Zašto stojiš sama

Glava mi je pod kapom

Nebo se igra bojama

Zašto stojiš sama

Dođi da vidiš 

Šta je to tama

I kuda ide ovaj  svet

Vidiš li put

Bez svetla

Uzmi me za ruku

Lakše ćemo proći

Neka kiša opere 

Tragove naših grešaka

Hajde

Požuri

Idemo

Vreme je

Svi su došli

Pokazuju zube

Ali, šta se to nas tiče

Hajde kreni 

Krupnim koracima

Poželi nešto

Budi skromna

Šapni mi na uvo

Da ti zamotam 

Ceo svet

Da ga poneseš

Da ga odneseš

Negde na sigurno

Negde na neko mesto

Neko tiho mesto

Gde nema

Ničeg osim

Jednog raštimanog klavira

I glasa kojim pozivaš

Ostatak sveta na predaju

Dođi da vidiš

Kako pliva mrak

Okrenut leđima

Dovoljan sam sebi

Nesvestan nas

Gust kao džem

Od šljiva ranjača

Dođi da vidiš

Dođi

Zašto stojiš sama...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Putevi mraka

Licem u lice

Laž na laž

Utopljena u uvredu

Mašem slamkom spasa

Dok jezik palaca

Preko otrovnih zuba

Nema imena u tom jeziku

Samo teški ljudi

U teška vremena

Stranci sami sebi

Crni u mraku

Krupni kao kiša

Na prozoru

Stojeći uza zid

Stružem leđima

Ostatke kreča sa tuge

Žalosna napetost

Se razliva do poda

Putevi mraka

Imaju jednu traku

Parče hleba je

Na ispitu grubosti

Vapaj za skloništem

Ispod dugačkog stola

Živi bespomoćna dosada

Žena u crnom

Prelazi ulicu

Ponoć se odlepila

Kao etiketa sa flaše

Dobro ohlađenog vina

Neka ptica je panično

Zamahnula nevidljivim krilima

Kazaljke su spale 

Iz razbijenog sata

Vidiš li ovaj svet

Besmislene tame

Crno je ponovo u modi

Pred gomilom je provalija

Histeričan smeh

Tone lagano u ponor...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović 

Još sam ti hteo reći

Još sam ti nešto hteo reći

Da mi grozno nedostaješ

Kako tu granicu tiho preći

Kako uzeti sve to što daješ

Još samo ovo da ti kažem

Mogu i na uho, ispod kose

Možda ću malo i da slažem

Prosipajući po vratu kapi rose

Još bih ti zubima tetovirao usnu

Tu mekanu, a zatvorenu školjku

Posećivao bih te ponovo u snu

I lečio tu neizlečivu boljku

Kad pomisliš da nema više

Ničeg što bih ti radio, dao

Još bih te brao, gljivu posle kiše

Makar i otrovan, na tebe pao

Još bih ti...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Mirno je veče

Nije bilo više vremena

Potrošeno je

Teško se navići

Ali ide nekako

Malo je ostalo

Zaključano u glavi

Pitanja

Odgovori

Ćutanja

Mršava lica

Izduženi obrazi

Borba sa senkom

Nastaviti put

Ili stati

Odustati

Smirena narav

Gura napred

U pravcu tmurnog

Bezimenog grada

U nekom izbledelom vremenu

Ka nekom sivom trgu

Sedim na stepeniku

Buljeći u nebo

Koje je rado 

Ispustilo mlaku kišu

Mirno je veče

Odraz u ogledalu

Slika samo jedno oko

Drugo je potrošeno...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Jezik iza zuba

To je bilo davno

Neka priča od juče

Kada je jesen 

Puštala mamce

Prskajući oči

Umirućim bojama

Ćutao sam

Sa obešenom slikom

Dok se zid

Pravio nevešt

Tiho se prikradao mrak

Osvajajući poslednji

Bunker svetlosti

Dan se povlačio 

Kratkih pantalona

Nepoznato uzbuđenje 

Lomi mi nedoumicu

Unezverena gomila misli

Bukti kao na lomači

Jak grč u grudima

Rasušen jezik

Iza zuba

Gluve reči odzvanjaju 

Ispod čekića

Noć se već uveliko

Gizdavo šepuri

Odbijam napade

Tupim oružjem

Svestan neminovnog poraza

Tik iza ponoći

Umorna ptica poleće...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Otkinula se soba

Sjene po zidu

Naviru kao gladan pauk

Oči uprte u jednu tačku

Vojska duhova nemo maršira

Soba se otkinula

Leti i ne sleće

Nebo se ne vidi

Oblaci krunišu hrabrost

Držim se čvrsto za kišobran

Dolazi vreme žestokih kiša

Nabujale reke kidišu

Nestaju svetovi

Briše se vreme

Sene su tu

Bez meseca

Bez sunca

Gladan pauk raste

Halapljivo jede snove

Soba se otkinula

Leti i vrišti

Pauk je gladan

Halapljivo me jede

Dok se čvrsto držim 

Za prokleti kišobran

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Ujed košave

Košava grize uši, naoštrenim zubima.

Tera te da se pogneš.

Da se pokloniš njenom veličanstvu.

I nije te nimalo sram.

Sagneš glavu i ideš svojim poslom.

Malo oči ovlaže i pocrvene.

Kao da ćeš, ne daj bože, zaplakati.

Ali ne!

Ti nikad ne plačeš.

Barem ne javno.

Možda ponekad među četiri zida.

Znaju zidovi.

Ko im još veruje.

Nego, košava će stati.

Ugasiti se.

Neki ljudi su i dalje pognuti.

Da nije neka bolest kičme?

Omekšala?

Okoštala?

Nije utvrđeno.

Nagađa se.

I oči su dole.

Spušten pogled.

Šta ćeš!

Izdržaće se nekako.

Reka ponizno ponire.

Izvor je na svetloj strani...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović