уторак, 06. април 2021.

Sanjam

 






Sanjam snove od paučine,
Nježni su ali i jaki kao uže.
Ko zna kuda vode te šine,
Mogu li biti još malo duže?

Sanjam vrhove neznanih daljina,
Svaki sam bar po jednom penjao.
Sa nekih su lepršali krajevi haljina,
Ni u javi tu ja ne bih ništa mijenjao.

Poneki put kriknem, sav u znoju,
Valjda usnim i blesave, ružne prizore.
Samo im daljinski promjenim boju,
Onda se pustim tako do svitanja zore.

Poneki put, u snu je blijesak,
Kao da se meteor survava, pada.
Valjda će se zabiti negdje u pijesak,
A možda će ponovo u san sada.

Sanjam neki put i tebe, mila,
Tada želim da ga učinim dužim.
Ponese me neka,u bojama sila,
Tada vijekovima sa tobom kružim.

Sanjam te u svim bojama mogućim,
Pokrivam mojom crnom tvoju plavu.
Po plavoj volim samo da se prućim,
I samo na njene nabore naslonim glavu.

Po neki put kriknem, sav u znoju,
Kao da se meteor survava, pada.
Onda te vidim kao na dlanu, moju,
Onda se budim i sve je ...Sada.

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

понедељак, 05. април 2021.

Grofica

 








Kada ugasi se svjetlo sa nebesa,
Poprskano, ovlažneno hiljadama kapi kiše.
Iz sjećanja prošetaćeš kao grofica, kontesa,
I probuditi san, da se ne sanja nikada više.

Kosa ti crvenom pokriva leđa,
Klanac se produbio između grudi.
Pogledom sipaš crnilo između veđa,
Dok nijemi krik iz grla se budi.

Kao sova dolijećeš bez zvuka,
Moja te ruka ko grana drži.
Beskrajno dugačka ta je ruka,
I beskrajan je plamen koji me prži.

Ako se ponovo drzneš da sletiš mi na čelo,
Tim predugim nogama staneš na vrata.
Sve tvoje crno procjediću u bijelo,
Poptuno nestati sa oštrim otkucajima sata.

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović


уторак, 30. март 2021.

Jedna noć

 




Jedna noć 

Hladna i mirna.

iznad svetlosti grada

Igra svetlosti i tame.
Mirisna i nabujala
Velika i spasonosna
Lekovita i ubistvena


Jedna noć iz mračnih priča
Hladna od samoće
Topla od sjaja sećanja
Noć, obnevidela od suza
Pritisnuta gorkom tišinom


Jedna noć narasla od očekivanja
Prazna u ogledalu
Karikatura ogromnih, neprospavanih
Zaleđena i nasukana u rukavcu


Noć umorna od žvakanja neminovnosti
Noć seda i očajna
Zakačena za prozore spuštenih roletni
Kao zubobolja cepa mozak


Noć bez vetra i kiše
Samo lebdeće sene
I glava naslonjena na ruku
Nemoćnu da pomeri bilo šta


Jedna noć, večna pustinja
Pod mlazevima svesti
Nikad tako tvrda i neopoziva


Jedna noć, kada je sve pomereno
Kada sve vređa
Kada  vrištim kao ranjenik
Od straha zarobljenog u grlu


Plivam kroz potoke znoja
Pritisnut i nemoćan
Da dignem glavu ka nebu
Iz vlažne tame
I zastrašujuće tišine
Koja otkriva stvarnost
Dok 
aveti strepe od đavoljeg posla... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

четвртак, 18. март 2021.

Izađi

 





Napokon, izađi iz mog života,
Vrata su ti lijevo, iza srca.
Preskoči preko zaraslog plota,
Ponesi i tu suzu što iz oka frca.

Ne okreći se, hodaj, samo idi,
Svi tvoji tragovi biće brisani.
Ne brini, niko neće ni da vidi,
Kako izdišem vazduh, već disani.

Kad padneš u dubok, raspuknut klanac,
Biće to kraj neoprostive, sulude trke.
Potpuno se prekida dugački, čelični lanac,
Karike zveckaju kroz noći, potpuno mrke.

Nikako neću da mislim o tebi,
Žuboreći nestaješ sa rijekom snova.
Kožu si gužvala, sad je zagrebi,
Neminovno dolazi neka druga, nova...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

четвртак, 04. март 2021.

Zovem se svest

 






Zovem se svest


Refleksija sebe



Na tren su nestali zidovi


Mala sveća gori


Bez želje da se dopadne



Zaronio sam duboko


I zatvorio oči


Nisam pronašao sebe



Samo oblaci plutaju


Krijući čisto nebo



Osećam nalet vetrova


Sloboda je spremna


Beskonačno plavo se otvara... 

уторак, 23. фебруар 2021.

Prostrana koža

 



















Lomim preko  kolena važne odluke
Nosim se sa nedostatkom želje.
Kako isploviti iz ove mirne luke
Mogu li spasiti ono što život melje.

Odlazim svaki dan, stotinu puta
Na svakom početku vidim kraj
Celo moje biće još uporno luta
Pakao je jedino mesto za moj raj.

Odlazim i vraćam se, dok vreme trči
Kidam sa sebe ovu prostranu kožu
Razapinjem komade na kržljavoj smrči
Ostatak dajem na poklon oštrom nožu.

Savijen u krug kao bodljikava žica
Samog sebe žestoko bodem
Dok ne postanu krvave crte lica
Da me ni ptice ne poznaju, kad odem.

Sedim i ječim bez glasa, u sebi
Prsti sapeti pesnicom i bledi
Odlazim brzo, da ostao ne bi
Osećam da na ramenu mi đavo sedi.

Ne okrećem se, samo pravo hodam
U glavi su stršljenovi našli dom
Nemam više ništa da prodam
Stablo sam koje je pocepao grom.

Osećam da na ramenu...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

четвртак, 18. фебруар 2021.

Pocepan rukav

 






Kroz ovaj dan otiču vekovi,

Ovog dana...kao da si nestala.

Na stablima su duboki zarezi,

Tvojim noktima duboko urezani.
Cela šuma već miriše na tebe.

Tragam za tobom kao lovački pas.

Naizgled, želim da te stignem

I uhvatim zubima za pocepan rukav.

Osećaš li kako krv bubri?

Čuješ li kako puca led?

Vidiš li gašenje svetlosti?

Čuješ li senku dok nestaje?

Nešto mi govori da si još lepa,

Ali radije bih da te čujem.

Jutros mi je muka od svega.

Valjda me i ova kiša ubija.

Neka te, neka si još lepa.

Prija mi ta slika dok tamni.

Oko ne doseže dovoljno daleko.

Infekcija je uzela previše maha.

Nešto mi govori...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović