Kada
uperiš oči iz Ovčar Banje ka Kablaru, njegovi oštri vrhovi seku pogled na
delove. Ako ti baš padne na pamet da se
na njih i popneš, počeškaj se pre toga po glavi. Možda je bolje da sa temena
otpadne malo peruti nego da ti noge „otpadnu“ od pentranja. Ako se baš „kofrčiš“,
onda zajaši stazu broj 2 i gledaj samo u vrhove cipela...
Nekako
po navici svraćamo u planinarski dom, na kafu i psihološke pripreme (žvakanje
sendviča). Već sa vrata shvatih da nismo baš poželjni. Prazna sala, a konobar
se uhvatio u koštac sa usisivačem. Pogleda nas mrko, pa nevoljno ugasi beštiju.
Na tren zavlada muk.
-Jel
radite?
-Aha!
Dok
smo sedali za sto u ćošku, kraj prozora, dogega mrgud do nas i izbačajem vilice
upita:
-Recite!?
Njegova
poza, razmaknutih ruku i nogu je govorila:
-Ako
naručite pet kafa, pucaću!!
Malo
se odmakoh u stranu, za svaki slučaj i blaženim glasom naručih:
-Molim
vas, tri domaće kafe i dva čaja.
Prostreli
me pogledom, okrete se i nestade iza vrata. Sreća pa se Jelena i Ivona
predomisliše i naručiše čaj, inače izgibosmo! Od sada nosim u rancu plinsku
bocu i šoljice. Gde da ginemo zbog kafe!
Umesto
metaka, donese čovek tople napitke i odmah mu videsmo leđa. U praznom restoranu, bez muzike, mrtvu
tišinu smo oživljavali smehom.
-U
sledećoj najavi izleta, stavljam pancir pod obavezni deo opreme. Jeste malo
težak, ali ako konobar prvi potegne, možda neće u glavu pucati.
-Što,
baš je čovek prijatan.
-E
Jelo, ako ti je prijatan, povedi ga kući.
-Naravno!
Evo sad ću da ga pitam. Molim vas, da li bi ste...naplatili?
To
kao da mu izazva senku osmeha na ukočenom licu. Stvori se kao munja, ponovo
kraj stola, naplati i kroz zube procedi:
-Doviđenja
i svakako nam dođite i drugi put.
-Hvala!
Biće nam užitak (samo kad odlučim da umrem).
Tužan
rastanak sa konobarom, razveseliše planinari iz Ivanjice i Užica. Njih osam
stigoše, po dogovoru na parking iznad doma. Neko upita:
-Hoćemo
li ovde piti kafu?
-Neeee!
-Dobro,
dobro. Mi smo već popili jednu.
-I
mi smo. Mislim da bi još jedna bila ubitačna!
-Onda
da krenemo na stazu odmah, pomenu Momčilo.
-Može!
Hoćemo „dvojkom“ do vrha, „četvorkom“ nazad?
-Da,
sigurnije je. Malo je klizavo, a ima i ostataka snega.
Uradismo
jednu grupnu fotku, dok su se zarobljene,
egzotične ptice oglašavale iz mini zoo vrta.
Odmah
iza doma kreće staza. Krenusmo i mi. Trinaest žigosanih. Samo tri devojke!?
Obično je obratno...
Staza
nas odmah uozbilji i povuče za đonove ka nejasnim obrisima vrhova Kablara. Sa druge
strane Morave šepurio se Ovčar, sa belom kapom snega ispod antena. Strmi uspon
usporava korake i greje telo. Molim, kliknite na aplikaciju Ložač i označite opciju-Shut down.
Umesto toga skidoh sve do majice. Lakše se
diše.
Malo
odmora kod „Savine isposnice“. Uklesana je u liticu i dostupna samo
pticama...danas i nama. Deo stene je izdubljen stalnim kapanjem vode, kao lavabo.
Iznad je postavljen krst. Kutak za suočavanje sebe sa sobom. Možda i sa Bogom,
ko ga ugleda...
U
blizini je i stena sa urađenim merdevinama za penjače. Da odnekud naiđe Jimmy
Page, garant bi zasvirao onu našu:
- Stairway
to heaven..
Vertikalna
stena iznad glave vodi direktno u nebo. Bože oprosti! ali mi bi još malo
hodali.
I,
bogami, nahodasmo se. Noga pred nogu, sa stene na stenu. Podupiri se štapovima,
pridržavaj se za grane, za kržljavo drveće. Briši znoj sa lica. Nečija
stražnjica iznad glave. Hm, nije neki prizor. Neki se hvataju i za vazduh, pa
proklizavaju. Ništa spektakularno! Pred sam kraj naporne staze, sretosmo čoveka
u crvenom. Stoji sam na steni i pokazuje nam kuda se račva staza. Glasno se
zapitah:
-Ko
li je ovo markirao!?
Čovek
u crvenom ispali kao iz topa:
-Ja
sam markirao. Što? Nije dobro?
-Ne,
ne! Sve je ok, nego kontam, mogli smo i onim merdevinama...
Svaki
težak uspon vas nagradi
dobrim vidicima. Iznad takvog
jednog, koji zmijoliku Moravu postavlja na dlan, proklizah i prostreh se po
steni koliko sam dug. A Krsman samo što je zaustio odozgo:
-Pripazite
ovde, dosta je klizavo!
Osetih
jak bol u desnoj podlaktici. Poteče i krv. Na levoj šaci dva prsta nabijena,
pridružiše se bolu. Neka kost na dnu
leđa jauče. Pomislih da je ruka slomljena. Kao da gubim svest. O, ironijo! A
malopre sam ja nekog opominjao. Priđoše Goran i Ivona, uplašenih lica:
-Jesi
dobro? Da vidim ruku. Gde si se još lupio? Jel te boli?
-Ništa,
ništa, ništa! Auuuu, što boli, majke mu ga!!
-Hajde
da ti previjemo to. Već je oteklo. Evo ti grudva snega. Stavi na hematom. Kako
da ti pomognemo još?
-Lepo.
Divna je stena, samo me gurnite jako...
-Nije
njemu ništa, kad se zajebava!
-Ne,
mrtav sam ozbiljan! Mislim, relativno
ozbiljan. Dobro je sada. Prepadoh se da ću povratiti onu divnu kafu, koju je
napravio čovek blaženog izraza lica.
Osetivši
da nema lomova i da su svi udovi na broju, poskočih napred. Dezinfekcija i
previjanje nek sačekaju vrh. Svi su već gore. Bogdan stidljivo izvlači
pljoskicu iz ranca. Spoljna dezinfekcija izvršena. Unutrašnju prepuštam
drugima.
Vetar
se poigravao sa oblacima, kao pas čuvar sa ovcama. Oduva par komada prema vrhu
Ovčara, pa ih vrati iznad Kablara i sruči na krila svadljivih gavranova, koji
su igrali svoju igru letenja u krug. Po kamenim stolicama sedimo, jedemo,
govorimo, slušamo...
-E,
a jel znate onaj vic, kad svekrva pita snaju na svadbi, pred prvu bračnu noć:
„
a što si se snuždila, kćeri? Ništa ne brini, to ne boli, čak je i lepo! Nasmej
se i uživaj! Sad ćete to stalno da radite.
„Ma
majka, super se ja krešem, nego mi frka,
ko će ovoliko suđe oprati“!?
-A, jel dobar? Jel dobar?
Kraj
ograde neko ugleda gmizavca, misleći da je zmija. Podugačak izdanak guštera „slepića“ je pokušavao da se malo ugreje. Uzeh ga u ruku. Hladan kao led me gledao
ravnodušnim pogledom. Malo ga pomazih po glavi i pustih da nastavi njegovu joga vežbu puzanja.
Otpuzasmo
i mi zmijolikom stazom, natrag do doma. Predložih još malo druženja. Nebojša upita:
-Hoćemo piti kafu
ovde, u domu ? Izgleda da je gužva , imaju svadbu. Da idemo u banju?
-
Može banja! Nikako u dom! Ni sa mladine strane!
Dopisnik
iz Džepova Prirode:
Branislav
Makljenović
