Jutro na Avali

        

                                              

Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno. Trebali smo ići na Rudnik, ali svi junaci ostadoše u toplim domovima. Tri musketara se odlučiše za bližu opciju, Avalu.

Avala je nekako skrajnuta iz naših misli, skoro da je i zaboravimo. Onda dođe momenat kad je se setimo i lupimo po čelu:

-Hoćemo na Avalu?

-Daaaa!

Tu se nema šta specijalno pripremati. Malo toplija odeća, neke čizme, sendvič, voda i...osmeh. Čak i ako je prazan ranac, osmeh ga popuni skroz.

Provesti par sati u prirodi? Tako je!

Ništa rano, tek u devet krenusmo. Autom za čas: 20 minuta. Parkiranje u Pinosavi. Protezanje na početku staze. Pozdraviše nas dve devojke. U patikama su i idu na trčanje do vrha. Svaka čast!

Već kod izvora Sakinac nas obuze tišina. Magla se spustila nisko. Sneg škripi pod đonovima. Vrabac nešto dobacuje. Jutro se ne usuđuje pokazati u celosti...

Prtim stazu ka vrhu. Para izlazi  mlazovima iz usta. Telo se zagreva. Dobro je...

Ivona upita:

-A zašto ne idemo očišćenom stazom?

-Zato što je očišćena.

-A, da. Lep odgovor.

Ubrzo izađosmo i na tu, očišćenu stazu. Dočekaše nas kučići sa podmlatkom. Neko se već obradovao.

Pred sam izlazak na vrh, magla je naglo propustila nekoliko sunčevih projektila. Za čas nastade pozlata u sivilu...

Sretosmo svega nekoliko šetača. Dok se vazduh od -6C zabijao u pluća, oči su vlažile od lepote. Pristojan mir je sletio na ramena. Da, da. Lepo je...

-Hoćemo do doma?

-Kojeg? Doma omladine?

-Planinarskog!

-Naravno! Čaj kraj kamina nam se smeši.

Stazom ispod TV postrojenja se spustismo u utrobu tišine. Samo se čulo pucketanje drveća, okovanog belim. Sa jedne grane se naglo otkide Jastreb i bešumno  se stopi sa sivilom. Oborena stabla pričaju priču o prolaznosti...

U pola dvanaest došetasmo u restoran planinarskog doma Čarapićev brest. Vatrica naložena. Jedna ekipa upravo odlazi. Zauzimamo počasna mesta uz sam kamin. Osećaj topline dopunjavamo sa vrelim čajem. Kao da zapucketa malo i u duši...

-Eh, ovako bi magla ceo dan-oglasi se Ivona.

-Super! Pa da krenemo nazad.

-Što si grozan!

Da, moglo bi se ovako vazdan, ali neka nas još malo na snegu.

Pustismo da nam se telesne mašine zagreju, penjući se stazom prema Avalskom tornju. Izniče pred nama kao ogromno koplje. Baš tim šiljatim delom je probio maglu, zadirući u nebo, zaleđeno i plavo.

Na istom mestu isti kučići, vrte istim, obradovanim repovima. Ovaj put više ljudi. Deca jure na sankama. Glasovi skidaju inje sa grana. Avala se smeje...

Brz spust, onom, očišćenom stazom. Na parkingu nas strpljivo čeka Goranov Reno, onaj kojem nikad ne zapamtim naziv.

Već u dva sata Beo grad nas ponovo  privija sivilom.

Od sumraka do svitanja, nije bilo, ali jeste Od doručka do ručka.

U toplom stanu, zamirisa nešto iz tople rerne i bi uskoro posluženo toplom rukom. I ono malo duše, za čas postade...toplo.

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

Kristalni Maljen

           

Dobro jutro! rekoh sebi u ogledalu.

Pospan lik sa druge strane, ne reče ništa. Telefon objavljuje šest sati. Temperatura je -13C. Razbudih se odmah! Izađoh tiho na ulicu, da ne bi odzvanjala tako prazna. Tišina se pokrila maglom.

Malo niže, ugledah kombi i dim iz auspuha. Sreten je tačan kao EPS-ov račun za struju.

-Jutro! Jesi  zaleđen?

-Dobro jutro! Taman posla! Mašina greje ko šporet!

-E, onda naloži, majstore...

U Skerlićevoj ulazi mladost. Jedno po jedno izranja iz magle. Neki su rođeni ’93. Slutim lep dan.

U Žarkovu kupimo i Željanu, željnu planine. Put ka Valjevu se otvorio.

Kuće kraj puta se nekako skupile, smanjile. Iz njih  vijuga dim, tek upaljenih vatri. Drveće ukočeno, kao da je uhvaćeno u teškoj laži. Na horizontu proviruje sunce, kao crvena glavica kupusa...

Niko ne govori. Okrenem se da proverim ima li živih!? Svi me nasmešeno pogledaše. Kakva ekipa!

-Jeste spremni za malo zimskih radosti?

-Jeeesmoooo!

-To mi se dopada!  Divčibare nas čekaju.

Lajkovac. Lajkovačkom prugom ne ide Mile. Nema žive duše. U selu Divci, nema Vlade Divca. Kroz Mionicu samo vetrić mio...

Kraj serpentina je i početak visoravni. Dočekaše nas Divčibare, okupane zlatom. Tek izašlo sunce se već rasbaškarilo po snegu. Devet je sati. Centar već vrvi od skijaša, sankaša, šetača...          

-Dobro došli!

Brzo se spakovasmo, pa u kafanče na željeni čaj, kafu...

Sat otkuca deset. Vreme je za sneg. Izbegosmo vrevu, krenuvši stazom kroz šumu. Vrlo brzo ostadosmo sami. Planina blešti. Penjemo se ka Crnom vrhu, na visinu od 1096 metara. Nije neki uspon, ali kroz sneg, na nekim mestima i do kolena, pravi je užitak.

Izlaz iz šume direktno na mali proplanak, poprskan kristalima. Stopilo se belo i plavo i tera oko da se izbeči od lepote. Bečismo se neko vreme, pa napred do ski staze. Opet izbegosmo horde skijaša. Opet pravo u šumu, u neugažen, devičanski sneg. Bili smo prvi...

Na sve strane bajka, crtana snežnom olovkom. Smenuju se vidikovci i šumarci. Belina prošarana tragovima lisice. Ovde je sve na svom mestu...

-Hoćemo jednu grupnu, kraj ove stene?

-Hm. Nisam baš za grupno, ali ako se mora...

Vidikovac Velika Pleća, nas je čvrsto držao, dok smo se fotkali grupno, ali i pojedinačno. U daljini, ispod trakaste magle, provirivali  su  vrhovi Ovčara, Zlatibora, Povlena...Svemoćni režiser i scenarista je postavio idilične scene. Božija kinoteka je otvorena 24 časa. Uđosmo...

Ćutljivost brzo preraste u zadovoljno čavrljanje. Doručak u snegu! Može li lepše? Valjevčanka Jovana se priseća nekih uspona na Medvednik. Nikola rafalno puca iz svog Nikona. Marko i Kaća se drže za ruke. Stefan se zagledao u budućnost, dok Željana osmehom rastjeruje pramen magle sa žbuna šipurka.

-Malo se ohladismo. Da ostanemo kao stalna postavka snežnog muzeja?

-Ne, ne!. Idemo nazad.

Istom stazom, razgaženom kao iznošena cipela, vratismo se do centra. Jedni u crkvu, drugi na pijacu. U proseku, da se prekrstimo.

Skoro će dva sata. Ima  dovoljno vremena za još jedan vrh. Prošetasmo do Velikog Golupca. Nađosmo ga na 1056 metara, kako se kupa u belom zlatu. Nismo ga hteli uznemiravati. Samo par fotki, pa nazad, prtinom koja se opružila kao dugačka Anakonda.

Na parkingu je čekao beli kombi, strpljivo kao privezana mazga. Presvlačenje, pa na ručak! Sklepano kafanče i još sklepaniji konobar! Nismo dali ničemo da nam pokvari dan. Topao čaj i nešto hrane, ostaviše utiske na vrhunskom nivou. Sreten se spremao da pešačenje zameni volanom. Napolju se prikradala noć...

-Narode planinarski, jeste li umorni?

Nije bilo odgovora. Samo su oči veselo igrale sa lica, oblivenih rumenilom.

Krug se zatvarao. U kombiju ponovo, blago pospana atmosfera. Rekoh Sretenu:

-Ako zadremaš, samo reci, da pridržim volan.

-Važi! Volim dremuckati u krivinama.

Mesto koje nas je jutros poklonilo suncu, sada pušta da nas guta mrak...

Beograd je već napadao  noć, svim raspoloživim svetlima.

-Sretene, stigli smo!

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

Snegovi Jablanika

Zavirivanje u Džep Prirode

Zima ko zima,štipa, ujeda.
Subota se nekako natmurila i posivila, ionako siv grad. Bacih pogled kroz prozor. Bljuzgavo jutro zajahalo ulicu. Dobar znak. Sve je spremno za akciju planinarenja. Samo još kafu da popijem...
Malu ekipu, odlučnih da provedu dan na planini, pokupi Goran autom. Njemu je prvi put. Nenad je bio par puta. Ja sam išao često. U proseku, željni planine.
Ibarska magistrala pospano skakuće svojim asfaltnim rupama. Nema gužve tako rano, u sedam.
-E pa, momci, jesmo li nabrijani na prćenje?
-Ma, nema problema. Noge su nam kao grtalice!
-Odlično! Pozitivan duh...Osmeh i kad je frka.
Prođosmo Valjevo, malo se zapričavši. Uskoro svratismo u čuveno svratište, kafanu Duga. U praznoj kafani, topla atmosfera. Ljubazna konobarica. Jednu sa malo šećera, jednu srednju i jednu slađu. Nije joj bilo mrsko. Odmah poželeh i ja Slađu.

E, a sada uspon. Do Debelog Brda još pola sata. Nije bilo problema. Citroen grabi bez kašljucanja. Ubrzo stižemo do spomenika na Debelom Brdu. U podnožju skoro razočarani visinom snega. Na visini od 1050 m pun pogodak. Brze pripreme, jer vetar šiba po licu. Krećemo neuprćenom stazom. Samo stope jednog prolaznika. Posle kratkog hodanja, već se zagrejasmo, videvši da nećemo imati lak zadatak. A zadatak je stići do vrha Jablanika. Belina svuda. Nebo prosipa pahuljice po glavama. Magla se spustila nisko. Svi uslovi su ostvareni za jedno, ubedljivo uživanje!
Koraci postaju sve sporiji i teži. Po neki komentar razbija tišinu. A tišina, kao debeli pokrivač, ušuškala planinu.
-Ideš li, Gorane?
-Idem, idem...
-Ideš li, Nenade?
-Jok, ti ideš...
Dobro je. Optimizam u toku...
Na nekim mestima smetovi, prilično duboki. Obilazimo krajem livada, iznad puta. Odjednom izniče iz šume lovac. Puška na gotovs.
-Ne pucaj, zemljače! Ne grokćemo...
-Ne brinite! Toliko razlikujem divlju svinju...Javljajte se usput, da vas ostali ne pomešaju.
-Hvala, živ bio!
Hm. Ima da zviždućemo sve do vrha. A vrh sve dalji.
-Koliko još?
-Još 100 godina samoće...
-Baš si vickast!
-Još 500 metara.
Staza iz šume naglo pređe u otvoreni prostor livada. U magli se vide sve nijanse sive...
Vrh i nije baš vrh, nego zaravan, ali 1274 metra visine nisu za bacanje. Kratko se odmorismo. Nešto mokrih fotografija, za dokaz da smo bili. Pokret nazad.
A nazad, kao gladna godina. Dugačkih 5 kilometara. Nekako, kao da je 10! Noga pred nogu. Sa obližnjeg hrasta jedna ptica nas provocira. Klikće i pozdravlja, valjda. Uzvratih istom merom. Tu nastade lepa komunikacija. Skoro se združismo. Zadnjih hiljadu metara, kao pantljičara. Oteglo se kao reforma...
Nekako se dogegasmo natrag do auta.Pet sati hodanja. Mokri, umorni a nasmejani! Neko vadi sneg iz čizama, neko čuturu. Bože pomozi...
Hladnih nogu i tople duše, posedasmo u metalnu kočiju. Taman pred sami mrak. A mrak, kao samo što on zna, spušta se polako ko lopov, sve do ivice šoferšajbne. Slalomski spust do kafane. Malo da se nešto pojede.
Druga konobarica. Topla čorba i somun sa malo kajmaka i puno duše. Mokre noge na radijatoru. U ušima blago zujanje od promene visine. U gore pomenutoj duši, nekakva milina. Udarili trnci svuda...
-Jel' bilo lepo?
-Eh!
-Kako?
-Nako!
-Ma, zezam se, bilo je ...samo tako!
Pa, kad nešto bolje razmislim, da smo ostali u Beogradu, uživali bi u subotnjem sivilu, bljuzgavom snegu i  anesteziji sa milion TV kanala. I nije neka ponuda.
Hrabro smo zavirili u poneki Džep Prirode. Osim mokrih čarapa, poneli i malo lepote. Biće spavanjac, kao četa beba.
-Hoćemo ponovo?
-Ma ne, ti ćeš!

Dopisnik iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović

FB: klubdzepoviprirode

Hajde da zajedno zavirimo u Džepove Prirode planine Rudnik, 28.01. 2017.

Dupli espreso

Gledam kroz neopran prozor,

I nema bog zna šta da se vidi.

Možda me tvoje oko uzme u pozor.

Možda se njemu ova spodoba svidi.

Zaklonjen, duboko iza zavjese,

Opčinjeno zurim u snijeg na cesti.

Vrane se njišu na  žici ko kese,

Dole, na semaforu, možda ću te sresti.

Muzika sa radia, kao dupli espreso,

Ulazi u krvotok i širi se kroz venu.

Uz ritam nekog roka, zaigra mi meso,

I dodaje malo crvene, ubledjelom tenu.

Gledam kroz prozor, oslikan zimom,

Ko da me neka sjeta grli i spopada.

U grudima kreće vatra sa dimom,

U staklu je odraz, koji mi se ne dopada.

Možda će druga kafa po redu,

Uspjeti da me ubrzo koncentriše.

Možda će utorak dobaciti srijedu,

Prije nego tuga  osmjeh izbriše.

Gledam kroz prozor...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

Vječnost

Dođi brzo, nasloni se na rame,

Da osjetim miris vjetra u kosi.

Da dvije glave malo budu same,

Dođi brzo, ma tuga nek se nosi!

Ne pitah te, kako ti je ime,

A držim te satima za ruku.

U očima mi  otopliše zime

I ljeta me snažno u tebe vuku.

Ti ne govoriš, ne pitaš ništa,

Samo se ugnijezdiš kao Sova.

To postane  dio našeg igrališta,

Noćima poznata, jutrima nova.

Ti ne pitaš ništa,samo ćutiš,

Gledam ti suzu kako se suši.

Osjećam da nadolaznost slutiš,

I da te strah obuzima i guši.

Ti ne pričaš ništa, sve znaš,

A i šta će ti, pobogu riječi!

Da ovaj dan je vječan i naš,

I da nas ta vječnost pomalo liječi.

Ti ne pitaš ništa...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

Pogled

Nosim pogled preko ramena,

Dok visi tako, briše prašinu.

Tvoje lice je kao od kamena,

Mjerim udaljenost u pogrešnom aršinu.

Jedan okret i već si tu,

Lijepa kao suza kad teče.

Pomislim, da li si u snu?

Ili se to, lagano, spušta veče?

Bojim se okrenuti  dvaput,

Ne mogu podnijeti duplo ljepšu!

Morao bih biti užasno ljut,

Pa ne dozvoliti da te u meni  klešu.

Zato nosim pogled preko leđa,

I dok curi niz kožu, boli!

Kad se ukrsti sa tvojim, vrijeđa,

Ranu je neko otvorio, Bože, ko li?

Za mnom se vuku sjene, ko zmije,

Jedna  kao crna Mamba skače.

Sretan je onaj ko ih ugledao nije,

Moj pogled ne može da te preskače.

Na  Orlu  ili Zmiji, svejedno,

Pod  pogledom, nekako, uvjek  tu si.

Ipak  se osjećam sramotno i bijedno,

Dok niz leđa mi hodaju tvoji dusi.

Kao  duh ili opipljiva, stvarna,

Tvoj lik mi prašnjavom  oku prija.

Mada je slika izvitoperena, kvarna,

U pogledu  mi tvoj osmjeh  još uvjek sija.

Nosim pogled preko leđa...

Dopisnik iz Džepova  Snova:

Branislav  Makljenović

Put ka nebu

U duši plače zadušnička subota,
U očima gore upaljene  svijeće.
Ušima resko odzvanja grehota,
Na srce poznata pjesma slijeće.

Zapjevaću  glasno riječi koje bole,
Pomenuću imena koja čuvaju škrti.
Odlaze polako, oni što se vole,
Ostavljaju trag i prkose smrti.

Ubrzo će riječi tonuti u ćutanje,
Osim tišine, ničeg neće biti.
Po beskraju slijedi tiho plutanje,
Sebe od sebe ne mogu sakriti.

Odlazi nasmijani dan u tamu,
Trepavice gase ono malo vatre.
Negdje usput se zakopavam u jamu,
I puštam se vragu da me brzo satre.

Na putu ka nebu, svijet polako gasne,
Samo još titra drhtav plamen svijeće.
Sve nježnosti sada, neumitno kasne,
Samo smrti naše, zakasniti neće.

Odlaze polako...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

Jahanje mraka

Koliko puta sam jahao mrak,
Tako ludački, da jutro preblijedi.
Tako brzo, da zastane i zrak,
Koliko puta, ali ništa ne vrijedi.

Na glavu dolijeću crne vrane,
Kljucaju kamenom sazdanu nadu.
Samo kroz rupice sunce da grane,
Na adresi u nepoznatom gradu.

Koliko puta sam ostao bez daha,
Trčrći ko pas za sopstvenim repom.
Koliko puta premro od straha,
Blagu kaznu činio svirepom.

Na oči se navlače teške magle,
Ništa ne vidim, samo malo čujem.
Ne smijem praviti pokrete nagle,
Samo jezik može, njime i psujem!

Koliko puta je čovjek u meni,
Odlučio da učini dobre stvari.
Koliko puta je ostao u sijeni,
Pomiren sa mišlju da polako stari.

Koliko puta...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

Trnci u glavi

Jutros, kao da me pogleda On,
I reče: nasmij se vedroga čela.
Samo kroz pjesmu podiži ton,
I zapjevaj, kao vasiona cijela.

Nekako, naježih se od milja,

I zaigraše svi trnci u glavi.

Kao da sanjam, kao, nije zbilja,

I on je došao sa nama da slavi.

Digoh glavu i čelo prema nebu,

Lice mi mokro, ko da kiša pada.

Tople su misli i više ne zebu,

Suše se suze, zaljeva se nada.

Njegova ruka još mi je u ruci,

Stežem jako te pružene prste.

Tu su uvijek i kada sam u frci,

Uz molitvu danas neka se i krste.

Cijelog dana se obraćam njemu,

Uvjek smo na ti i kad mi loše krene.

I sada je tu, prepoznat u svemu,

Drži me za ruku, jer poznaje mene.

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Srce

Ništa dok ne zapjeva vuk,
Pa se od pjesme zamrzne led.
Pa se vjetar razgalami uz huk,
Ništa dok ne pocrveni i blijed.

Neko na oslikan prozor kuca,

Neko traži malo topline uz peć?

Možda od mraza drvo puca,

Možda nas zima zagrlila već?

Otvori srce kao prozor, širom,

Pusti nek se neko grije u njemu.

Onda ga pusti nek ode s mirom,

Pogledom potraži trag u svemu.

Ako tad ne bude nikakvog traga,

Zatvori prozor, da ne izađe duh.

Srce će kucati zbog velikog blaga,

Ako ne zatvoriš ti, zalupiće propuh.

Otvori srce kao prozor...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović