уторак, 14. јун 2022.

Tražim te i ti to znaš, bleso

                                               

среда, 8. јун 2022.

Prosuti sjaj

 





Kako da ti priđem, a da ne znaš
Kako da doprem do tog ludila

Vrhovi prstiju ti dodiruju sijenku
Pod nekim vrhovima se budiš
Kako da ti dođem od uha do oka
Hajde, pogledaj u taj prosuti sjaj

Vidiš li me ili sam zakopan duboko
Vulkan ti curi iz usijane glave
Opet sam na putu. Samo se osvrni
Život je upotrebio jake pesnice

Bjesomučni udarci u isto mjesto.
Duboke rane krpim asfaltom
Ne bih ja da te dotaknem
Ne bih ništa da ti činim

Možda samo da te pogledam
Dok nestaješ iza prvog okreta glave
Vidiš li da od mene otpadaju komadi
I da sve se po rubovima odšiva

Ćutim kao zaliven, bez kapi pljuvačke
Da li i ovu noć zajahah bez uzde...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

петак, 1. април 2022.

Oluje





Od jutros me neki vjetrovi šibaju,
Nasipaju prašinom blijedo lice.
Nekad me kao kolijevku zibaju,
Nekad me stežu kao upletene žice.
Malo se skrijem iza debele grane,
Čekam da prođe taj huk prirode.
Ponekad u tome i jutro svane,
Ponekad i misli se britke rode.
Jasno je da si okačena na ramenu,
Gdje god se okrenem ti si pozadi.
Mogao bih skočiti na brid kamenu,
I pustiti vjetru da sve ti radi.
Promolih glavu, a ništa ne huči,
Kao da je prestalo da duva, puše.
Kao da je prestala da me muči,
Oluja što davi me oko guše.
Vrijeme je da se pođe nekuda,
Zato udišem duboko i krećem,
Eto me svijete, da budem ti svuda,
Vrijeme je da svuda te srećem.
Raširene ruke grle se sa tuđim rukama,
Zjenice upijaju plavi nebeski krov.
Noge žure kao da su na važnim trkama,
U grlu je krik, bjesomučne slobode zov!
Vrijeme je da se pođe...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

субота, 12. март 2022.

Navadio se mjesec

 




Opet mjesec na mene skače,
Kao sa visokog hrasta.
Opet me po glavi dotače,
Dok po nebu polako odrasta.
Navadio se na mene, moćan,
Samo prospe te zrake i gleda.
Šteta što uvjek dolazi noćan,
Šteta što mu se sunce ne da.
Ja mu se dajem, oči i dušu,
I glavu, kad je skroz prazna.
Sumnja nekad ščepa za gušu,
Mjesec je poklon ili je kazna?

Navadio se mjesec...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

уторак, 25. јануар 2022.

Možda još nije kasno!






Uzoraše nam polja smrti,
Iskopaše nam duboke rupe.
Nekada jaki, a sada smo krti,
Dok nestaje svet, milioni trpe.

Sve ovo naše, njihovo je sada.
Gde su oni, što zovu ih ljudi!?
Sa prolivenom krvi ističe li nada?
Ili se neka nova rasa budi?

Šta to radiš, čoveče!?
Ovo je i tvoja majka, planeta!
Ubijaš sve, od jutra doveče,
A gaziš po zemlji koja ti je sveta.

Gde smo to pogrešili juče,
Kad nemamo ni tren od sutra i danas?
Gledamo kako nam šume i reke muče,
I strpljivo čekamo da dođu i po nas.

Životinju zovemo divlja zver,
A oslobođena je u našoj glavi.
I pas je za nas samo prljavi ker,
Jer u kraljevstvu zla, naša krv se plavi.

Ne mogu više da dišem!
Vazduh, biljke, voda, sve je otrov.
I sav drhtim dok ovo pišem!
Da li je opet vreme za rov!?

Da li nas napada zombi,
Ili smo horde zla, prazni i bez duše?
Eksplozija jada, bez atomskih bombi,
Kreteni koji planetu dave i guše!?

U šta si se pretvorio, čoveče!?
U ljigavu, besprizornu masu!
Ćutiš, dok te jašu kao goveče!
Trpiš, zgrušanu krv u glasu! 

Zar si prestao da dišeš!?
Da sanjaš neke lepše snove.
Zar ćeš sam sebe da izbrišeš?
Sa jedine zemlje, a nemaš nove?

Možda još nije kasno!
Podigni glavu, ne gledaj dole!
Učini nešto, vikni bar glasno!
Ugašene vatre bezgranično bole!


Ovo je zemlja  za nas...


Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović 

уторак, 18. јануар 2022.

Prikradanje

 





Slušam te kako dišeš,
Tiho, polako, vrlo duboko.
Novu stranicu grudima pišeš,
Prvi redovi su gore, visoko.
Volim taj ritam, poluotvorene usne,
Vazduh srčeš, kao da nema više.
Prikradam ti se u nemirne sne,
Na prstima, lagano, ne mogu tiše.
Na pauzi ti ulazim u snove,
Kad su na granici sa javom.
Provučem se kroz otvore nove,
I tamo se razbaškarim glavom.
Ubrzo se pluća zagrle, stope,
I oba srca postaju jedno.
Ubrzo i ti se u mene pope,
Tada sve postaje svejedno.
Slušam te kako dišeš...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

петак, 14. јануар 2022.

Mrak je







Slušam svoje disanje.
Prozor mi žmirka svetlom.

Kroz njega grad ne dopire,
Samo slutim zgrade preko ulice.

Decembar definitivno odlazi,
Dok nam svi prete novom godinom.

Januar prilazi sav narogušen.
Ne prija mu tolika doza odgovornosti.

Kako povesti nekoga za ruku u bolji život.
Kako pružiti nadu, nekome ko više ne veruje.
Kako dati odgovor na gomile pitanja.

Zašto ne poslati sve dođavola
I otići u prvu kafanu, pijući svoju nagradu
Ili polokati halapljivo tek vidljivu kaznu.

Žmirka mi neki plamen u očima.

Mrak je.

Pokušavam da ga ugasim trljanjem,
Pre nego se sretnem sa nagoveštajem
Ozeblog svitanja, punog jarkog čemera,
Izbrazdanog dubokim linijama bora,
Tim kanjonima usečenim po čelu,
Na glavi vreloj kao pritvorena vrata šporeta.

Mrak je.

Slušam svoje disanje. 

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

понедељак, 3. јануар 2022.

Ravnodušnost





Uvukla se u sve pore,
Mlako teče kroz vene.
Postaje sve gore i gore,
Oko u oko bez sjaja blene.
Prolaze ljudi kraj tuđih sijena,
Ne vide , ne čuju i ne žele ništa.
Samo raste ta gomila lijena,
Poput zagnojenog, ogromnog prišta.
Padaju glave, smrt kosi svuda,
Bolest se uznosi, planetom vlada.
Gospođo ravnodušnost, izvolite ovuda,
Okrenite ovdje glavu, odmah, sada.
Brat ti je pao, pokušava da ustane,
Zašto baš ti da mu pomogneš?
Okreni glavu, pusti ga neka odustane,
Možeš sigurno za to snage da smogneš.
Zašto bi se osvrtao na nečiji plač, tugu,
Kad imaš sve, zašto biti u crnini, rušan?
Zašto bi pomogao nekom, pa i drugu,
Kad je mnogo lakše biti ravnodušan.
Sve se neke spodobe oko nogu pletu,
Bože, kako smaraju ti živi ljudi!
Ravnodušnost se razlila po ovome svijetu,
Prođi pokraj mene i ravnodušan budi.
Okreni glavu...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović