Sjeta

Nešto mi misao razvlači

Nešto tiho, kao da je sjeta

Kao da mi sa jutra noć svlači

Kao da sam na kraju svijeta

Sjećam se dana kada nisi hodala

Već kroz ljetni vazduh plovila

Sjećam se kako si se suncu podala

I moje halapljive poglede lovila

Još pamtim kako si me okom okrznula

Lijeno podigla tu beskrajnu obrvu

Ledom me ispod trepavica smznula

I poslednje misli smestila u prvu.

Ne sjećam se dlana po dlanu

Ni ruke koja grli vrat pa rame

Ne sjećam se kakva to vatra planu

Ni riječi što na zgarištu ostaše same...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Medo

 

Pola pet. Đina je budna. Grebe po vratima. 

-Đina, dobro je! Spavamo još malo.

Petnaest do pet. Đina grebe.

-Đina, dosta! Spavamo!

Pet sati. Medo laje. Komšinica ide na posao. Medo laje. Đina grebe.

Ustajem. Otvaram vrata. Đina istrčava. Idem u toalet. Vraćam se u krevet. Zaspao kratko.

Meda laje besomučno. Neizdrž za uši. Ustajem. Izađem. Medo se provukao i zaglavio ispod ograde. Oslobađam ga i prebacujem preko. Težak. Udebljao se.

Vraćam se i odlazim pod  tuš. Hladna voda rasanjuje. Ok. Nameštam krevet. Provirim napolje. Ne verujem! Meda je opet prešao ispod ograde. Ne laje. Leži i gleda me. Skinem ogrlicu i pustim ga. Odskakutao je prema Đini. Ona ga gleda nezainteresovano. Pravi se nevešta.

Meda protrčao dvorištem. Obišao parohiju. Nešto kasnije videh ga ispred kapije. Leži i čeka. Otvaram. Prebacujem ga. Gleda me nemo. Odlazi u svoju kućicu. Već je jako vruće. 

Đina grebe. Hoće da uđe. Vreme je za doručak. Granule i narezak. 

Kuvam kafu.  Počeo je dan...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Samo da ti kažem

Samo da ti kažem

Nema me

Nestao sam

Negde duboko zakopan

I ne pomišljam

Da se pronađem

Odkopam

Propuštam kroz prste

Gomilu peska

Rasipam ga oholo

Uobraženo mislim

Da mu nema kraja

Kao što vetar

Večito plovi

Kroz kanjone

Vekovima zidanih 

Uspomena

Usporio sam

Ovaj dan

Da bi mogao

Usporeno sanjati

I hodati nekim

Mestima

Kroz koje si

Odavno prošla

Ostavila trag

Neke poznate pesme

Nešto što se ne peva

Nego vrišti

Dok glas ne pukne

Samo da ti kažem

Usporio sam 

Ovaj dan

Da stigneš stopalom

Zgaziti moje šake

Ove zgrčene prste

Dok prebiraju 

Po ukletom klaviru

Zaboravio sam

Koji broj obuće nosiš

Ali se dobro sećam

Kako ludo boli

Kada posle ruke

Zgaziš i srce

Taj organ prepun 

Krvi i poverenja

Nema me

Nestao sam

Negde duboko

Zakopan...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Nebeske uvale

Prosut po zemlji

Kao šareni pesak

Ugažen tragovima vremena

Iz kojeg je ponikao

Skroman žbun lavande

Voda se igra 

Sa kožom stopala

Noge vuku

Teret vekova

Poraz crpi sjaj

Oči su suve

Čarolija života 

Steže obruč

Ličnost je 

Izbrisana gumicom

Hladnoća obuzima

Čak i zvezde

Neuredno prosute

Po nebeskim uvalama

Prodoran glas 

Seče kao nož

Lice je nestalo

U dubokim očnim dupljama

Mlazevi svetlosti

Pišu neke reči

Tupe od 

Komplikovanog življenja

Neka pustoš

Klizi niz zid

Hvatajući čvrstim stiskom

Uzvišenu sujetu...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Sami smo

Sami smo

Ispod jednog pogleda

Što sija

Sami i dovoljni

Pomalo ukleti

U svetu ludaka

Pomalo ludi

Neka smo

I ova noć se šepuri

Kao advokat

Pred punom sudnicom

Prija nam 

I taj osećaj

Zabodene strele

U suvom grlu

Kad hoćeš nešto reći

Ali reče ne dolaze

Sami smo

Na polici života

Prekriveni prašinom

Prijatnog zaborava...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Zakačiću ti osmeh

 

Neću se vraćati tebi

Okrenuo sam ti leđa

Samo bih malo ka sebi

U ogledalu je slika bleđa

 

Ako sam jezikom grub

Misli su mi mekane, blage

Vezani žicom, kao za stub

Pod maglom jutarnje vlage

 

Neću se vraćati uvek  isti

Šta će ti još jedan vrag

Neću ti prljati ni dan čisti

Niti psovku vezati za prag

 

Zakačiću ti osmeh na rame

Onaj koji si ti dala meni

Dok reči odzvanjaju same

Skriven u sopstvenoj sjeni-

 

Zakačiću ti osmeh...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Predozirani vremenom

Udarac praznine

Odbacio me daleko

Krajnje granice

Crtaju putanju

Nebeske linije

Izbledele od

Suvišne upotrebe

Navikneš se na sve

Na bezlično i sivo

Na kante za đubre

Umesto ošišanih glava

Sprženih plamenom

Nekih davnih želja

Njušim vonj

Nadolazećeg dana

U kojem pluta logika

Kao mrtva riba

Na površini 

Otrovane reke

Vidim blistavo lice

Jarko osvetljene ulice

Na uglu stoji 

Ogoljena ličnost

Hrabro briše tragove

Drhtave neurotičnosti

Zamrla tišina

Klizi niz kičmu

Pojam o vremenu

Gubi se u očima

Beskraj je pokriven

Izmaglicom uspomena

Bledo kolebanje

Ispod maske sećanja

Neko je zalutao

U neprozirnu tamu zaborava...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović