уторак, 26. јануар 2021.

Ne znaš ti tu igru

 





Ne znaš ti tu igru,

Gledati nebo sa vrha.

Neke ogoljene planine.

Ležeći na travi,

Dok kolonu prekidaju mravi,

Dok se primiču i odmiču daljine.


Ne znaš ti tu igru,

Što nema nijedno pravilo,

Samo se popneš gore,

Zbaciš sve što te davilo

I gledaš to magle more,

I čekaš strpljivo nailazak zore.


Ne znaš tu igru života,

Gdje se sve uzburka i pomješa,

Pa nalete neke čudne pojave,

Kad se svaka misao vješa,

Svima koji vetar dojave.


Ne znaš ti tu igru,

A i zašto bi je znala,

Kada je zaboravlja

I onaj što je smislio prvi,

To je samo jedna igra mala,

Koja me od svega oporavlja,

I donosi red u protoku krvi.

Ne znaš ti tu igru, a nekad si znala...


Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

четвртак, 21. јануар 2021.

Otključaj strah

 






Kada svetlost ugasi tama,
Budiš se u sred noći,
Obliven hladnim znojem.
Kada nadolazeći dani
Stvaraju u glavi problem,
Koji ne možeš da rešiš brigom,
Onda ti jedino preostaje,
Da počneš da živiš.


Ne vraćaj se.
Otključaj strah i pusti neka ode.
Nikad se ne desi ono najgore,
Osim ako ga sam prizivaš.


Ako pomisliš da je svetlost umrla,
Pokreni se, jer čovek treba da živi,
A ne samo da postoji.


Imaj veru
I znaćeš:
Ako je Bog sa tobom,
Ko će  protiv tebe... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

среда, 06. јануар 2021.

Idi svojim putem

 






























Ne potiskuj,

To nije put ka slobodi.

Izreci šta ti je na duši

I živi svoj život.

Ne seciraj lepotu,

Njena celina ima magiju.

Ona što opija,

Ona što jača,

Ona što zagreva i osvetljava,

Dušu, koja miriše

Kao zemlja,

Nakvašena obilnim kišama.

Ne potiskuj!

Idi svojim putem

I pokaži koliko ti nije važno,

Da li je pod nogama blato,

Ili zakovitlana prašina.

Ne potiskuj,

Jer će ti u potpunu tamu

Potisnuti dušu.... 

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović


четвртак, 24. децембар 2020.

Tragičnost potiranja

 





Zaveden mitom napretka,

Mislim da sam bolji od svojih predaka,

Pametniji od svoje djece.

Iluzija razvoja me razara.

Braneći se od iskonske prirode,

Prezirem slabe i nerazvijene.

Otimam se od vječnog djeteta u sebi,

Učeći kako da  ubrzano. odrastem.

I steknem kontrolu nad životom,

Želim da njegujem dušu kroz vječno djetinjstvo,

Da u njegovim manama gledam vrline,

Makar i kroz bolno prepuštanje nesazrijevanju.

Potreba duše za djetinjastim u sebi,

Izaziva mi obilnu radost življenja,

Ali i tragičnu želju za njenim potiranjem,

Uvijek spremnom lavinom samoljublja,

Kroz naizgled neprobojnu branu moralizma.


Otimam se od vječnog djeteta u sebi...


Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

среда, 23. децембар 2020.

Blago smirujuće stanje

 




Otrovne misli mi se vrte po glavi,
Zagađene gnusnom materijom uma.
Iz crnog, malo šta je ostalo da se plavi,
Na kraju puta, samo se pojavljuje šuma.

Sjedoh na kamen dok potok žubori,
To je jedno blago, smirujuće stanje.
Nešto mi priroda u uho govori,
Kako do ljepote, kad je trnovito granje.

U blizini začuh topot nogu,
Jedna srna protrča kroz zrak sunca.
Osjetih kako sam vrlo blizu bogu,
Ili to iz mene neprimjerenost bunca...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

понедељак, 21. децембар 2020.

Strah gonim rukom

 








Dok hodam po trnju,
Đonove izlizah šuplje.
Bol izaziva misao krnju,
Oči se pomaljaju iz duplje.
Granica je dignuta odavno,
Tu ogradu hoću da srušim.
Makar i ne prošao slavno,
Preživjeću, jer manje se gušim.
Iz učmale, lijepljive tame,
Bezbroj stepenika penjem.
Neka ruka mi zagrlila rame,
Hrabri me, dok znojim se i stenjem.
Još hodam, penjem se na vrh,
Na leđima nosim tereta splet.
Ni ptice ne učiniše ni jedan prh,
Gledajući čovjeka što sebi je klet.
Penjem se, skoro sam na vrhu,
U trenu vidjeh da on ne postoji!
Samo put ka njemu ima svrhu,
Njime hoda onaj koji se ne boji.
Strah gonim rukom niz brdo,
Čujem kako u padu grebe stijenu.
Čujem, kao da antilopa krdo,
Uplašenim nogama gazi hijenu.
Strah gonim rukom....
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

среда, 16. децембар 2020.

U vazduhu lebdi zamrlost

 





Duga i studena ćutanja,

Šište iz tamnih dubina.

Vreme beskrajno.

Jedva vidljivi pokreti.

Ne vidimo se,

Ne čujemo se.

Sve je zastalo.

U vazduhu lebdi zamrlost.

Rastavljamo reči od reči.

Pitanja se šalju preko rovova.

Niko tišinu ne remeti.

Doživotno je ćutanje,

Iskidani slogovi se gube,

Propadaju nepovratno u ambis... 


Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović