уторак, 26. децембар 2017.

Kao da si živa




Kad jarka svjetlost,
Izgubi sjaj i utrne.
Tama napravi most,
I tvoje lice pred moje prne.

Dodirujem te rukom,
Kao da si živa.
Nosim se sa mukom,
U očima tvoj odraz pliva.

Samo kad bi na čas,
Pustila da kroči,
Niz moje uho, glas,
Otvorio bih i sam oči.

Strah me je jako,
Dok ukočeni lik ti gledam.
Uspomena satre lako,
Sve što godinama nedam.

Godine se slažu kao drva,
Mogu se mjeriti i metrom.
Uvjek si u januaru prva,
I decembar obrisala vjetrom.

Sve bi bilo na početku,
Nemoguće hvatalo bi daha.
Zgrušala se kao krv na metku,
U ormaru sjete, nahvatala praha.

Samo kad bi na čas,
Pustila da kroči,
Niz moje uho,glas,
Otvorio bih i sam oči.

Pustio bih pticu,
Da iz kaveza izleti.
Pustio bih osmjeh licu,
Zamrzao zimu ljeti.

Kao da si živa,
A traga nema nikud.
I kako to već biva,
Već pomalo sam lud.

Lomi me igra trena,
Po zidu se bacaju sjene.
Poslednja kap iz suvog drena,
Razdvaja tvoju kožu od mene.

Samo kad bi na čas,
Pustila da kroči,
Niz moje uho, glas,
Otvorio bih i sam oči.

Samo kad bi na čas...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

четвртак, 21. децембар 2017.

Sve je danas čisto



Miriše tamjan kroz hodnik i sobe,
Kućom odzvanja utišali mir.
U krilu skrštene, su ruke obe,
U očima svetluca providan vir.

Na zidu je odavno ikona sveca,
Nikole svetog, čudotvorca moćnog.
Dok ruka se krsti, koleno mi kleca,
Sve nevidljivo beži iz okrilja noćnog.

Na stolu je kolač ,ukrašen žitom,
Upaljenom svećom igra plamen zlata.
Dušom se širi uzdah, radostan i pitom,
Sve je danas čisto, bez imalo blata.

I gosti se čuju, dolaze pred vrata,
Otvara domaćin, osmehom sav blista.
Podne se javlja sa zidnoga sata,
Domaćica služi dar od boga čista.

Razgovor se veze, a smeh je glasan,
Grlo se kvasi natočenim vinom.
Zalogaj posan, klizi kao masan,
Hleb je od žita samlevenog mlinom.

Pogledom tražim oči dobrog sveca,
I moje su obrve ko njegove, bele.
Srce kreće da lupa, ubrzano štreca,
Stadoše mi oči u njegove, cele.

Usamljena zvezda sa severa viri,
Još pomalo u mene zagleda i mari.
Odavno se krv sa venama miri,
Još morima plove štićeni  mornari.

Sve je danas čisto...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

четвртак, 14. децембар 2017.

Vampiri na zidu



Od mokrog zraka pritiska me sjeta,

Taj vampir, što odavno krv mi pije.

Samo odjednom  u mene ušeta,

Pa krene bez glasa da se smije.



Već je kasno da mijenjam nešto,

Neumitnost je došla, šta je-tu je.

Ponekad je izbjegnem vrlo vješto,

A ponekad me za zid ekserom prikuje.



I zidovi su tu, da nas razdvoje,

Da nas odvoje od samih sebe.

Neki se slobode užasno boje,

Dok u nekima crv sumnje grebe.



Moraš stati misleći  tvrdom glavom,

Nije ona samo za probiti zid.

Da li tu dopire slutnja obojena plavom,

Ako ne ostaješ, izađi na ambisa brid.



Ostaješ ili ideš? Dan se već rađa.

Ne žuri, jer može dugo da traje.

Kreni polako, tempom adađa,

Dajući od sebe sve što se daje.



Ostaješ ili ideš!?



Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

понедељак, 04. децембар 2017.

Pogledaj me u oči




Čovječe sa budne visine,

Pogledaj me u oči i reci,

Da li će zlo da malo umine,

Ako zemljom hodaju samo sveci?



Da li će se tuga rasprišiti u zrak,

Ili će padati po nama krupne kapi,

Hoće li danima zavladati mrak,

Da li se čuje ovaj glas što vapi!?



Čovječe, koji si ni na zemlji niti nebu,

Samom sebi postavio stolicu,

Čuješ li kako do krvi nokti grebu!?

Vidiš li dubok trag suza na licu?



Zaklonio si sunce svojom glavom,

Pa hladnoća obuzima mnoga srca.

Vulkani rigaju laž i bijes sa lavom,

Dok iz očiju ledeni snijeg frca.



Nema te nigdje, a svuda jesi,

Traži te gomila,  gmizavi smukovi.

Da li su njihovi i tvoji grijesi?

Da li i u tvojoj glavi zavijaju vukovi?



Čovječe sa budne visine,

Pogledaj me u oči i reci,

Da li ce zlo da malo umine,

Ako zemljom hodaju samo sveci...



Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović