Kako se zove tvoja planeta

Ti nisi sa ove planete
Pitam te, jer tako izgledaš
Pogađa te zlo, mase proklete
Nikako im do sebe ne daš

Ti nisi sa ovoga svijeta
Ne pitam te, jer to se vidi
Kako se zove tvoja planeta
Ima li na njoj šta da se vidi

Ti nisi moja mala princeza
Ja sam još manje, mali car
Prsti su nam jedina veza
Zato me jednom zagrli, bar

Ti velika, ogromno porasla
Koja puniš ovo vrijeme glupo
Ti si sa mnom potpuno srasla
Bijeg od tebe košta me skupo

Ti si moj dah i otkucaj srca
Proizvešću te u princezu
Nekoliko suza upravo mi frca
U glavi imam prekinutu vezu

Ti si moja luda, boliš me
Pa moram odmah da poletim
Stisni me jako! Zagrli me
Brzo ću na usne da ti sletim

Ti si u oku zrno pijeska
Kad si uz mene,tu je i strah
Po čelu ti sunce bljeska
I meni takva, oduzimaš dah

Ti si na brzinu spakovan ranac
Nije skroz u funkciji, ali je lijep
Eto me, stižem u tvoj klanac
Letim ti, kao da sam miš slijep

Eto me...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Prgava ko revolucija

Kako to misliš da ti priđem

Kad si prgava ko revolucija

Kako do usne da ti siđem

Zubima oštrim, ovaj vuk i ja

Kako da dođeš mi na ruku

Kako da popneš se na rame

Kako, kad me na dno vuku

Tvoja ruka me traži, zna me

Volio bih još šetati po tebi

Ovom rukom nežno čistom

Volio bih i tu tvoju, na sebi

Makar me izgrebala istom

Tvoja ruka se spušta i prepliće

Sa mojim, raširenim prstima

Ti si na meni, kao iz vode biće

Ti si na meni kao bol u krstima

Moja ruka putuje niz kosu

Ponekad zaluta i do grudi

Đavo je Bogu noćas u prkosu

Noćas me zagrli! Moja budi

Ako nećeš, imam ja i nebo

Ono me grli, kad ga gledam

U tebi je noćas oblak ozebo

Šalim se! Nikome te ne dam...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Reči me slede

Ja sam mrtav, čuješ zvuke pakla?

Lomi me sunovrat, skrivene staze.

Ništa ti nisi u meni još dotakla.

Nogama mojim još armije gaze.

Zabijen u obrvu, malo se cedim,

Hodam linijom, što iznad je muke.

Sa trepavice kapljem, suzu sledim,

Zapaljenu vatru, uzimam u ruke.

Reči me slede, grebu mi rame.

Noćima te davim, prokleto želim.

U predvorje pakla reči me mame,

Iz loše priče u još goru se selim.

Reči mi grebu rame...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Kraljica magle

Ostaci septembra 

Padaju u krpama

Kao mnogo 

Izgovorenih laži

Kraljica magle

Hoda kroz jesen

Na horizontu 

Se ogledaju vrhovi

Beličastim sjajem 

Slute zimu

U zubima 

Nosim zalogaj

Sunca

Jezik držim 

Sakriven

Duboko u suvom 

Grlu

Privlačiš se polako

Nevidljiva i nema

Tragovi svetla

Nestaju u mraku

Verujem da znaš

Otvoriti vrata

U koja si odavno

Zakucala hrpu

 Eksera

Prozor sluti

 Kišu

Ne prilazi

Nastavi  tamo

Gde još uvek

Postoji razlog

Da se privlačiš

 Polako

Pipajući u mrklom

 Mraku...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Majka spava

 

Čvrsta stena

Gromada

Kao planina

Dotiče nebo

Zemlju gazi 

Sigurnim korakom

Ptice osluškuje u prolazu

Čitav svet

Nosi na leđima

Svet oslikan životom

Teškim

Neukrotivim

Ruke nejake

A jake

Dlanovi kao svila

Omekšali od godina

Stidljivi osmeh devojčice

Uhvaćene u pisanju 

Spomenara

Bezazlen pogled

Otvorena priča

O čudima

Jednostavnog postojanja

Majka

Željna poziva

Željna izgovorene reči

Zagrljaja

Blagog stiska ruke

Od kojeg zasija lice

Topeći duboke bore

Preko istanjene kože

Telefon zvoni

Uzalud

Majka spava

Jednom će se probuditi

Na tren

Samo da vidi

Ko joj  zvoni

Neka senka se provlači

Kroz prozor 

Duša gleda

U džepovima snova

Zvezde sijaju

Dok

Majka spava...

Dopisnik iz Depova Snova:

Branislav Makljenović

Sjeta

Nešto mi misao razvlači

Nešto tiho, kao da je sjeta

Kao da mi sa jutra noć svlači

Kao da sam na kraju svijeta

Sjećam se dana kada nisi hodala

Već kroz ljetni vazduh plovila

Sjećam se kako si se suncu podala

I moje halapljive poglede lovila

Još pamtim kako si me okom okrznula

Lijeno podigla tu beskrajnu obrvu

Ledom me ispod trepavica smznula

I poslednje misli smestila u prvu.

Ne sjećam se dlana po dlanu

Ni ruke koja grli vrat pa rame

Ne sjećam se kakva to vatra planu

Ni riječi što su na zgarištu same...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Medo

 

Pola pet. Đina je budna. Grebe po vratima. 

-Đina, dobro je! Spavamo još malo.

Petnaest do pet. Đina grebe.

-Đina, dosta! Spavamo!

Pet sati. Medo laje. Komšinica ide na posao. Medo laje. Đina grebe.

Ustajem. Otvaram vrata. Đina istrčava. Idem u toalet. Vraćam se u krevet. Zaspao kratko.

Meda laje besomučno. Neizdrž za uši. Ustajem. Izađem. Medo se provukao i zaglavio ispod ograde. Oslobađam ga i prebacujem preko. Težak. Udebljao se.

Vraćam se i odlazim pod  tuš. Hladna voda rasanjuje. Ok. Nameštam krevet. Provirim napolje. Ne verujem! Meda je opet prešao ispod ograde. Ne laje. Leži i gleda me. Skinem ogrlicu i pustim ga. Odskakutao je prema Đini. Ona ga gleda nezainteresovano. Pravi se nevešta.

Meda protrčao dvorištem. Obišao parohiju. Nešto kasnije videh ga ispred kapije. Leži i čeka. Otvaram. Prebacujem ga. Gleda me nemo. Odlazi u svoju kućicu. Već je jako vruće. 

Đina grebe. Hoće da uđe. Vreme je za doručak. Granule i narezak. 

Kuvam kafu.  Počeo je dan...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović