Ovo samo tebi pričam

 

 

-Ma znaš njega, ali nije ni važno!

-Kako nije važno, ako ga znam?

-Nije bitan on, nego ona.

-Koja sad ona?

-Njegova komšinica, drugarica.

-Al si ga zapetljao! Jel komšinica ili drugarica?

-On bi da mu bude drugarica, komšinica je svakako.

-Pa dobro, neka bude šta hoće! Šta ti imaš sa tim?

-Ja? Ništa! Samo onako, pričam ti...

-Daj neku drugu temu.

-Šta drugo? Neću valjda o pijaci pričati!? Ovo je svežije od voća...

-Ma ti si brate, jedna obična alapača! Samo snimaš, gde, ko, šta...

-Naravno da snimam. Prosto se nameće. Mora neko da zabeleži. Greota da niko ne vidi.

-Šta da neko vidi, kad nema ništa?

-Otkud ti znaš da nema ništa?

-Pa sam si rekao da želi da mu bude drugarica! Znači da još želi, ali nije.

-Ih, šta se tu moglo desiti, a da ja nisam video...

-Teško da se nešto moglo desiti, a da ti to nisi video!

-Al si ti neki džangrizavko! Ja ti lepo sve ispričam, a ti udri po meni!

-Čekaj sad! Nisi završio. Hoće li mu komšinica biti i drugarica?

-A, sad te interesuje! Ne želim da se šunjam u tuđe!

-Ma, daj reci mi, što si takav!?

-Ok. Ali, molim te! ovo samo tebi pričam...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Vrijeme je za tišinu

 

Osjećam sve lažno

Dok se zima prikrada kroz prozor

U pogledu je zakucana sjeta

Gomila riječi mi ne znači ništa

Osim neizrecive buke

Vrijeme je za tišinu

Ali nema na šta da se lijepi

Nema više heroja

Koji će skočiti sa krova

Predivne kuće od pijeska

I poletjeti u dan

Takav kakav je

Koji će srušiti  sve ograde

Bacajući iskre ljepote

Koje mogu stati u ovaj dan

U ovaj dan, na oko prazan

Sve dok ponovo

Ne pogledam kroz prozor

I vidim da to nije ništa naročito

Što vidim u ovom danu

Ali je to sve što mi treba

To je moje sklonište

To je moje sve

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović