Jutros su procvetale ptice u debeloj tišini krošnje, stare jabuke.
Tako se i jutro razigralo sa suncem, uz topli naklon nadolazećem danu.
Okrećem pogled direktno u tu sjajnu loptu, zatvorenih očiju, puštajući zrake da mi škakljaju lice.
U daljini planinski venac plete mrežu sa paučinastim oblacima.
Poslednji tragovi prethodnog dana su odavno iščezli.
Samo je još u uglavi odsjaj proteklih minuta.
Nesklad misli se bori sa vidljivim skladom dana.
Lišće me upoznaje sa povetarcem.
Članovi klana osa nasrtljivo njuškaju dlan. umazan sokom pojedene smokve.
Đina se udobno premešta iz hlada, na jednu dozu sunčanja.
Težek pseći život.
Divan dan, koji ni po čemu neću pamtiti, jer ništa se loše nije desilo.
Obično pamtimo loše stvari.
Ili ne postoji ništa loše, samo smo mi ponekad takvi.
U daljini čujem mukanje krave.
Da li je gladna, odvojena od teleta ili plaća cenu svog obroka u vidu toplog mleka...
Na drugoj strani sela, sa neba silazi mali oblak, oprezno, preko belih stepenica.
Đina se vratila u hladovinu.
Ose i dalje zuje svoju priču.
Petao u komšiluku ima čudan smisao za humor, kukuriče na svakih deset minuta.
Bojim se da komšinica ne zna za šalu.
Možda je rešila da skuva supu.
Vetar se baš raspričao.
Odoh da pristavim kafu.
Vreme je...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
Pišite mi u komentarima kako vam se čini...
Pratite blog za još pesama i priča...
