Kentaur u Kala Neri

Noć je potpuno obložila sobu broj 3. Tri žene spavaju brzo.
Jak i čudan zvuk odjeknu pred vratima.

-Anđo, jel čuješ!?
-Čujem! Šta je to?
-Otkud znam! Nešto tresnu!
-Miro!?
-Spava. Blago njoj.
-Šta bi moglo biti?
-Eno ga opet! Čuješ?
-Uf, da!
-Da nije Kentaur!?
-Kakav bre, Kentaur!?
-Znaš, onaj...
-Ako je on, ti si najbliža vratima...
-Uđe li, mene neće videti od vrata. Eto ga pravo na tebe!
-Daj, bre, Viki! Šta pričaš!?
-Majke mi. Pogledaj prema vratima.
-Kako da gledam kad je mrak!?
-Pa upali svetlo.
-Bože, svašta! Odoh zaključati vrata!
-Hajde...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

Kradem Azurno

Jurišam buđenjem u  dan,
Kao stvoren za osvajanje.
Od snova sam mokar i slan,
Naprijed u jutro, u novo vajanje.

Postrojavam se u dva reda,
Napadam svijetlost svim snagama.
Sunce, izgleda, želi da se preda,
Njegova vojska jaše na ragama.

I podne diže bijelu zastavu,
Cilj postignut, predaja traje.
Jutro je zatražilo od dana rastavu,
Svijetlosnom ponoru, noć se daje.

Porobljeno svijetlo lagano gasne,
Sunčeva vojska u rovove zapada.
Sa leđa prilaze tame, ali kasne!
Mir je potpisan, niko ne napada.

Bliži se noć, dan pljačkam, haram,
Sa nebeskog vedrog kradem azurno.
Sunce se povlači ili se varam!?
I dan se predao, ne tako burno.

Sunčeva vojska u rovove zapada...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

Parastos B.B. Kingu

Utorak je bio praznik bluza.
Atelje 212.
Fantastični Point Blank. Gosti  Yu grupa.
Publika i učesnici:  ukupno godina,  destak hiljada.
Svirka za desetku.
Pozitivna energija: 100 gigabajta.
Povod: B.B. King-Kralj bluza.
Događaj: parastos kralju.
Umjesto žita i čašice rakije, konzumirali smo zvuke: solo gitare, ritam gitare, bas gitare, bubnjeva, tam tama, klavijatura.
Glavni sveštenik: Dragoljub Crnčević.
Parohija: Rock radio i Atelje 212.


Riley Benjamin-B.B. King. Rođen 16 septembra 1925( i ja, ali 1962).
Dva braka. Petnaestoro djece. 250 nastupa godišnje. Jecaj gitare i glasa.
Tetovirao  srca  miliona.
Zapremina dobre energije: 1000 000 GB.

Molim te Kralju, puno mi pozdravi Cara- John Lee Hookera!

Čujem li to odozgo zvuke :Three O’Clock Blues?

Kod mene je tek 9, ali sam spreman.

Danas hodaš nebeskim stazama. A Crossroads?

Slušam vas, vaše visočanstvo...

https://www.youtube.com/watch?v=FMEzFgCLv8c&list=RDpC4DDkye8FU&index=13


Dopisnik iz Džepova Bluza:
Branislav Makljenović

      

Ivona

Došla si sa snijegom i zimom,
I odmah sebi ušuškala mjesto.
Upalila vatru zajedno sa dimom,
Bez snebivanja, zasjela na prijesto.

Ponekad si pravila dimnu zavjesu,
Glumeći savršenu jačinu i grubost.
I kroz dim, oči ti zelene jesu,
I u njima vlažnim, drag sam ti gost.

Zima ti je brzo postala težak smor,
Pa si na usnama donijela proljeće.
Kad ljubiš i anđeli se poređaju u hor,
Tvoj osmjeh mi i u snove dolijeće.

Polako me vodiš za ruku nekud,
Naslućujem da prizivaš ljeto.
Iz hladog srca mi ističe stud,
Na sve crno i tmurno, ulažem veto.

U božijem marketu si me uzela slupanog ,
Nebeski blagajnik te pita: keš ili kartica?
Neka ide keš za ovog, čovjeka osvojenog,
Danas častim sve, blijeskom sa svog lica.

Ljetu je dala plavog tona, Ivona...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

Čudesna

Još si, onako, čudesna...

Ništa se nisi promjenila,

To je oduran, čuveni fol!

Očima dodaj malo sjenila,

I to će biti kao u fudbalu gol.

Još si, onako, čudesna,

Bez obzira što oko te ne vidi.

Još si u meni  prelijepo bijesna,

Još se na tebi nasučem, kao na hridi.

Na tebe padam kao kometa,

Kao potpuno strani objekat.

Davno sam tvom poljupcu bio meta,

Vrijeme je isteklo, nisam gledao u sat.

Još si onako čudesna,

Isto se privijaš uz dlan.

Usnu ti grizem, a sva je tijesna.

Po njoj  naslućujem novi dan.

Na tebe padam kao kometa...

 Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

Top secret

Ulice Novog Beograda me iscrpiše danas. 
Prijateljica me prosto ugura u  Merkator.
Pomislih na tren da ću tu i prenoćiti.
Neizvodljivo!
No, ok. Izvrših predaju.
Uhvaćen za ruku bih uhvaćen u klopku.
Na izlogu je pisalo Women's Secret.
Trebalo je tu zamjeniti brus za veći broj.
Hm! Jedino muško u širokom krugu.
Odjednom nisam imao ništa protiv toga.
Malo su me ostale dame zagledale sumnjičavo.
Ja bez sumnje, nisam  zagledao dame, već čipkasto svilene tvorevine.
Nisam ni opipavao dame, već nježne tkanine.
Brusevi, veš, čarape, topovi, kupaći kostimi...

Kakav svijet!

Nisam siguran kako se Alisa osjećala u zemlji čudesa!?
Meni je bilo sasvim prijatno.
Zaboravih da sam bio umoran.
Zaboravih i na Alisu.

Trojka, četvorka? Ne! Dvojka. Hm! Nisam siguran. Moram da pipnem...

-Zamenila sam. Hajdemo.
-Ne, ne! Opušteno. Možda još nešto trebaš kupiti?
-Ne, ne treba mi ništa više.
-Evo, samo još da bacim pogled na ženske tajne.
-Odaću ti jednu žensku tajnu: Bićeš bačen niz stepenice!
-Hajde, idemo.

-Haj'd ti, sad ću ja...

Dopisnik iz Zemlje Čudesa:
Branislav  Makljenović

Američki san

Dovoljno je reći- Majkl Mur. 

Sinoć je njegov film "Koga sledećeg napasti" zatvorio Beldocs festival.
Otvorio stotine pitanja. Izvrnuo američki način života naopačke, kao rukavicu.
Pokazao koliko su neke zemlje, nama na dohvat noge, auta, interneta, otišle daleko u življenju humanijeg i boljeg života. 
Italija, Potugal, Francuska, Slovenija, Finska, Njemačka, Norveška, Island, Tunis...
Dok smo zakopavali glave u pijesak i otkopavali ratne sjekire, oni su čistili korov iz bašte sopstvenih umova.
Sve ono što je smislila slobodarska Amerika i upisala u sopstveni ustav, zove se američki san.
Amerikanci kao i masa ljudi po bijelom svijetu koji su ga sanjali, još imaju noćne i dnevne more.
Ove zemlje žive taj san, mirno, bez Demetrina, Bensedina...

-Italijani imaju 8 nedelja plaćenog odmora i 13-tu platu.
-Potugalci duvaju travu i niko ih ne hapsi zbog toga.
-Djeca u Francuskoj ne piju koka kolu. Jedu pomfrit 2 puta godišnje. Gadi im se hamburger.
-U Sloveniju čak i amerikanci dolaze da studiraju jer je besplatno i kvalitetno.
-Djeca u Finskoj nemaju domaću zadaću. Igraju se.
-Njemačka djeca uče i o tome šta su im u prošlosti radili preci, da se ne zaboravi.
-U Norveškim zatvorima, osuđenici se slobodno šetaju, vježbaju, sjede u biblioteci, kuvaju, plivaju, imaju svoje sobe, sa radnim stolom, TV, kupatilom. Niko ih ne tuče.
-Island je jedina zemlja koja je  posle bankrota postala jača. Jedini koji su sudili bankarima. Islandom vladaju žene. Mirno i veoma uspješno.
-Tunis se promjenio i uobličio u fantastičnu zemlju od momenta kad su žene pokazale da su bar iste kao muškarci. Očistile zarasla dvorišta muških predrasuda i povele loptu direktno ka golu.

Otvarajući teme, šta to sve fali amerikancima i šta to pogrešno rade i misle, uradio je lobotomiju svim slučajnim i namjernim gledaocima filma.

Koga sledećeg napasti...

Dopisnik iz Džepova  Predrasuda:
Branislav  Makljenović

Bolovanje i krompir

-Sledeći!
-Neka uđe Mitrović!

-Dobar dan, doktorka.
-Dobar dan. Vi ste Mitrović
-Da.
-Recite, na šta se žalite?
-Eh, na sve se žalim!
-Kako na sve?
-Pa, na vlast, na malu platu, na skupoću...
-Ama Mitroviću, pitala sam vas šta vas boli!?
-Mene? Ništa.
-Pa zašto ste došli na pregled?
-A, to! Ma, doktorka, može li koji dan bolovanja?
-Kakvo sad bolovanje, kad niste bolesni?
-Doktorka, ubi ova kiša. Nisam stigao.
-Ama čoveče, kakve veze sad ima kiša? I šta niste stigli?
-Krompir.
-Šta sad sa krompirom?

-Nisam stig'o posejati, pa sam mislio da mi spojite ovo od srede do petka. Propašće mi seme.
-O, bože, šta je ovo danas!!?
-Pa utorak je danas, doktorka.
-Au! Moraću izgleda i ja od sutra na bolovanje!
- I vi sejete krompir?
-Mitroviću, potpisano, samo idite!
-Gde da idem? Po nalaze?
-Idite gde hoćete, samo idite!
-E, hvala doktorka! Kad pristigne mladi krompir, eto mene sa džakom na kontrolu. Videćete šta Ivanjica rađa.
-Mitroviću, vi ste iz Ivanjice?
-Jedno selo pored.
-A maline?
-Biće i malina.
-Kada sazrevaju?
-Pa, za jedno 15 dana prva tura.
-Mitroviću, kontrola za 15 dana. Ponesite jednu kesu malina. Pravim neke kolače. Hajte sad, doviđenja.

-Sledeći...


Dopisnik iz Doma zdravlja:
Branislav Makljenović

Ponedeljak i ranisan

 





































Prođe i taj vikend pun praznih očekivanja. 

Ništa se značajno nije desilo. Da, zaboravih. Đoković je izgubio u finalu Rima. U obližnjem marketu akcijska ponuda: zelena salata za fantastičnih 29.99 din. Kupih jednu, da malo pasem.

Ponedeljak se nešto uparadio! Čist, prozračan i hladan. Kao da je krenuo na neku ceremoniju.
Možda bude  polaganje kakvog kamena temeljca danas. Valja dočekati zvanice. 
I sam nosim u rancu koji metar crvene vrpce. Zatrebace nekome da to malo presječe. Valja se...

Prva kafa. Druga kafa. Pa dobro, samo neka radno počne. Treća? Ne! Nešto me žgaravica grize. Mora da je od one salate.

Uostalom, vrijeme je za doručak. Pristojna pauza od pola sata. Ako je burek mastan, ni 45 minuta nije puno!
Bože, zašto se uvijek iz nedelje probudim u ponedeljak!?

Daj rabu božijem da jednom bar, iz nedeljne pidžame uskoči u elegantno, radno odjelo veselog petka.
Petak! Ma možeš me gaziti petkom! Možeš mi psovati svašta. Možeš me ribati verbalno i bukvalno.
Petkom popodne izađem iz firme i samo nestanem...

Halo! Donesite mi, molim vas, one ugovore od petka i jedan ranisan. 

Dopisnik iz krmeljivog ponedeljka:
Branislav  Makljenović

Evrovizija i magarac

Pomogoh suboti da ubrzano odagna vlastito popodne. 
Objasnih joj da je Novak u polufinalu pred Rimljanima, a Sanja pjeva pred Šveđanima.

Otplovila je u  predvečerje sa dosadom po krovovima grada.
Ni ulice nisu bile ništa zanimljivije.
Doduše, obilna kiša ih je dobrano istuširala i pripremila za večernji izlazak.
Iznad jedne tako okupane, zgodna Rimljanka je pravila pastašutu. Jedan Cezar je uživao.

Veče je proticala u naizmjeničnim pobjedama.
Nole je bacio na koljena Rim, a Švedsku je okupirala Ukrajina.
U tenisu je bilo više različitosti.
Evrovizija je bila gomila šljokica i svjetlosnih efekata. 
Svi su pjevali na engleskom (osim Francuza) i svi su se pravili Englezi (osim Engleza).

Shvatio sam da je i Australija dio Evrope. Malo edukacije iz geografije nije na odmet.
Napokon je Evropa postala jedno. Svi se isto oblače, govore, pjevaju, smiju.

Samo ljubav...
Kada su prvi put stavili žute minđuše našim magarcima,slutio sam da I nas to ubrzo čeka.

Dočekali smo. Možda ne na ušima, ali na duši svakako.

Skidajući minđušu sa duše, pojedoh duplu porciju paste i zadovoljno mrdnuh ušima.
Mora se nekako popuniti praznina.

Branislav  Makljenović

Vikend

Već od podneva osjećam kako me nešto čupa, vuče, cima.

Otimam se brzim hodom. Jurim ulicama kao da hoću što prije tabane izlizati.

Ne vrijedi! Kao da mi neko za vratom diše. Okrećem se naglo, kao nešto sam ugledao.

Nisam ništa, osim još stotine užurbanih ljudi. Nastavljam preko Terazija ka Slaviji, zaobilazeći jednog goluba.

Mene zaobiđe jedan par očiju. Tek penjući se Beogradskom ulicom shvatih.

Petak ima dil sa subotom!

Sabije nas u grupe, kolone, rijeke unezvjerenih likova i gura ubrzano prema suboti, brišući svoje, od muke oznojeno  popodne.

 -Izvinite Za subotu, desno?

-Ne, ne! Tamo je nedelja. Idite samo pravo. Kad vidite da se jutro malo nasmješilo, to je ona.

-Hvala vam puno! Vi ste nešto ozbiljni? Joj, pa poznati ste mi! Vi ste…?

-Da. Ja sam ponedeljak.

-Jasno! Izvinite žurim. Do viđenja.

Baš moradoh sresti taj ponedeljak! E sad ću navući namjerno osmjeh oko glave, pa valjda naletim na tu, nasmješenu, subotu.

U Njegoševoj za malo da se sudarim sa jednim plavim šiškama.

-Izvinite! Je lima neka prečica za nedelju?

-Ne znam, gospođo! Sad sam sreo ponedeljak.

 Evo ga iza mojih leđa.

 Pitajte njega... 

Dopisnik iz užurbanog petka:

Branislav Makljenović  

Enrike i kolači

Sinoć se obreh i sam na koncertu Enrikea Iglesiesa.
Zašto? Pomislih da je to dobra terapija.
Protiv čega?
Pa, protiv šećera!
Kako?
Imadoh ranac na leđima pun drangulija, a među njima i kutiju kolača.
Poklon gospođe Rade u ime njene slave, Đurđevdana.
Ne stigoh ni otvoriti, a već sam se našao pred ulazom u Arenu.
Ranac u skener, a isti zapišta.
Imate unutra neku hranu?
Imam kutiju kolača.
Morate to ostaviti.
Kome, vama?
Ne. U korpu.
Molim vas, ja idem na koncert sa posla, a kolače donijela Rada!
Kako ću joj na oči, ako ne pojedem ni jedan?
Hajde, prolazite!
Hvala!!!

Sretan zbog sačuvanog blaga, uđoh u salu, a tamo kao u lubenici.
Sve šljašti i tutnji. Upaljena gomila reflektora i mladost.
Kad je istrčao iza zamračene bine zgođušni Enrike, nastade zemljotres!
Djevojke su toliko zavrištale, da poželjeh biti na momenat, makar, tata Hulio.
Džaba.
Svi su htjeli dodirnuti mlađeg izdanka ili biti on.
I svi su ga dodirivali i bili on.
I Enrike je dodirnuo sve.
Bravo majstore!

Zaboravih da ga ponudim kolačima...


Dopisnik iz đuskutave bajke:
Branislav  Makljenović

Svlačiš se

Gledam te dok se svlačiš,
Haljina pravi na podu gužvu.
Tijelom izvajanim jutro mračiš,  
Tvoje tragove skupiću u spužvu.

U ritmu poznatom igraš, bjesniš,
 Korak se pružio, cipelom lupa.
 Kad god se sretnemo, ti se žestiš,  
A podpetica ti gluha, tupa.

Savršen sklad uz nogu ti ide,
 Ni noć ti ne može pobjeći.
 Od tvog dodira mi misli bride,
Tijelo ti izranja iz tkanine, odjeći.


Koža ti sija, uporno vlažna,  
Jedan zrak je pao na poru.
 U mom životu, vrlo si važna.
Kao hljeb, što se osušio u koru.

Grudi uporno štrče ispod bluze.

Pokušavam da ih prstima obuzdam.

Te bradavice, savršene muze,

Sa njih klizim, tamo gdje… samo ja znam.

Tako obučena, divno se skidaš…

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenovic

Ponekad

Nekad mi  ponestane snage,

Pa kažem oštre, grube riječi.

Nekad sam na drugom tasu vage,

Ponekad  sve u meni  ječi.

Nekad  sam gnjida, sebični  mrgud,

Planeta se oko mene ne vrti.

Nekad me sve udari u grud,

I pokaže kako smo nejaki, krti.

Nekad, kad ustanem i  vrisnem,

I opsujem svašta u ogledalo,

Tada se sklupčam, stisnem,

Da ne bi me još, sve ujedalo.

Nekad, nemam za sebe lijepu riječ,

Nego, onako, opalim  u glavu metak.

Pa onda upadnem u tek napravljen kreč,

Taj pad bude, kao skok. Početak.

Nekad, kad  pojavim se grub,

U ogledalu su svi moji grijesi.

Nekad sam stigao do kraja, na rub,

Nekad  Gospode, da li  u  meni  jesi?

Ponekad stvarno nemam snage...

Dopuisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović