петак, 24. фебруар 2017.

Kuća sjećanja



Odjednom mi je stalo disanje,
Skoro da se zaustavio dah.
Olovci je presušilo pisanje,
I glasovi su stali, u isti mah.

Tvoj dolazak pratila je kiša,
Koju je zemlja krenula da pije.
I sve je htjelo malo da se stiša,
Samo srce tiho, baš nikako nije.

Znao sam da donosiš nešto novo,
Neponovljivo, totalno drugačije.
Viška mi je sve što imam, ovo,
I pitam se, to moje je...čije?

Eto, došla si u dvorište, stigla,
Kuća prazna, hladna od samoće.
Sa sjećanja danas, prašina se digla,
Sjećanja su gladna, samo tebe hoće.

Uđi u tu kuću, poznaješ je dugo,
Vidiš da se ništa ni mrdnulo nije.
Čekala je tebe, nije mogla drugo,
Iz čaše vremena, još pomalo pije.

Dugo nisi bila, samo se okreni,
Nek zasija sunce u ovom džepu tame.
Ako još sanjaš, polako se preni,
Pogledaj me okom, što odavno zna me.

Reći ću ti ono, što u meni ćuti,
Riječima škrtim, otupjelim od tuge.
Hoćeš li mi glas, kao nekad čuti?
Ili se stapa u nečujne glasove druge.

Reći ću ti ono, što u meni ćuti...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

понедељак, 13. фебруар 2017.

Da li je ravna Ravna Gora...




-Jel idemo sutra na Ravnu Goru? Ostaje li dogovor?

-Idemo  Tanja, makar bilo -4c i duvao vetar.

-Sjajno! Možda prognoza malo i omaši. Vidimo se. Ćao!

Jeste prognoza malo čupava, ali tabani zasvrbeli četiri ženska i četiri muška poklonika planine. Taman  da popunimo dva auta, od Zemuna, preko Sarajevske, do Žarkova. Onda dadosmo točkovima oduška.

Ponovni susret sa Mionicom. Kad se nešto zove na Mio, tu moraš  bar kafu popiti. U kafeu kraj autobuske stanice, zatekosmo nerazbuđenog konobara i neki bučni turbo folk.

-..bro  ..tro! ....lte?

-Tri srednje, tri slađe, jedna sa zerom šećera i čaj.

-Ok.

Nije se dao zbuniti. Dremljiv, a hitar. Ne voli da priča, ali nas za čas posluži. Fin početak dana. Ugosti nas  Mionica. Kafa i sendviči uneše malo živosti u razgovor. Slavica zapita:

-Koliko još do Ravne Gore? Nisam nikad bila.

-Manje od sata, stim što svraćamo u selo Struganik, kod Mišića.

-Super! Jedva čekam da pešačimo...

Ostavismo konobara opet samog da sabira rasprešene misli. Put do Struganika je obnovljen na većem delu, pa stigosmo brzo. Po dogovoru, dočeka nas Miodrag Mišić, rod Vojvode  Živojina Mišića. Odvede nas do rodne kuće, koja je odavno muzejska postavka.

-Hoćete li komplet priču ili parče?

-Može komplet.

Stajali smo ispred kuće na -4c nekih pola sata i strpljivo slušali sve ono što smo znali i nismo o odrastanju, ratovanju, smrti. Srce  zadrhta.

U kući sačuvani predmeti iz davnih vremena. Pričaju o rađanju, životu, radosti, muci, umiranju, strahovima,herojstvu...

-Eto, malo smo pomenuli velikog čoveka. Da se ne zaboravi.

-Dok je vas da tako lepo ispričate, neće se još zaboraviti. Hvala vam!

-Hvala vama što ste svratili! Planinari su česti gosti. Zbogom deco.

-Zbogom domaćine!

Već na izlazu iz sela, put je govorio o zapostavljenosti. Sledećih petnaest kilometara su bili rupičasti, sa vrlo malo asfalta. Slalom, veleslalom. Srećom, Nenad i Goran su odlični i u tim disciplinama. Auta su samo malo poskakivala. Suvobor nas dočeka svojom postavkom ledom okovanih četinara. Na putu nikoga.

 Ravna Gora se pojavi ispod grana jednog stamenog bora. Snega ima po drveću, tek toliko da je kao okićeno. Livade prošarane belom. Uđosmo u naselje. Potpuna tišina. Nema živa stvora. Drveni vajati se skvrčili na vetru i mrazu, pa izgledaju još manji. Crkva svetog Đorđa, spomenik Draži Mihailoviću i zgrada sa restoranom, nemo gledaju jedni u druge, kao da čekaju snimanje nekog filma ili dolazak nekih, boljih vremena...

Napokon akcija! Izlazeći iz auta, napravismo prilično buke u tom zaleđenom svetu tišine. Da, minus je 4c, da duva i vetar. Da, spremni smo.

Kratko obiđosmo pomenuta zdanja, pa se uputismo ka brkatom vrhu, Babina glava. Okružen brkovima nakostrešenih borova, svetluca ogromni krst. Scena irealna. Magla svlači krajeve svog kaputa sa obližnjih vrhova. Suvobor se isteže do Danilovog vrha. Na suprotnu stranu, stidljivo izviruje Maljen. Dole niz greben, naslućuje se selo Koštunići. Vrane se svađaju sa Jastrebom...

Silazimo jednim grebenom, preko zaleđene trave, duboko do potoka. Grgolja voda veselu pesmu života. Slušamo taj zvuk potpuno zaneseni. Mada smrznuto, miriše drveće, trava, sneg, voda. Sve ulazi u dušu, željnu prirode. A priroda je tu, oko nas, prirodna. Ako se otvorimo, biće i u nama...

Ispred nas je sada prilična strmina. Čeka nas kvalitetno češanje tabana. Bogdan odhukuje:

-Dobro je! Idemo gore. Ne moram više da sečem nokte dok silazim.

-Ne brini, uradićemo ti kompletan pedikir na vrhu, dobaci Tanja.

-Važi! Istupila mi se noktarica od tesnih cipela.

Uz malo serpentinisanja izađosmo na drugi greben, prilično zadihani. Lica  su rumena, a nosevi cure kao česmice. Dobro je!

Upijamo okolinu, tako mrtvu, a tako živu. Sunce na jednom mestu pokušava da probije maglu. Borba još traje.

Nakon dva sata pešačenja, opet smo kod auta. Sendviči i limunada, dobar spoj za energiju. Neka i vetar malo odmori od nas.

Još nam ostaje par sati od ovog, ledenog dana. Vozimo se u podnožije Velikog Suvobora. Potpuno spremni, krećemo na uspon. Sneg se zadržao i do desetak centimetara visine. Sve pršti pod đonovima. Vrh se kočoperio spomenikom i vidikovcem sa svojih 866m. Sunce još neuspešno pokušava da probije koridor do zemlje. Ravna Gora se zimogrožljivo skupila na kraju našeg dometa okom. Bogdan i zvanično postaje „drug član“ kluba Džepovi Prirode. Štapom po ramenu ga proglašavam za viteza od Suvobora. Sve zvanice su se odale euforičnom aplauzu. Zvezda je rođena...

U povratku, produžavamo hodanje, lepom stazom kroz šumu. Još malo penjanja. Vrh Šiljak nije bio šiljat, ali je vetar bio oštar! Podarismo vrhu desetak minuta. Dadosmo i sebe nama toliko. A onda dan pođe da preti sopstvenim krajem...

Srebrna šuma je bila glavni lik u ledenoj Suvoborskoj bajci.
Dok ostavljasmo rančeve u gepek,  Vesna reče, pomalo stidljivo:

-Eh, da bi još malo...



Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

понедељак, 06. фебруар 2017.

Đonom na Kosmaj



Nedelja se kočoperila sa svojih osam jutarnjih sati. Oblaci lelujaju nisko iznad Mladenovca. Prolazimo tek probuđeni gradić, do sela Koraćica. Skrećemo uskim asfaltom do kraja.Kraj nam je i početak. Dočeka nas pored istoimenog potoka,vekovima usnuli manastir Pavlovac. Izgrađen u vreme Despota Stefana Lazarevića.  Više puta rušen, a sada stamen, kao brod u nekoj maloj, mirnoj luci. Nešto se baš narogušilo odozgo, ali mi se spremismo za pešačenje sa filozofskim mirom. Potok klokoće ispod ledenog okova. Kažu da je ovde Patrijarh Arsenije Čarnojević služio jednu od poslednjih liturgija pred polazak sa narodom u Ugarsku. Crkva posvećena Svetom Nikoli, svedoči svojom lepotom o padovima i uzdizanjima  utkanih, ljudskih duša...
Nestvarnu tišinu prekide Bogdan:
-Pa da krenemo?
-O, da. Dosta sanjarenja. Zahladilo je!
Jedini izdanak ženskog roda procvrkuta:
-Jel mogu da dobijem jedan sendvič?
-Ma, gospođo! Šta je jedan za vas!? Evo dva.
Domalo krenusmo preko potoka, poluzaraslom stazom. Šuma nas je pozdravljala razgaljivim jezikom ptica. Poneka krpa snega na usahlom lišću. Na nekim delovima blatnjava dobrodošlica. Divno se lepi po đonovima. Iznad nas se nebo bori sa navalom oblaka. Jedan deo prosu malo plave, po vlažnom sivilu. Možda se probije i sunce...

Probijamo se do glavnog puta ka vrhu, gde i stižemo pristojno zadihani, rumenih noseva. U nizovima vikendica tek po neki posvećenik. Obavezni pseći pratioci trčkaraju ispred nas, razdraganih repova. Kod spomenika poginulim borcima iz Kosmajskog odreda, smo sami. Ćuteći, prepustismo se mislima.
Nebo izgleda dobija bitku sa oblacima. Sve više plavetnila raduje oči.
Silazimo do manastira Tresije, kratkom, šumskom stazom. I potok se tako zove. A crkva posvećena svetim arhangelima,  Mihailu i Gavrilu, udobno se smestila na manastirskom imanju, primajući namernike...
Ivona upita:
-Jel ima još sendviča?
-Dobra ideja! Da se doručkuje,reče Goran.
Povadismo sve jestivo iz rančeva na sto, pored česme i tako otpoče radnja koja lepo zadovoljava želudac.
Nije baš neko zadovoljstvo punog stomaka penjati se uz brdo, ali kad je bilo jače od nas. Od Tresija do vidikovca iza grdnih antenskih postrojenja, išli smo skroz  laganim korakom, kao da su ispred nas bog zna kakvi visovi. Sagrađena konstrukcija od nekoliko spratova, pomože nam da sagledamo deo Šumadije, tek poprskane zrakama upornog sunca. Avala nam maše elegantnim tornjem. Sve je tu za još malo užitka.
Noge idu dalje, skoro same. Malo ispod, na vrhu Beli Kamen je i spomen kosturnica, palim borcima iz 1914g. Čas istorije i geografije u jedan mah. Još ćutanja...
Nastavljamo pešačenje kroz ušuškanu bukovu šumu. Lišće samo ššššššušti pod nogama.
Bogdan se javi:
-Evo šta meni treba! Malo šume, ptice, mirisi i po mogućnosti, potočić...
-Eh, Bogi, što si postao izbirljiv! Gde da ti nađemo sada potočić?
Pređosmo preko jednog, raskvašenog proplanka. Još malo blata. Na ulazu u drugo parče šume, izniče manastir Kasteljan. Doduše, sačuvane su ruševine, ali i u tom obliku uliva poštovanje i divljenje! Kakav spoj građevine i prirodnog okruženja! Kamen procvao mahovinom, stopio se sa dugačkim stablima bukve, pa nisi siguran šta je iz čega izniklo.
U jednom trenu se probi kao koplje, traka sunca i pobode se po sred temelja crkve. Od takvog prizora uvek mi krenu trnci skakutati po glavi...
Još par kilometara do početne tačke, manastira Pavlovac. Već je pola tri. Protrča vreme kao lopov. Malo težim nogama nastavljamo kroz šumu. Ubrzo začuh žubor. Staza silazi do potoka.
-Bogdane, evo ti potok, kad si navalio!
-E,  baš vam hvala na poklonu!
-Ništa! Samo pazi sledeći put, šta ćeš da poželiš!
Naišli smo na deo gde voda pravi lakat krivinu. Nečije vredne ruke su baš taj deo očistile od smeća, žbunja i nanosa. Sagrađen drveni mostić. Na zaravni iznad mosta, postavljene oblice umesto klupa. Jedan zapušten  Džep Prirode, pretvoren u parče raja. Ko god da se bavio tim poslom, kapa dole i hvala mu!
Nismo žurili otići, potpuno očarani prizorom. Posle priličnog broja mini deponija smeća, po šumskim drumovima, ovo nas razgali. Siguran sam da ćemo ovde doći ponovo.
Ostatak hodanja nije bio posebno zanimljiv. Izađosmo na glavni put. Neki likovi u kombiju, taman da krenu, pa upitah:
-Momci, ima li u blizini neka prečica do Pavlovca?
-Ima gore, malo više, kolski put, ali to ti je katastrofa!
-Što?
-Pa blato, zemljače!
-A, to. Odlično. Hvala!
Odvezoše se, blago zbunjenih lica. Šta im je tu odlično!?
Pronađosmo isti onaj put kojim smo i došli. U pokušaju da izbegnemo blatni deo, uhvatismo prečicu, koja nas odvede u...ništa. Nekako se iskobeljasmo  na drugu trasu. Dobili smo još veću količinu blata. Aleluja!
Napokon se stidljivo pojavi lišćem obložen putić, koji nas dovede do potoka. Krug je zatvoren. Manastir Pavlovac nas mjerka okruglim prozorčićima. Da, malo smo se zadržali. Hvala na gostoprimstvu! Evo, samo da operemo cipele...


Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović


четвртак, 02. фебруар 2017.

Sarajevo




Udobno se po kotlini baškari,

Jutrom ga zasipa sunčevo zlato.

Trebević bliješti, a Hum ne mari,

Što Mojmilo sa cipela skida  blato.



Igman   grebenom  oblake trpi,

Iz svoje utrobe porađa  rijeku.

Pocijepanu maglu Ilidža  krpi,

Da vrela Bosne zajedno proteku.



Bjelašnica navlači krajeve kaputa,

Hladni su, dok sjever ljutito duva.

Miljacka je na Željeznicu pomalo ljuta,

Htjela bi Bosnu za sebe da čuva.



Iznikla  iznad  rasčupanih  jela,

Jahorina  iglicama  grebe lice noći.

Zimi  postaje  svijetla, sasvim  bijela,

Sniježna kruna  će noćas kraljici doći.



Niže se đerdan od  noći i jutra,

Kao da sam opet  malo snijevo.

Isti san od juče, sanjaću i sutra,

Biću jako tih, jer… spava Sarajevo.



Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović