понедељак, 03. јун 2019.

Hvala bogu i to će proći





Mnogo je toga po uglovima mraka.
Skupilo se svašta u ovoj zubatoj noći,
Pocjepani jastuk postade ko traka. 
Dobro sam! Hvala bogu i to će proći. 

Stojim na vodi, a na nogama blato. 
Koliko još uspona na red će doći? 
Dok sam padao, skupljao sam zlato. 
Dobro sam! Hvala bogu i to će proći. 

Ne saginjem glavu niti gledam gore. 
U meni su prirodne natprirodne moći. 
Gledam samo pravo, tamo gdje je more. 
Dobro sam! Hvala bogu i to će proći. 

Sa vrhova me opet sjeverac pokosi, 
Pa se sagnuh ispod, u naručje samoći. 
Kao da čuh eho, neko viče: kako si!? 
Dobro sam! Hvala bogu i to će proći. 

Došao sam tamo gdje ruše pod skelama. 
Gdje se dan vrti oko ništavne ponoći. 
Baš tamo gdje se sjena oduvjek prelama. 
Pitanje: kako si? još mi je od pomoći. 


Dobro sam! Hvala bogu i to će proći...


Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

понедељак, 27. мај 2019.

Nijemi pogled



Prošetam sa svojim duhom,
I gledam ljude mrgudnih lica.
Glasova nema, utihnuli na suhom,
Samo se oglašava poneka ptica.
Zaustim nekome pitanje,
Samo nijemi pogled zija.
Prođem, nastavljam skitanje,
Uz ćutanje, više mi prija.
Noge stopalima gaze travu,
Jedna glista se proteže jako.
Za malo da načepim nogu mravu,
Dok me par očiju zagleda mlako.
Ne želim više ništa, nikoga pitati,
Idem dalje, malo pognute glave.
Uskoro će redovno početi i svitati,
I onima što od stida  poplave.
Još šetam sa svojim duhom,
Sad mi već na ramenu čuči.
Zujimo skupa sa jednom muhom,
Dok njeno krilo mi u uhu huči.
Još šetam sa svojim duhom...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

среда, 08. мај 2019.

Za tobom ni traga



Ustani i kreni.
Stepenicama do kraja.
Klizavo je, ali idi.
Spusti se dole,
Gdje je dubina nebitna.

Samoća se plaća.
Na dnu je blagajnik.
Dobićeš i račun.
Za prljave misli,
Daju ti popust.

Misliš da si slobodan?!
Ruke ti drhte od pomisli,
Da kreneš nazad.
Sve se već srušilo.
Za tobom ni traga.

Olakšaj toj duši,
Što izlazi iz tijela.
Pusti to jato bola,
Da odleti daleko,
Sa blata neuspjeha.

Ne grije sunce tvoju glavu. 
Slobodno uvuci vrat u kragnu. 
I pruži svoj nesigurni korak, 
Prvim tunelom, na koji naiđeš. 
Tamo te čeka mrak koji si tražio. 


Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

понедељак, 15. април 2019.

U uglu usana




Čuo sam prodoran glas.
Neko se smije ili možda vrišti?
Noga pred nogu, tjera korake daleko. 
Uši ne smiju sve slušati. 
Niti dan mora sve vidjeti. 

Nema te ovih dana... 

Osvrćem se i izgledam kao da bježim, 
Od mrklog oblaka, okačenog na ništavilo.
U uglu usana se urezuje bora kao kanjon, 
Dok slapovi pljuvačke prave paravan, 
Za sve zakulisne radnje uzbunjenog ega.

Nema te ovih dana... 

Strah je preuzeo sve ingerencije ličnosti. 
Ni prvi ni zadnji koji je padom ogulio koljena. 
Dižem se, jer šta bi drugo!? Nebo je gore. 
Krećem se neobilježenim stazama. 

Nema te ovih dana... 

Neko je ostavio trag do pola puta. 
Druga polovina mi žulja nabrekla stopala. 
Držim čvrsto svoju frustraciju za ruku
I kidišem snagom marševskog koraka
U susret čudovištu odgriženog repa. 

Nema te ovih dana... 

Noć se prikrada na šapama mačke. 
Na uglu usana  miševi već kolo vode. 
Nisam siguran gdje je to mjesto. 
Ali siguran korak odzvanja tišinom. 

Nema te ovih dana... 

Iz onog oblaka sikće nevrijeme. 
Bogovi se kupaju ledenom kišom. 
Jedan svijet se ubrzano gasi, 
Dok drugi se rađa uz veliki prasak. 

Ne! Nema te ovih dana...


Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

среда, 27. март 2019.

Grofica




Kada se ugasi svjetlo sa nebesa,
Poprskano hiljadama kapi kiše.
Iz sjećanja prošetaćeš kao kontesa,
I probuditi san, da ga ne sanjam više.
Kosa ti crvenom pokriva leđa,
Klanac se produbio između grudi.
Pogledom sipaš crnilo iza vijeđa,
Dok se nijemi  krik iz grla probudi.
Kao sova dolijećeš bez zvuka,
Moja te ruka na granama drži.
Beskrajno dugačka ta je ruka,
I beskrajan plamen koji me prži.
Ako se drzneš i dotakneš mi čelo,
Zgužvanim usnama pređeš preko vrata.
Sve tvoje crno obojiću u bijelo,
I potpuno nestati u mjehuru blata.
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

среда, 20. март 2019.

Čuješ li






Hej!

Ne raduj se, svijete!
Kada padnem, ja se dižem.


Čuješ li!?

Čuvaj misli zle, klete,
Dižem se brzo i rane ližem.


Hej!Hej!
Ne raduj se, čoporu vukova!
Kad sam dole, ubrzo sam gore.

Čuješ li!?

Nijedan čekić me ne ukova,
Požara nema, a vječne vatre gore.


Hej, hej!

Ne raduj se, gomilo prokleta!
Vječnost se živi krvavih koljena.

Čuješ li!?

Padam ,dižem se, idem bez okreta,
Rana mi curi, kao da je soljena.


Hej! Hej!
Ne raduj se, krvožedno krdo!
Kroz padanje, o dizanju učim.


Čuješ li!?

Nejakim nogama pređoh i brdo,
Sa jakim vjetrom, evo me, hučim.


Hej! Hej!
Raduj se uspavani svijete!
Pao si na vrlo niske grane.


Čuješ li!?

Beštije ti i danas prijete,
Ustani i kreni,jutro će da svane.
Hej! Hej! Čuješ li!?
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

уторак, 12. март 2019.

I dalje ćutim




Pođoh nešto sebi da kažem,
Ali se sjetih da riječi ne vrijede.
Sve bi to stalo i sabilo se,
U jednu nesigurnu rečenicu,
Punu bijesa i nesavladivog,
Osjećaja beskrajne poniženosti.

Zato i dalje ćutim, gledajući prazno,
U ništavilo koje se sliva u jedan ćošak.
Između dva neokrečena zida.
Ništavilo koje se čvrsto drži,
Za izlizane đonove ofucanih cipela, 
Iz kojih smrdi odumiranje pokreta. 

Sve što vrijedi reći, ionako sam, 
Sam sebi davno rekao, ćuteći. 
Pritom se praveći i gluv, 
Ili to stvarno jesam, 
Za sve što svi vole da čuju. 
I za sva ona groblja, 
Što niču pred slijepim očima. 

Zato i dalje ćutim, jer koga je briga, 
Da li je nebo gore ili negdje dole. 
Samo neka je plavo, bar u tuđim očima
Samo neka je tišina, bar u tuđim ušima. 
Samo neka boli nekog drugog. 
Beskrajna poniženost mi je sjenka. 

Zato i dalje ćutim...


Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović