Pola pet. Đina je budna. Grebe po vratima.
-Đina, dobro je! Spavamo još malo.
Petnaest do pet. Đina grebe.
-Đina, dosta! Spavamo!
Pet sati. Medo laje. Komšinica ide na posao. Medo laje. Đina grebe.
Ustajem. Otvaram vrata. Đina istrčava. Idem u toalet. Vraćam se u krevet. Zaspao kratko.
Meda laje besomučno. Neizdrž za uši. Ustajem. Izađem. Medo se provukao i zaglavio ispod ograde. Oslobađam ga i prebacujem preko. Težak. Udebljao se.
Vraćam se i odlazim pod tuš. Hladna voda rasanjuje. Ok. Nameštam krevet. Provirim napolje. Ne verujem! Meda je opet prešao ispod ograde. Ne laje. Leži i gleda me. Skinem ogrlicu i pustim ga. Odskakutao je prema Đini. Ona ga gleda nezainteresovano. Pravi se nevešta.
Meda protrčao dvorištem. Obišao parohiju. Nešto kasnije videh ga ispred kapije. Leži i čeka. Otvaram. Prebacujem ga. Gleda me nemo. Odlazi u svoju kućicu. Već je jako vruće.
Đina grebe. Hoće da uđe. Vreme je za doručak. Granule i narezak.
Kuvam kafu. Počeo je dan...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
