уторак, 18. јануар 2022.

Prikradanje

 





Slušam te kako dišeš,
Tiho, polako, vrlo duboko.
Novu stranicu grudima pišeš,
Prvi redovi su gore, visoko.
Volim taj ritam, poluotvorene usne,
Vazduh srčeš, kao da nema više.
Prikradam ti se u nemirne sne,
Na prstima, lagano, ne mogu tiše.
Na pauzi ti ulazim u snove,
Kad su na granici sa javom.
Provučem se kroz otvore nove,
I tamo se razbaškarim glavom.
Ubrzo se pluća zagrle, stope,
I oba srca postaju jedno.
Ubrzo i ti se u mene pope,
Tada sve postaje svejedno.
Slušam te kako dišeš...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

петак, 14. јануар 2022.

Mrak je







Slušam svoje disanje.
Prozor mi žmirka svetlom.

Kroz njega grad ne dopire,
Samo slutim zgrade preko ulice.

Decembar definitivno odlazi,
Dok nam svi prete novom godinom.

Januar prilazi sav narogušen.
Ne prija mu tolika doza odgovornosti.

Kako povesti nekoga za ruku u bolji život.
Kako pružiti nadu, nekome ko više ne veruje.
Kako dati odgovor na gomile pitanja.

Zašto ne poslati sve dođavola
I otići u prvu kafanu, pijući svoju nagradu
Ili polokati halapljivo tek vidljivu kaznu.

Žmirka mi neki plamen u očima.

Mrak je.

Pokušavam da ga ugasim trljanjem,
Pre nego se sretnem sa nagoveštajem
Ozeblog svitanja, punog jarkog čemera,
Izbrazdanog dubokim linijama bora,
Tim kanjonima usečenim po čelu,
Na glavi vreloj kao pritvorena vrata šporeta.

Mrak je.

Slušam svoje disanje. 

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

понедељак, 3. јануар 2022.

Ravnodušnost





Uvukla se u sve pore,
Mlako teče kroz vene.
Postaje sve gore i gore,
Oko u oko bez sjaja blene.
Prolaze ljudi kraj tuđih sijena,
Ne vide , ne čuju i ne žele ništa.
Samo raste ta gomila lijena,
Poput zagnojenog, ogromnog prišta.
Padaju glave, smrt kosi svuda,
Bolest se uznosi, planetom vlada.
Gospođo ravnodušnost, izvolite ovuda,
Okrenite ovdje glavu, odmah, sada.
Brat ti je pao, pokušava da ustane,
Zašto baš ti da mu pomogneš?
Okreni glavu, pusti ga neka odustane,
Možeš sigurno za to snage da smogneš.
Zašto bi se osvrtao na nečiji plač, tugu,
Kad imaš sve, zašto biti u crnini, rušan?
Zašto bi pomogao nekom, pa i drugu,
Kad je mnogo lakše biti ravnodušan.
Sve se neke spodobe oko nogu pletu,
Bože, kako smaraju ti živi ljudi!
Ravnodušnost se razlila po ovome svijetu,
Prođi pokraj mene i ravnodušan budi.
Okreni glavu...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović