Jutro se nadnelo nad Homoljska polja.
Žito prima pečate 18 karatnog zlata. Iskrice skakuću po kapima rose. U daljini
Vukan i Ježevac dave Gornjačku klisuru.Sunce se podiže poznatom
putanjom. Podlogu za još jedan lep dan, daju šume, oblačeći se u sve nijanse
zelene.
Ivana sigurno drži nogu na gasu i to
daje osećaj plovidbe lađom zvanom
Ford.Žena koja ćuti i odlično vozi! Mislio sam da takva ne postoji. Hm.
Na izlazu iz Petrovca skrećemo ka Kučevu. Malo
potom za Vitovnicu. Pitoma sela dremaju na jutarnjem suncu, kao stari, olinjali
mačori. Ostavljamo lađu pored rečice Vitovnice. Manastirsko zdanje na
uzvišenju, dostojanstveno tihuje. Nigde žive duše. Crkvena vrata
otključana.Ulazim na prstima. Iz polumraka me zagledaju oči svetaca. Zastadoh u
pokretu. Kroz odškrinuta vrata se provukla tanka linija svetlosti, otkrivajući
lebdeća zrnca prašine. Tišina me ogrnula bestežinskim plaštom. Čuh srce kako
dobuje svoj ritam. Ničeg više nema. Svet
se pretvorio u trenutak, lebdeći negde na ivici uma.
Prateći traku svetla, polako izađoh
pred crkvu. Prekinuh Ivanino dvoumljenje:
-Uđi slobodno. Unutra je terapija
tišinom u toku…
-Samo ću na trenutak.
-Hajde. Trenutak se upravo spaja sa
večnošću…
Nadajući se da Ivanu neću čekati
čitavu večnost, ugledah rasčupano mače, kako se igra sa mojim štapovima.
Potpuna posvećenost igri, pokretu, telu. U sledećem momentu se ispružila leđima
po travi, uvodeći zanesenost sobom, kao jedini predmet u mačiju školu.
-Idemo li?
-Idemo. Mada, za malo da se ispružim
na travu pored ove čupave figure.
-Samo se ti ispruži. Sačekaću…
-Eh, onda ništa od planinarenja.
-Hajmo, dok nije skroz upržilo!
Nenad izbi odnekud iz žbunja.
-Da vidite kanjončić! Ko bonbončić.
Ima li koga u manastiru?
-Ima. Jedna maca pravi performans
ispred crkve.
-Maca? A sveci? Imaju slobodan dan?
-Moguće je da subotom kuliraju…
-Da vidimo mi taj kanjončić i sipamo
vode.
-Hajde.
Stazica nas odvede do izvora , pored
same reke, koja se bučno probijala iz uskog kanjona.Gusta šuma skriva mesto gde
divlje prelazi u pitomo. Žubor vode se spaja sa šuškanjem lišća. Miris dozrelih
šljiva se meša sa mirisom prerasle trave. Sva čula opet jasno trepere.
Da ne bi ostali kraj reke čitavu
večnost, vratismo se do auta i nastavismo vožnju iznad druge obale. Radovi na
putu u toku. Ostavismo kola u dvorištu jednog ljubaznog domaćina. Poziv na kafu
je bio otvoren. Ipak, zov planine je jači.
Odluku da idemo pre ribnjaka, levo,
delom staze homoljskog maratona, donesosmo onako, bez ikakvog dogovora.
Ostavljamo Vranj i Kobilju glavu za drugi put. Mada nisam ljubitelj maratona i
sličnih, takmičarskih fenomena, ipak jedan deo možemo prepešačiti bez gledanja
na sat, kilometražu visinsku razliku. Šta nam onda ostaje? Samo igra vetra u
granama. Oduševljena pesma ptica. Zujanje pčela. Neumorni zrikavci različitih
tonaliteta. Miris nepodnošljive lakoće postojanja? Kao da je malopre prozujala
jedna dama, iz čijih se nabora lepršave haljine širio lahor Chanel No 5.
Razgovor nije poprimao ozbiljne
razmere, jer kako kvariti sve ono što priroda mnogo bolje od nas radi. Duboki
udisaji pluća i lupkanje štapova po isušenoj zemlji, je sav zvuk koji smo
ispuštali. Jedino je Ivana, kada malo zaostane, nešto mrmljala sebi u bradu.
-Jesi živa? Možeš li?
-Jesam. Mogla bih i bolje, samo kada
bi prestao ovaj uspon.
-Evo, Nenad mi se upravo žali da ne
može da hoda samo sa jednim rancem na sebi. Verovatno bi mu olakšala mnogo, ako
bi mu prepustila i svoj, bar neko vreme?
-Zezaj ti, zezaj!
-Jeste,u pravu je Bane. Mnogo će mi
biti lakše sa oba ranca. Baš me čudi kako sam i do sada hodao sa jednim. Daj mi
tog drugara na grudi junačke.
-Uf! Hvala ti gde čuo i gde ne čuo!
-Jesi rekla nešto? Ne čujem te?
-Ništa, ništa!
Nekako i meni bi lakše gledati
Nenada, opasanog rančevima sa svih strana. Ko neki specijalac. Došlo mi da mu
dam i svoj, ali voda mi je unutra. Ko bi ga stigao!
Iz šumske staze izlazimo na kolski
put. Sve je prilično izraslo i zaraslo, pa nema vidikovaca. Samo naslućujemo
obrise vrhova sa druge strane. Hodamo u pravcu Štubeja, pa dokle nam se bude
dalo…
Znoj curi sa lica, mameći muhe da
sleću po nosu i ušima. Poželeh da imam bujan konjski rep. Jednim elegantnim
zamahom da napravim dar mar.
Da postanem Gospodar muha?
Da ih krotim i dresiram?
Mlatnuh jednu dlanom. Opa! Pa to
boli! To je moje lice!
Nešto kriknu! Videh pticu sa
ogromnim krilima, kako se odvoji od sa debele grane bukve i uz par čujnih
lepeta vinu se u nebo, plavo kao izlizani Levi’s 501, od butine do kolena.Dugo
nisam imao priliku videti Jastreba tako izbliza. Velika momčina! Ili je možda
gospođa Jastreb? Kako god, visoko iznad glava se čuo još jedan dugi kliktaj i
sena krila nestade u šumi.Niko nije ni pomislio da vadi telefon i fotka. Susret
je bio previse dragocen, da bi trošili vreme na banalnosti.
Na tim moćnim krilima, odleteše sve
nagomilane, loše misli.
Hvala ti, krilati druže, za čišćenje mog gradskog,
kontejnerskog uma!
Već posle par sati hodanja, uviđamo
da je staza stvarno maratonska. Nigde kraja. Nigde vrha, a sve vrhovi oko nas.
Nigde vidikovca, a sve lepši predeli izviruju kroz grane drveća. Začu se i
motorna testera. Zvuk od kojeg se ježim, ko Ježevac! Znak da su tu neki ljudi
koji seku drvo. Režim uništavanja šume, pod čijim god to patronatom bilo.
Traktor, testere, balvani i mrka lica. Nenad me prekide u razmišljanju:
-Jel sećaš scene sa Vujana?
-Sad se setih. Da im kažem: ala vi
uživate!?
-Nemoj! Dobićeš sličan odgovor:
dabogda i ti ovako uživo!
-Dobro, neću.
-Dobar dan!
-Zdravo! Vi malo u skitnju, a?
-Da, malo. Vi malo kraduckate, a?
Mislim da me nije razumeo. A i zašto
bi? Šta ako se malo krade? Važno je da se ne krade puno. A i šuma je to. Koga
je briga?
Znojna lica se udaljiše jedna od
drugih. Ubrzasmo korak. Da nađemo neko mesto gde se čuje samo kap kada
znoj sklizne sa nosa. I ubrzo ga nađosmo. Proširenje na
putu, kao zeleni kružni tok, natkriven kruškom divljakom. Pristojan hlad za tri
božija stvora.
Nenad vadi pribor za kuvanje kafe.
Izvadih kafu i čaj od lipe. Voda u džezvi zagrgolja. Miris kafe se pomeša sa
mirisom vlažne trave. Ivana začuđeno upita:
-Pa vi ste sve poneli!? Kafa, čaj.
Divni ste!
-Izvini, ratluk smo zaboravili!
-Au! Ovo je užitak.
-Samo duboko udahni i kaži-
oooommmm. Nirvana je tu.
-Oooommmm.
-Eto! Poslušna devojka.
Stotine sekundi su se ređale u
minute, praveći okvir za sliku spokoja. Kao da videh lice svetog Nikole, kako
proviruje kroz lišće kruške i namigujući kaže:
-Tako je deco. Radujte se lepoti…
Podigoh ruku da nešto priupitam,
ali…samo lišće treperi, poliveno odbleskom sunčeve igre.
Nenad me pogleda:
-Jesi hteo nešto?
-Ja? Ne. Nešto me rame boli, pa
vežbam rukom.
Sumnjičavo me odmeri:
-Da, da. Hoće to ponekad.
Ostatak vremena provedosmo u
zanesenosti sobom. Čuo se samo po neki srk iz šoljice i blagi uzdah
zadovoljstva:
-Eh…
-Mmm…
-Ja…
Taman kada zadovoljstvo htede preći
u oblik sna, trgosmo se. Pospremanje šanka je preuzela kafe kuvarica. Konobaru
platismo u valuti osmeha. Vlasnik kafane nas pozdravi naklonom i ode da
uspravlja travu koju smo nagnečili leđima.
Istim putem valja nam poći nazad. Pođosmo i
vrlo brzo ga prođosmo. Drvoseče nas jedva, pomalo gadljivo, odmeriše pogledom.
Reski zvuk turiranja testere liči na rafalnu paljbu bojevim mecima. Nema
potrebe da zaležemo u zaklon. Malopre smo.
Ovog puta, Ivanu ne možeš stići. Niz
brdo samo što ne trči. Ni vlastiti ranac joj nije težak.
Popodne je uzavrelo kao u expres
loncu. Čak su i ptice utihnule. Spuštajući se u korito Vitovnice, osetismo
vlažni naboj. Valjda neće biti gromo- pražnjenja.
Deo puta se priprema za asfaltiranje. Mašine
brekte. Ljudi brekte od vrućine.
Silazimo do auta. Domaćini zovu na
kafu.
-Hvala! Idemo još malo u prirodu.
Selo i rečica Bistrica.Samo ću da sipam malo vode kod vas. E, vraga! Ispala mi
flaša negde.
-Kakva je flaša?
-Metalna, zelena, Mackinley. Pravi
fenseraj.
-Sad ću ja da pogledam.
Pre nego sam se uspio pobuniti,
upali čovek motor na četiri točka i ode putem ka mašinama. Krećemo, jer flaša
nije toliko bitna, a u tom momentu stiže domaćin. Našao je kraj mašine koju sam
pokušavao izbeći.
-Hvala ti, domaćine! Ovu flašu ću od
sada bolje da čuvam jer si ti to tako hteo! Sledeći put pijemo kafu!
-Dogovoreno! Sa srećom.
Ivana opet u svojoj prirodnoj ulozi
vozača. Lokalni putevi poslušno ispravljaju krivine, pod njenim fokusiranim
pogledom. Samo se par grlica preplašeno podiglo sa asfalta, sekund pre nego su
završile na šajbni. Kratka vožnja do Bistrice otkriva svu ljupkost blagog
krajolika. Uspavano selo dremucka uz skoro presušeni potok. U centru sela,
prodavnica, kraj nje klupa, na klupi tri čoveka, sa njom srasla. I sa flašama
piva. Prolazimo prema crkvi, uskim makadamskim drumom. Na jednom proširenju
ostavljamo Ivaninog miljenika i produžavamo pešaka, kako bog zapoveda.
Korito reke nas dočeka mrzovoljno
suvo. Na nekim mestima potpuno prašnjavo. Nenad nas vodi uz rečicu, do vodopada.
Nađosmo samo stenu i u izdubljenoj kadi malo vode. Ali vode, hladne kao led! Tu
valjda sunce nikad ne prodire. Obećao sam sebi kupanje u Bistrici. Kako pogaziti
obećanje!? Ništa me nije mamilo u vodu, ali zagrizoh usnu, skinuh se i:
-Aaaaaaaaaaa! Što je hladno,
kukavče! Nenade, okini jednu fotku dok nisam poplavio. Ovo je zamrzivač!
Bio sam brži iz vode. Nije to
klinčenje više za mene. Nek se neko mlađi kofrči.
-Uf! Uf! Nešto me leđa presecaju.
-Hajde,hajde. Šta si se stisko ko
neki deda.
-Što će ti to –ko?
U povratku prilazimo pored igrališta
na desnoj obali reke. Mešovita ekipa šiba fudbal. Gajba piva viri kraj izvora.
Jedna devojka se prodera:
-Dodaj budalo! Vidiš da sam sama
pred golom!
Na istom mestu nas strpljivo čeka
Ford. Sav važan, zvaničan i vrlo teget. Unutra 300 C!
Usluge kuvanja planinara vršimo
besplatno.
Opet kroz selo, u prolazu. Na klupi
tri čoveka, sa tri nova piva. Sve ostalo je istorija.
Vredelo bi negde još malo u hlad.
Setih se kafane “Dobar hlad”. To nam je usput, pre Petrovca. Svraćamo. Na putu
desetine bajkera. Negde se u blizini okupljaju. Svaki čas se čulo poznato:
-Anaaannaaaaaaannnn!!!
U bašti “Dobrog hlada” nađosmo malo
istog. Konobarica dolazi kao bus 601 za
Surčin-na svakih 15 minuta.
-Dobar dan. Šta ćete?
-Dobar dan. Mislite, šta ćemo ovde?
-Ma ne. Šta ćete piti?
-A, tako. Može li Ljubinka da nam
pristavi tri kafe?
-Koja Ljubinka?
-Ma, svejedno. Samo nek pristavi.
I ona nas je malo sumnjičavo
pogledala, pa zanjihala zadnjicom u pravcu šanka. Dok se vazduh pretvarao u
vrele izduvne gasove, stiže nam kafa. Vrlo dobro skuvana. Ne smedoh da pitam da
li je Ljubinka zgotivila. Konobarica je imala gard Kalamiti Džejn. Garant ima
sačmaru pri ruci!
Ivana se oglasi:
-Hoćemo li polako? Očekujem goste u
pola sedam.
-Hajde, Fanđo! Pali tog monstruma i
budi strah i trepet na drumovima Srbije.
Na licu joj se pojavi trag osmeha, a
na meraču brzine broj 100.
Sigurna žena za
volanom sigurne nemani. Na ostalim sedištima dva sigurno
vezana muškarca, dremljivo klimaju glavama
Potpuno neosetno, kao kad majka
odnese tek zaspalo dete iz boravka, odveze nas Ivana iz predela Homolja, čarolije koja neprekidno traje.
Dopisnik iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
