Preko
prozorskog stakla plače kiša, već satima. Metalne rešetke štite horizont od
nestajanja.
Lagani
vetar češlja i skuplja okrajke magle u neku pristojnu frizuru.
Na
staroj jabuci, već je staro i lišće, mada tek pristiže jesen. Dugo, vrelo leto
odjednom izdahnu, kao da se i samo iscrpilo sopstvenom jarom. Celo prepodne se
uvija i snebiva. Neka doza sivila pritiska okolinu. Kao da nema nigde živog
stvora, a vidim dve pokisle kokoške kako čeprkaju travu. Taman kad potonem u
dugo, blaženo ćutanje, začujem komšinicu
i odjek spikerfona sa njenog mobilnog aparata.
-Jel
me čuješ!? Kažem ti, dodaj šoljicu jabukovog sirćeta i kašiku šećera.
-Koliko
šećera?
-Ama,
jesi gluva!? Jednu kašiku!
Borbu
između glasnog i tihog prekriva pojačani pljusak. Jedna svraka dolete na prozor
i držeći se za rešetku, zagleda se unutra, kao da me vidi. Kao da se čudi. Šta
radi taj čovek? Samo sedi i gleda!
Da.
I sam se pitam. Šta radi taj čovek, osim što ćuti, gledajući lišće kako samo
sebe premazuje žuto crvenim nijansama. Čovek koji prisustvuje direktnom prenosu
jednog običnog, kišnog, dugo željenog dana. Čovek, slučajni dopisnik iz jednog malog džepa prirode. Namerno istrgnut iz čamotinje gradske vreve,sedi kraj prozora, zatečen naglom promenom
u vanjskom i unutrašnjem svetu. Naslućujem sopstvenu siluetu. Eto, sretnemo se
ponekad ovaj ja i onaj drugi,unutar mene. Nema tu bog zna šta da se
prepriča. Moglo bi to da stane u par reči:
-Ehej!
-Ko
si ti?
-Ja?
-Pa,
ti!
-Ma
ja sam...Ma slučajno sam tu. Što pitaš?
-Što
me gledaš?
-Ama,
onako! Mislio sam da sam to ja.
-Zar
ličimo?
-Ko
to zna! Ja bih rekao da se znamo.
-Ne.
Nikad te nisam video.
-Otkud
onda ti na prozoru! I šta hoćeš!?
-Ništa.
Što si nervozan. Samo gledam kišu.
-Gledaš
kišu?
-Da.
-Svašta!
Hajde, idi sa mog prozora!
-Ovo
je moj prozor! Ali, neka te. Ostani. Ja svakako moram otići.
-Što!
Naljutio si se?
-Ma
ne. Odoh da skuvam kafu...
Skliznu
silueta sa stakla. Upalih šporet. Zacrvenela se ringla ispod izgrebane džezve.
Kao
da sam oduvek zalepljen na taj prozor. Vabi mi pogled i dok stavljam dve kašike
kafe u vrelu vodu. Samo da ne pokipi. Dobro je. Još pola kašike šećera. Eto.
-Hoćeš
kafu?
Tišina.
Samo mi u srednjem uhu zvoni taj dosadni tinitus...
Dopisnik
iz Džepova Snova:
Branislav
Makljenović
