Duboko je

Gomila stakla

Na rukama krv

Udavljena usta

Nemo zovu

Potopljeni svet

Koliko još vekova

Koliko godina

Ili dana je ostalo

Da srce pukne

Koliko gnoja, Bože

Jezera bola rastu

Duboko je dole

Vuče za lakomost

Pohlepa diže talase

Orlovi vrište visoko

Znaš li ti

Da li je kraj

Ili je početak

Hvala ti što ne znaš

Tako je bolje

Videćemo se 

Između dva talasa...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Kiša me kune

Setim se tebe

Oči uprte ka nebu

Traže put ka zvezdama

Lice sazdano od želje

U pogledu redenici

Stojiš mirno repetirana

Čekajući strpljivo

Da se čovek sam ustreli

Nagoveštajem ledenih metaka

Projektilima velikih profila

Dalekih dometa

Željna rušenja

Potpunog razaranja

Uz pomoć 

Osiromašenog duha

Setim se tebe

Živim zaključan

U kiši koja me kune

Čekam te

Na pružnom prelazu

Dok vozovi odvoze

Bojeve glave

Setim se tvoje hladne

U mojoj vreloj

Zaključano

Zapečaćeno

San

Sećam se...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Kao malo vode

Dlan mi je još uvek mokar

Jer sam te držao ko malo vode

Skupljao kapi što klize

Niz duboko urezane

Znakove naprasnog života

Veruj, nisam još zatvorio krug

Još se borim, ne boreći se

Za mesto na putu

Kojeg obnavljam i čistim

Svakog trena kada pomislim

Koliko vremena je proteklo

Ovim koritom ispod visećeg mosta

Koji se ljulja na sami pokret

Raširenih očiju, gorskih 

Dubokih jezera, tvrdoglavo zelenih

Rasklimanih saznanja

Besramno zadrtih uverenja

Naslaganih kao naramak suvih drva

Iscepanih nekih prošlih godina

Sekirom koja je znala govoriti

Čudesne istine, naoštrena vrlinom

Pevala je proste pesme...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Podloga za osmeh

Nebo je sivo. Dobra podloga za osmeh.

Zgrade smežurane. Kao da su se povukle u sebe.

Jedino golubovi prave razliku, od ljudi zaspalih.

 Od ljudi mrkih pogleda.

Oblaci sa maglom zajedno jašu.

Pritiskaju ovo parče zemlje kao neka moćna presa.

Boli me glava. Piljim kroz prozor.

Ulica se leno proteže. 

Dugačka i umorna od neprestane kolone automobila.

Škripa kočnica, sirene, psovke. 

Golubovi se rasprše, pa se vrate.

Mrvice privlače celo jato.

Vrane nadziru nebeska kretanja.

Vreme se nekako ukočilo. Stalo. 

Sumnjičavo posmatra ono juče.

Pamtim neke prošle dane. I šta sa tim!?

Hladno je, dok januar izdiše u krilu februara. 

Ne pomaže reanimacija.

Imam poverenje u februar.

Jako vuče povodac u pravcu marta.

Osećam nešto skriveno. Njušim tajnu proleća.

Otvaram prozor i dišem punim plućima.

Vazduh je divno zagađen.

Na licu se pukotina otvara u osmeh. 

Na čelu istetoviran oglas:

Prodajem januar

Malo korišten

Cena po dogovoru...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Divlje vode

Lepi se dan za prozor.

Još u njemu drhti svetlost.

Napolju sivo i mokro.

Kiša pere ulice.

Tera u odvode i mnogo ružnih, neizgovorenih reči.

Februar tutnji svojim stazama.

Želi da nas što pre isporuči Baba Marti.

Nešto mu se nismo svideli.

Kao da smo bolesni.

Da. Bolesni.

Kao u bolnici. 

Treći dan, posle rutinske operacije.

Vizita završena.

Sutra idete kući.

Terapija redovna.

Kontrola za tri meseca.

Kad se proleće razbukti.

Kada mlado sunce otera snegove u prošlost.

Kad se šuma probudi.

Kad livade osvanu poprskane maslačcima.

Kad se radoznalo nebo zaplavi.

Kada osmeh pukne preko lica, kao jak šamar.

Tada će krv da potekne kao bujica.

Kao divlje vode kroz sužene kanjone.

Tada je sve moguće.

Prozore će da čisti mekani mrak.

Tada ću sa mesecom da brojim zvezde u padu.

Tada ću jednu da uhvatim u letu.

Tada ću pomisliti da si stvarna.

Tada ću malo da te nagovestim...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Novi put

Senka smrti nadvijena

Nad dobrim novim vremenom

U rukama vatra

Pod nogama pepeo

U glavama griža savesti

Novim putem treba poći

Ne zna se gde vodi

Proleće retko stiže na vreme

Još zima ćuti

Potpuno izgubljena u prevodu

Skupljajući laži u hladnoći

Neizvesne budućnosti

Koja stvara duboku prazninu

Toliko da boli

Da tuga udara po zidovima

Nogama umornim od bežanja

Vučem sebe povodcem

Do ostatka one vatre...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Riđa dama

 

Budan? Razdanilo se. Pomerih glavu da vidim koliko je sati.

Tada se i Đina pomerila, ležeći ispod mojih nogu, vrebajući  pokret.

Obradovala se, snažno lupajući repom. Dum, dum, dum...

Bila bi odličan bubnjar. Kakav ritam!

-Dobro jutro Điki.

-Dum, dum, dum!

-Dobro, dobro. Lakše malo sa tim repom. Probudiđeš celu zgradu.

Već samo malo kretanje, kapira kao pripremu za šetnju.

Skače sa kreveta i u predsoblju zauzima nestrpljiv stav.

I ispušta neke niskofrekventne zvuke, potpuno neprimerene jednom dostojanstvenom psu.

Ipak, udostojila me sa par minuta, dozvolivši mi tuširanje hladnom vodom. 

To svakako traje mnogo kraće. Par sekundi! Još deset sekundi za oblačenje. 

U stavu drskog nagoveštaja gromkog laveža, nagnala me je na urgentni izlazak iz stana. 

A napolju minus šest, razjarenih košavom! 

Subota. Pola osam. Nema žive duše. Lepota neopisiva.

 Hrlimo u parkić. Đina uredno obavlja svoje potrebe. Diskretno skupljam i odlažem u kantu.

 Pod naletom vetra i sam sebe skupljam.

 Điki obilazi teren uzdignute glave, izazivajući košavu na dvoboj. 

Dugačke uši i i riđa dlaka se ponosno vijore, kao pseća zastava.

Jutros smo sami. Nema drugara. Šetamo do drugog parka. Ni tamo nema nikoga.

Najzad, svraćamo u pekaru, po doručak. 

Đina snažno upija mirise hrane., gledajući u prodavačicu zaljubljeno.

Devojka mi tiho dobaci:

-Izvinite, ali psima nije dozvoljeno...

-Naravno. Ova riđa dama nije sa mnom. Ne znam zašto, ali stalno me prati...

-Samo brzo, molim vas!

-Važi, sad ću je ispratiti.

-Gospođice repata, zamoliću vas da napustite ovaj mirisni prostor.

Đinin pogled se fokusirao na sadržaj kese, ignorišući  moju molbu.

 Nije se nimalo uzbudila. Izašla je sama, prateći pomno sadržaj u mojoj ruci.

Na raskrsnici se družimo sa bojama na semaforu, čekajući da protutnji zeleni tramvaj.

Donacija Švajcarske iz 1848. Par vekova gore, dole...

Beograd je najljepši kad spava. Posebno vikendom ili praznikom, rano ujutro.

Jutra umivena košavom.

Jutra probodena bodežima sunca.

Na ulazu srećemo komšinicu.

-Komšija, ne radi lift.

-Dobro jutro komšinice. Hvala! Već smo ovjerili stepenice. Kako je vaša kuca?

-Kuca? Mislite muž? Nemam ja kucu, komšija.

-A, tako. Pa, niko nije savršen.

-Da, da. Vidimo se. Prijatno.

-Takođe.

Overismo  još jedared taj bezbroj stepenica.

Iz stana na trećem spratu se oglasio budilnik.

Osam sati!

Počeo je dan...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović