понедељак, 19. септембар 2022.

Zona sumraka

 




Tuga i ja nismo neznanci
Obično stiže sa malo mraka
Rijetko smo samo stranci
Skupa ulazimo u zonu sumraka
Sreo sam te jednom u prolazu
Okrznula si mi okom ruku
Tramvaj je već bio u dolazu
Zbog trepavica nisam čuo buku
Gasi se zvuk, vidim samo šine,
Sudaraju se ljudi kao oblaci tmusi
Samo jednom da vidim oko kako sine
Bio bih siguran, znao bih da tu si
Poznajemo se tuga i ja, odavno
Ona dolazi bez kucanja, samo uskoči
Moje suvo učini vodoplavno
Nijedna kočnica tu ne može da koči
Poznajemo se tuga i ja...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

петак, 16. септембар 2022.

Juče i danas




Juče je umrlo u ponoć

Jašem ovo danas bez sedla

Otima se, kao da ga rita noć

A meni se u grlu skupila knedla


Danas me tjera na svoju stranu

A ja se držim za taj sjaj

Kao za krila u letu, vranu

Koja krikom doziva maj


Uzvik se iz mog grla čuje

Slavi dan novog rađanja

Ispod mene, jedan oblak tu je

Štiti me od sunčevog gađanja


Letim sa vranom i danom

Običnim nebom, malo plavim

Samo sa jednom, običnom manom

Gore se osjećam ogromnim i malim


Letim u jedan novi dan...


Dopisnik iz Džepova snova:

Branislav Makljenović

среда, 7. септембар 2022.

Ti si mnogo vode...







Oderana mi je koža
Eno je, visi na ogradi
Muhe pljuju usirenu krv
Oštar nož pravi manje bola

Lomim prste dok mislim o tebi
I srce mi nešto, bezveze tuče
Iz njega mora da vodopad grmi

Ti si mnogo vode, brza rijeka
Sila koja pomjera kamenje
Preko kojeg uporno preskačem.

U takvoj bujici nije šteta nestati
Udarac o stijene je kao dodir mekanog tkiva
Koje klizi niz zelenilo uglačanih algi

Nož siječe i cijepa zglobove
Nemoćan sam, ne prilazim ti
Jer su putevi zgrušani od previše vremena


Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenovic

петак, 2. септембар 2022.

Vrisak

 

 

 




Čujem vrisak, čujem pritajenu zvijer

Sve se otkida od krila uboge noći

A noć, trula, daje mi potmuli miris straha

Dok zaobilazim blato, pitam se kuda  

 

Oko tvog vrata pružam ruku

Grlim tu liniju  ispod kose

Kačim ti se o snove i prljam ih

 

Sutra ću ti pokloniti planinu

I još jedan vrh, da sve vidiš

Da čuješ kako duboko za tebe dišem

 

Znoj se provlači koroz duboke bore

Nije ti važno koga nose ove noge

I gdje su se zaputile, oštro gazeći

Utabanu zemlju preko sasušenih kostiju

 

Pogledom mačke iznad modrih podočnjaka

Pitaš me , gdje je moja linija pucanja

 

Još pomalo lud, ali sa gladnim osmjehom

Trčim svoj poslednji bijeg od stvarnosti

 

Jutro ne osjeća nikakvo gađenje

Dok u naručju lomi moje kosti

 

Pokloniću ti planinu…

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović