Nosila je dugu kosu
Bila je veoma mlada
Znala je da ćuti
Dok sanja vlažne snove
Savršeno se spuštala u sebe
Kad god joj je to trebalo
Rečima je brisala vlagu sa prozora
Držeći čelo na hladnom staklu
Umela je da sedi kao kraljica
Onako, uspravnih leđa i glave
A glava, lepa i mirišljava
Kao tek ubrano, sazrelo grožđe
I mrak joj je stidljivo prilazio
Bojeći se tog svetla iz očiju
Odraza tvrde i usečene sadašnjosti
Jedino je mesec silazio bez bojazni
Jasan i jednostavan u nastupu
Ne želeći da propusti ni tren
Protezanja njene krhke figure
Njenog razdeljka sa strane
Neobično počešljane frizure
Koja te začas dovede u škripac
I zaustavi ti ruke u pokretu
Ukoči ti prste pred željom
Da je dodirneš bez dodira
Da je spakuješ u pletenu korpu
Punu jabuka i odneseš negde
Gde mirisi rastu ispod uha
Ispod mekane ušne resice
Naježene sitnim svetlim dlačicama
Kao nekim paperjem koje ume da govori
Koje zna i vetar da prenese u visinu
I dostojanstveno odbrani svoju moć
Da osmehom zaprepasti i tvorca
Nosila je dugu kosu
I bila je veoma mlada...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
