четвртак, 27. април 2017.

Večan dan




Dođi brzo, nasloni se na rame,
Da osetim miris vetra u kosi.
Da dve glave, malo budu same,
Dođi brzo, ma tuga nek se nosi!

Ne pitah te, kako ti je ime,
A držim te satima za ruku.
U očima mi  otopliše zime,
I leta me snažno u tebe vuku.

Ti  ne govoriš, ne pitaš ništa,
Samo se ugnezdiš kao Sova.
To postaje deo našeg igrališta,
Noćima poznata, jutrima nova.

Ti ne pitaš ništa,samo ćutiš,
Gledam ti suzu kako se suši.
Osećam da nadolaznost slutiš,
I da te strah obuzima, guši.

Ti ne pričaš ništa, sve znaš,
A i šta će ti, pobogu reči.
Ovaj dan je večan i naš,
Ova večnost nas pomalo i leči.

Ti ne pitaš ništa...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

понедељак, 24. април 2017.

Prkosni Kablar



Kada uperiš oči iz Ovčar Banje ka Kablaru, njegovi oštri vrhovi seku pogled na delove. Ako ti baš padne na pamet da  se na njih i popneš, počeškaj se pre toga po glavi. Možda je bolje da sa temena otpadne malo peruti nego da ti noge „otpadnu“ od pentranja. Ako se baš „kofrčiš“, onda zajaši stazu broj 2 i gledaj samo u vrhove cipela...

Nekako po navici svraćamo u planinarski dom, na kafu i psihološke pripreme (žvakanje sendviča). Već sa vrata shvatih da nismo baš poželjni. Prazna sala, a konobar se uhvatio u koštac sa usisivačem. Pogleda nas mrko, pa nevoljno ugasi beštiju. Na tren zavlada muk.

-Jel radite?

-Aha!

Dok smo sedali za sto u ćošku, kraj prozora, dogega mrgud do nas i izbačajem vilice upita:

-Recite!?

Njegova poza, razmaknutih ruku i nogu je govorila:

-Ako naručite pet kafa, pucaću!!

Malo se odmakoh u stranu, za svaki slučaj i blaženim glasom naručih:

-Molim vas, tri domaće kafe i dva čaja.

Prostreli me pogledom, okrete se i nestade iza vrata. Sreća pa se Jelena i Ivona predomisliše i naručiše čaj, inače izgibosmo! Od sada nosim u rancu plinsku bocu i šoljice. Gde da ginemo zbog kafe!

Umesto metaka, donese čovek tople napitke i odmah mu videsmo  leđa. U praznom restoranu, bez muzike, mrtvu tišinu smo oživljavali smehom.

-U sledećoj najavi izleta, stavljam pancir pod obavezni deo opreme. Jeste malo težak, ali ako konobar prvi potegne, možda neće u glavu pucati.

-Što, baš je čovek prijatan.

-E Jelo, ako ti je prijatan, povedi ga kući.

-Naravno! Evo sad ću da ga pitam. Molim vas, da li bi ste...naplatili?

To kao da mu izazva senku osmeha na ukočenom licu. Stvori se kao munja, ponovo kraj stola, naplati i  kroz zube procedi:

-Doviđenja i svakako nam dođite i drugi put.

-Hvala! Biće nam užitak (samo kad odlučim da umrem).

Tužan rastanak sa konobarom, razveseliše planinari iz Ivanjice i Užica. Njih osam stigoše, po dogovoru na parking iznad doma. Neko upita:

-Hoćemo li ovde piti kafu?

-Neeee!

-Dobro, dobro. Mi smo već popili jednu.

-I mi smo. Mislim da bi još jedna bila ubitačna!

-Onda da krenemo na stazu odmah, pomenu Momčilo.

-Može! Hoćemo „dvojkom“ do vrha, „četvorkom“ nazad?

-Da, sigurnije je. Malo je klizavo, a ima i ostataka snega.

Uradismo jednu grupnu fotku, dok su se  zarobljene, egzotične ptice oglašavale iz mini zoo vrta.

Odmah iza doma kreće staza. Krenusmo i mi. Trinaest žigosanih. Samo tri devojke!? Obično je obratno...

Staza nas odmah uozbilji i povuče za đonove ka nejasnim obrisima vrhova Kablara. Sa druge strane Morave šepurio se Ovčar, sa belom kapom snega ispod antena. Strmi uspon usporava korake i greje telo. Molim, kliknite na aplikaciju Ložač i označite opciju-Shut down.

 Umesto toga skidoh sve do majice. Lakše se diše.

Malo odmora kod „Savine isposnice“. Uklesana je u liticu i dostupna samo pticama...danas i nama. Deo stene je izdubljen stalnim kapanjem vode, kao lavabo. Iznad je postavljen krst. Kutak za suočavanje sebe sa sobom. Možda i sa Bogom, ko ga ugleda...

U blizini je i stena sa urađenim merdevinama za penjače. Da odnekud naiđe Jimmy Page,  garant bi zasvirao onu našu:

- Stairway to heaven..

Vertikalna stena iznad glave vodi direktno u nebo. Bože oprosti! ali mi bi još malo hodali.

I, bogami, nahodasmo se. Noga pred nogu, sa stene na stenu. Podupiri se štapovima, pridržavaj se za grane, za kržljavo drveće. Briši znoj sa lica. Nečija stražnjica iznad glave. Hm, nije neki prizor. Neki se hvataju i za vazduh, pa proklizavaju. Ništa spektakularno! Pred sam kraj naporne staze, sretosmo čoveka u crvenom. Stoji sam na steni i pokazuje nam kuda se račva staza. Glasno se zapitah:

-Ko li je ovo markirao!?

Čovek u crvenom ispali kao iz topa:

-Ja sam markirao. Što? Nije dobro?

-Ne, ne! Sve je ok, nego kontam, mogli smo i onim merdevinama...

Svaki težak uspon  vas  nagradi  dobrim vidicima. Iznad  takvog jednog, koji zmijoliku Moravu postavlja na dlan, proklizah i prostreh se po steni koliko sam dug. A Krsman samo što je zaustio odozgo:

-Pripazite ovde, dosta je klizavo!

Osetih jak bol u desnoj podlaktici. Poteče i krv. Na levoj šaci dva prsta nabijena, pridružiše  se bolu. Neka kost na dnu leđa jauče. Pomislih da je ruka slomljena. Kao da gubim svest. O, ironijo! A malopre sam ja nekog opominjao. Priđoše Goran i Ivona, uplašenih lica:

-Jesi dobro? Da vidim ruku. Gde si se još lupio? Jel te boli?

-Ništa, ništa, ništa! Auuuu, što boli, majke mu ga!!

-Hajde da ti previjemo to. Već je oteklo. Evo ti grudva snega. Stavi na hematom. Kako da ti pomognemo još?

-Lepo. Divna je stena, samo me gurnite jako...

-Nije njemu ništa, kad se zajebava!

-Ne, mrtav sam ozbiljan! Mislim,  relativno ozbiljan. Dobro je sada. Prepadoh se da ću povratiti onu divnu kafu, koju je napravio čovek blaženog izraza lica.

Osetivši da nema lomova i da su svi udovi na broju, poskočih napred. Dezinfekcija i previjanje nek sačekaju vrh. Svi su već gore. Bogdan stidljivo izvlači pljoskicu iz ranca. Spoljna dezinfekcija izvršena. Unutrašnju prepuštam drugima.

Vetar se poigravao sa oblacima, kao pas čuvar sa ovcama. Oduva par komada prema vrhu Ovčara, pa ih vrati iznad Kablara i sruči na krila svadljivih gavranova, koji su igrali svoju igru letenja u krug. Po kamenim stolicama sedimo, jedemo, govorimo, slušamo...

-E, a jel znate onaj vic, kad svekrva pita snaju na svadbi, pred prvu bračnu noć:

„ a što si se snuždila, kćeri? Ništa ne brini, to ne boli, čak je i lepo! Nasmej se i uživaj! Sad ćete to stalno da radite.

„Ma majka,  super se ja krešem, nego mi frka, ko će ovoliko suđe oprati“!?



 -A, jel dobar? Jel dobar?


I tako. Društvo se razrakolilo, kao kokoške posle upravo snešenih jaja. Prosto i uživancija je do jaja. Ponekad zagledam ruku. Sve je na mestu. Nema viška delova. Sakupljam to što ima, pa se okupljamo za spust. Idemo „četvorkom“, mada postoji i „petica“.  Zadovoljni smo i vrlodobrim uspehom. Idemo „kroz šljivike  i livade“,pored  par „ugašenih“kuća. Zašto mi je to poznato...

Kraj ograde neko ugleda gmizavca, misleći  da je zmija. Podugačak  izdanak guštera „slepića“ je  pokušavao da se malo ugreje. Uzeh  ga u ruku. Hladan kao led me gledao ravnodušnim pogledom. Malo ga pomazih po glavi i pustih da nastavi  njegovu joga vežbu puzanja.

Otpuzasmo i mi zmijolikom stazom, natrag do doma. Predložih još  malo druženja. Nebojša upita:

-Hoćemo piti kafu ovde, u domu ? Izgleda da je gužva , imaju svadbu. Da idemo u banju?

- Može banja! Nikako u dom! Ni sa mladine strane!



Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović

петак, 21. април 2017.

Dodir lepote


              
                                   


Veliki petak je još veći kada putuješ. Kao da krećeš u susret Uskrsu, da presretneš praznik negde na pola puta i budeš prvi koji će sam sebi čestitati što si još uvek živ i  što sretno  nosiš glavu na ramenima.

Rano  je jutro, a već gužva na granici sa Hrvatskom. Nekako uđosmo u tu EU na točkovima plave kombi lađe. Samo što smo se malo opustili, gledajući ista zelena polja sa druge strane granice, kad nas zaustavi policija, sa rotacionim svetlima. Traže emigrante. Srećom, niko od nas nije tamnoput. Uglavnom aristokratsko belih lica. Pustiše nas na auto put, sa ljubazno upernim prstom ka slovenačkoj granici. Nema stajanja ni za toalet, pa makar bilo i tekućih problema.

Par sati vožnje kroz ravne predele oivičene planinama u daljini. Opet granica. Hrvatska nas rado propusti vani. Ispred slovenačkih kućica za pečate otegao se pesimističan red. Novinari snimaju gužvu. Tačno u podne jedan dečak je kopao nos. Jedna plava žena je popravljala šminku. Čovek u sivom automobilu je nervozno lupkao prstima po volanu i nešto mrmljao u retrovizor. Sunce je uvelo graničnu kontrolu oblacima. Osmeh se pretvara u ukočenu grimasu. Marica se ljutito oglasi:

-Šta bre filozofiraju ovi carinici!? Znate li vi kako u Švedskoj to funkcioniše!? Kao po loju! To je bre, civilizacija, a ne ovo…

Dva sata dosađivanja dobiše i validan pečat u pasoše. Uniforma iz kućice upita:

-Kam ste pošli?

-Na planinu Kum.

-Zagorje? Lepo. Dobro došli u Sloveniju.

Odmah iza granice je odmorište. Nakupilo se tekućine. Na ulazu u toalet automat uzima 50 centi. Toliko košta obeležavanje nove teritorije. Po kursu narodne banke to bi bilo 62 dinara. Nekad je  koštalo dva dinara, druže! Nisam tamo plakao. I pišanje je slađe, kad ga dobro platiš…

Olakšanih bešika zagrabismo putem ka Ljubljani. Sa obe strane blešte očešljane šume i livade na umivenom zraku. Uredno poredana sela, uredno napravljenih kuća, uredno mašu cvetnim aražmanima sa urednih terasa. Javi se Josef:

-Ovako je isto u Švajcarskoj. Sve perfektno čisto i pod konac! Vredni ljudi…

Impresivna odvajanja sa auto puta uvedoše nas u centar Ljubljane. Željko  se iskusno probijao uskim ulicama, kroz priličnu gužvu. Tražimo parking:

-Nakon dvesta pedeset metara uđite u kružni tok, pa na drugom izlazu skrenite desno.

-Kako bre desno!? Preko mosta u reku!

-Vidiš da te folira ova tvoja  Mileva. Proverava ti reflekse.

-Sad ću da je gasim. Mileva, odmori malo. Evo ga slobodno mesto, iza parkinga. Da im ne bi baš sve plaćali…Čekaću vas ja ovde. Malo da dremnem.

Ostavismo Željka da dremka, a nas osam pojačasmo kolonu pešaka. Držeći se za obalu reke Ljubljanice, za čas se nađosmo u samom centru grada. Pešačka zona je vrvila turistima sa svih krajeva dunjaluka. Grupa Japanaca sa večitim osmehom na licu, pucala je iz vrhunskih foto aparata ispred Kluba srpsko-slovenačkog prijateljstva. Jedine žrtve pucnjave su bila dva preplašena vrapca, što sa oluka prhnuše na krov. Oko spomenika Francu Prešernu i čuvenog Tromostovja, sijaset kafića nudi utočište u prijatnoj hladovini. Posle malo sudaranja sa vrevom, odlučismo se za opcija A -  sedi,  gledaj i slušaj. Uz dobar espresso, to je bio pravi izbor. Ostavismo čitava dva sata Ljubljani, a bogami, dade i ona nama i više lepote.

Skupismo se na parkingu. Željko nas uredno čeka. Nije platio!

 Fali  gospođa Marica. Dragan kaže da je otišla po jaja!? Devojke po gradu dele vaučere za besplatna uskršnja jaja. Marica se vratila po izvesnu količinu istih. Žena koja u svojoj 79-oj godini trčkara uz stepenice kao klinka! Kapa dole!

-Ma, bre! Dadoše mi neke devojke jaja, besplatno. Vidi ti Slovenaca! Ko bi rekao!? Mada, naša su jaja bolja. Vidi ovo jedno, malo,pirgavo…Bože, svašta!

Izvukosmo se iz grada uz pomoć Mileve:

-Vozite 500 metara pravo, pa na kružnom toku idite levo.

Još malo auto putem, pa ubrzo skrenusmo na lokalnu cestu, koja je otvarala dolinu reke Save, kao seosku mladu obučenu u lepršavu, zelenu haljinu. Preko mesta Litije, već u sami sumrak dokotrljasmo se pred Zagorje. Planina Kum strpljivo  čeka. I Josefova sestra, takođe. Nežan pozdrav i  paket sa orasima su isporučeni. Biće ovih dana dobre štrudle…

Na putu za vrh planine,  mali hotel. Napokon kraj vožnje. Veliki petak se odužio. Ukrašavaju ga Sonja I Sara. Majka i kćerka napravile dobrodošlicu:

-Kaj ste lahko putovali, ne?

-Se veda, Sonja. Sve ok. Hvala na
dočeku! Još ako ima tople vode za tuširanje…

-Sve je spremno. Posle dođite na večeru.

-Rado! To ne propuštamo…

Udoban smeštaj. Pogled sa terase na planinu Mrzlicu. Tuširanje. Ukusna večera. Sve je bilo uvertira za opušten san…

Subota se pojavi ranim jutrom kroz maglu sa kišobranom. Merkam vrh dimnjaka bivše elektrane, koji viri iz maglene kotline. Visok  je 365m. Da li će i ovaj dan biti takav? Dug kao godina? Neka bude, jer idemo na Bled i Bohinj. Te lepote traju večno.

Opet smo kod Ljubljane. Ovog puta ne ulazimo u grad, već nas autoput vodi prema Jesenicama i Bledu. Kiša jenjava, ali ne i  uzbuđenje  izazvano krajolikom. Rano je i nema gužve. Željko opet pronalazi parking za DŽ. Sto je džaba i bogu je milo…

Podelismo se u dve grupe. Jedni na obilazak tvrđave, uz stepenice, drugi u šetnju oko jezera.

-Koliko ima stepenica do gore? Pa oni nisu normalni! Kako misle da se popnem gore!? Ma bre, to bi u Švedskoj odmah napravili žičaru. Obilazak košta 10 evra? Pljačka, ja ti kažem! Idemo li?

Marica se žustro uputi ka stepenicama za tvrđavu, gunđajući usput. Šutke je upratiše Ana, Katarina I Dragan. Bledska tvrđava će preživeti još jednu opsadu…

Ostatak čopora je šetajući, gledao odraze visokih borova u jezerskom ogledalu. Sliku su remetile brazde koje je ostavljao crveni kajak za sobom. Idila je puštala pipke sa svih strana. Za tren se čovek uhvati u zamku. Da li si spreman dodirnuti lepotu? Vaistinu spreman!

Josef nam je pokazao vile iz socijalističkih vremena. Tito, partija, drugovi…Al se nekad dobro…živelo!

Dok smo gledali kako patke i labudovi  mirno plove kroz hladnjikavo prepodne, začu se glas:

-Dosta bre ovog pentranja! Josef, gde su te krempite? Nešto sam ogladnila.

-E, vodim vas na najbolje krempite na svetu! Kažu da su najbolje i  u Bledu.

Da li su najbolje, neću da tvrdim, ali sam pojeo jednu, trneći od  finog ukusa. Uz dobru kafu jutro je naglo krenulo da bere plodove dana. Vreme je da Bled prepusti pažnju Bohinju…

Vožnja uz korito Save Bohinjke briše i poslednji trag ravnodušnosti sa stakla. Obučen u svečane odore protkane maglom, negde odozgo, sa visina, nas je posmatrao Triglav. Malo je tužan ovih dana. Potoci suza su tekli preko litica, stvarajući reku, zelenu od udaraca svetlosti. Vodopad Savica, kao da se oteo iz čvrste planinske ruke i beskrajno pada u ništavilo, iz kojeg  se samo čuje vrisak moći i snage. Ogromno kamenje svedoči o strastima prirode. Na nekima od njih stoje mali ljudi. Stoje i dive se…

Div je mnogo tužan. Opet plače kišu! Siđosmo stazom, koja je šumu gađala kamenjem. Voda se uz koprcanje otimala usecima. Ulazimo u kombi kao u crkvu, sa poštovanjem. Toplota skida mrzovolju sa lica.

U povratku, asfaltni put grli Bohinjsko jezero desnim krakom. Mnogo je veće od komšije Bleda. Začeto silama lednika, ostavlja utisak utočišta troglavih zmajeva. Krpama magle, nevidljive ruke su brisale crnu površinu. Glasnim  ćutanjem, osetih tišinu kako s diže sa dna. Tišinu koja lomi rebra da plućima doda par udisaja. Koncentracija božijeg prisustva dostiže vrhunac. Vaistinu vaskrse…

Tišinu prekida udaljena grmljavina. Vraćamo se istim putem. Ostavljamo sela ogrnuta kišnim kaputima, da drhture mokra i hladna. Još jednom Bled. Pogled na jezero. Već je grad pun turista. Vidim jednu Japanku sa Nikonom oko vrata.

- Gospođo, ne pucaj!

Skoro potrošen dan, okačismo o radijatore u sobama. Neka se malo osuši. Noć se uveliko prikradala lokalnim drumom. Domaćin Roman se borio da prokrči vinske staze do stolova. Crvena tečnost “cvičeka” je punila staklene čaše. Pričest je trajala do iza ponoći. Amin!

Nedelja se rado probudila na Uskrs. Napolju, za promenu magla kreće na uspon. Uz doručak tucanje jajima.

-Hristos Vaskrse!

-Zaista Vaskrse!

Red je da planini Kum, budemo kumovi na Uskrs. Zato potrošismo dobar deo dana na uspon do vrha. Planinarski dom se šepurio  dobrim pogledom sa terase, koju malo iskoristismo. Verovatno nas je dobar deo Slovenije posmatrao sa horizonta, utonulog u sive oblake. Stiže i štrudla. Utonusmo naglo u ćutanje. Kratko.

-Da nema neko punjač za Ajfon? upita Marica novopridošle planinare. I oni oćutaše.

-E, je..š  planinare. Kako bre idete na planinu bez punjača!? Niko nema ajfon! Ostade mi punjač u onoj glupoj kafani! Pih! Da sam u Švedskoj, mogla bi puniti na svakom ćošku.  Jel ima još štrudle? Grehota je da se baci…

Silazak natrag je, naravno, pratila kiša. Pljusak je menjao intezitet. Štrudla je menjala oblik u crevima. Tople sobe su menjale način razmišljanja. Na današnji dan je i Bog  sigurno  malo pokisao…

Ponedeljak je idealan dan za povratke. Kao da je ujutru bilo magle…Malo šetnje kroz obližnje selo, kao priprema za celodnevnu vožnju. Lepa sela  lepo gore… na vatri  sunčevih zraka. Kuće su mamile cvetnim aražmanima. Okna na prozorima odbijaju…sjaj. Vreme je da se pođe.

Spakovani i pomalo nestrpljivi, padosmo u zagrljaj  ljubaznih domaćica. Ispratiše nas sa poklonima, kao da smo neki rod. Valjda sad i jesmo. Zatrpa nas  štrudlama  i Josefova sestra. Vraćamo deo donešenih oraha u Srbiju. Krug se zatvara…

Usput  nas je opčinjavala Sava svojim skladnim valcerom, kroz nestašna brda. Na granici  se otegao red, kao da je derbi: Zvezda-Partizan! A nema kiše! Samo oblačići poskakuju nebom, kao da draže već nervozne putnike. Dva sata dreždanja! U istoj kućici  su Slovenci i Hrvati. Policija sarađuje. Pazi, molim te!

Ovaj put prenosimo nakupljenu tekućinu iz Slovenije u Srbiju, bez carine. Ko bi rekao da toliko stane u bešiku ! Nema obeležavanja teritorije kroz Hrvatsku, jer je već obeležena lepim danom, koji je polako nestajao u retrovizoru. Još jedna granica. Još jedan dugački red.

-Srbija!? Vrati mi Švedski pasoš! Daj im, bre,  ovaj srpski , pa nek kuckaju koliko hoće!

-Eh, kako to brzo ide u Švedskoj! Ovde, bre, stalno neka gužva…

-A jel ima još štrudle?





Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

-

уторак, 11. април 2017.

Zavijanje Vukana




Nisam siguran da li se petak i subota ne podnose onako, iz čista mira ili povremeno uđu u sukob. Biće da je ovo drugo. Taman te petak jutrom pukne u želudac i sjuri se svuda po venama, ložeći se na uvek radu subotu, a onda te  ta ista naglo dočeka iza ugla, hladna i mrgudna. Ne vredi da se jadam petku koji je prošao, još manje nedelji koja sve to ignoriše sa distance. Zato čim otvorim oči i shvatim da je već subota, samo ih ponovo čvrsto zatvorim i eto me na...Homolju.
-Jel neko pratio prognozu za danas?
-Jesam ja. Najavljen je divan kišan dan, sa velikom dozom oblaka i magle i nešto vetra.
-Nenade, ti kao da čitaš scenario za neki horor?
-A ne! Biće to jedan klasični triler - dobaci Bogdan.
-Ok. Kamere su uključene. Snimaj...
Lepi se po staklu Homoljska dolina, sveže okrečena zelenom bojom. Jedva se otima mrkoj navali kumulusa obloženih maglom. Nervozni put za Žagubicu, starim asfaltnim zakrpama udara kombi po točkovima. Ostaci jutarnjeg čaja prolaze naglo kroz filtere do bešike. Ako ovako nastavi, biće istrčavanja zbog „poradi sebe“.
Nepozvani uđosmo u selo Kamenovo. Čuveno po medu i spomeniku pčelama. Još brže izađosmo. Ubrzo nas dočeka i sanjivi Petrovac. Kažu da uvek pomalo dremucka pored Mlave i sanja da je veliki porastao. Valjda je zato spustio krovove skoro do zemlje.
-Hajde, ne brigaj! Mlad si ti! Ima vremena, porašćeš. Mada, šta ti fali i ovako? Malo popravi ove puteve i bićeš faca. A!?
Samo je raširio ulicu prema Banji Ždrelo i pustio nas bez odgovora, da se nosimo u...Gornjačku klisuru. Eh, suboto, mrka li si!
Valjda radi neka kafana subotom, kad je magla, hladno i merači se kiša? Čuveno zdanje koje liči na dvorac zle veštice, nacrtane dečijom rukom, ostade sa desne strane puta. Malo niz cestu ugledah mačku pred vratima restorana. Garantovano radi! Zavirih skoro pobožno. Konobar tretira cigaretu. Dim mu češka nakostrešeni brk.
-Jutro! Ima li kafe i za nas?
-Ima, ima, sad će Stana. Stano!! Pristavljaj!
Šta će žena, uzvrti se, pristavlja, ćuti. Ima nas deset. Silno željni kafe. Doduše, neki su naručili čaj. Šta ćeš! Mora neko i to...
Provirim kroz prozor. Vukan navukao sivi, vlažni ogrtač, skroz do brade. Samo se nazire kupola crkve na vrhu sela. Devet sati je prerano za bilo kakvo dešavanje. Iz crnog LG klima uređaja klizi topao vazduh, grejući hladne ostatke jučerašnjih misli.
-Pa da krenemo na taj Vukan?
-Nije moranje! Što se nas tiče, možemo ovako do popodne - reče Filip.
-A ne! Rezervisao sam Veliki i Mali Vukan za danas. Moramo  do njih. Makar malo za poneti...
Ždrelo  je odavno zaspalo u svojim, uskim seoskim ulicama. Grandiozne kuće su  izgrađene od debelih slojeva znoja , žuljeva i  gastarbajterskih nadanja u povratak kući. Da imaju deca i unuci gde doći. Ne dolazi niko! Samo se u kraju dvorišta vije dim iz dimnjaka starih kuća. Neko je još živ i čeka te unuke, koji nikada ne dolaze...
Od manastira svete Trojice bi se pružio lep pogled na selo, da nije magle. Okrećemo se  planini, gledajući ka zamišljenom vrhu. Vukane, stižu ti vukovi iz betonske prašume. Raduj se...
Ulazimo u planinu kao u lonac pun vodene pare. Kuvamo se u hladnom znoju. Staza nas vuče za nos, malim znakovima ravnog. Šuma peva ptičiju pesmu. Oborena stabla trunu u zagrljaju živih. Zemlja trpi tragove divljih svinja i vibram đonova. Vijugavom stazom kroz trnje i jorgovan, ubadamo Veliki Vukan.
-Da nema magle, videli biste Beljanicu kako skida belu maramu sa svojih vrhova...
-Da,da! Svaki put ista priča! Da nema magle, videli bi ste i ovo i ono. Ti, ko da si se pretplatio na maglu!?
-Ti znaš, Nenade, da ja za lepo vreme uplatim preko info stana. Jbg! Ovaj put, zakasnio! Zatvorena pošta bila...
-E pa, drugi put uplaćuj online...
-Ma, važno je da smo se konektovali. Kad siđemo nazad u selo, sigurno će sunce da grane.
Od samog vrha, samo se videlo par oštrih stena. I to malo je ostavilo dobar utisak na nas. Mi na  Veliki Vukan, nismo nikakav. Hodamo još jedan sat kroz sive tunele do Malog Vukana. Možda nas prepozna!?
Ma ne! I on se sav uozbiljio, digao nos od grana, skroz do neba! A nebo sišlo stenovitim stepenicima do kapuljače. Kreće da silazi  i malo kiše. U zavetrini pravi pokretni švedski sto. Marina ponela za doručak veliku kutiju, punu pečene piletine. Šta li je ponela za ručak? Bogdan prati partiju sa špilom integralnih kiflica. Igor otvara kutiju sa gotovim jelom. Pokazuje kuglice graška. Mudro skriva komade mesa, kao poker kečeva. Izgleda da su svi zadovoljni  prvim deljenjem...
Zasićeni đakonijama sa  pokretnog švedskog stola (kažu da se u Švedskoj tako ne servira), dodadosmo blaženim izrazima lica i malo poze za fotografiju. Vetar bučno pocepa parče magle. Valjda je i planina sita...našeg zadovoljnog smeha.
U povratku čujemo nepoznate glasove. Srećemo još planinara. Iz Novog Sada su. Rančevi puni fruštuka i još koječega. Usta puna reči. Reči lepe, prijatne, ljubazne. Glasovi mokri, ne samo od magle. Na raskršću šumskih staza, svako je otišao svojom...
Valja nama silaziti. Dok vetar cepa maglu po šavovima, otvara se sve ono čega nismo bili svesni. Što bi gore, sad je dole! Nekoliko proklizavanja i padova bez virtuoznosti. Marina je prednjačila u eleganciji. Samo što je zemlju zalepila pozadinom, skoči kao oparena!
-Nije to ništa! Moja sestra bi rekla-desilo se jer sam ja tako htela!
Sa planine snesmo malo blata i par mokrih cipela.  U manastiru narušismo ustaljeni mir. Otac Grigorije nas pozdravi preko čupavih obrva. Naslonjen na štap, predao se svojim mislima, dok smo razgledali ikone i freske u lepoj, maloj crkvi. U dvorištu  je behar žedno pio sitne kapi kiše. Magla je prepuštala drugu epizodu oblacima.
 Nas je druga epizoda odvela kroz Gornjačku klisuru, do manastira Gornjak. Ljubazna sestra nam ispriča istoriju. Sagrađen  deset godina pred bitku na Kosovu, po htenju Cara Lazara. Napolju Mlava klokoće nadošlom vodom, kao da priča neku vekovnu priču. Red je da je saslušamo, makar i kratko. Zato prošetasmo uzvodno, gledajući ukrase od kesa i plastičnih flaša, kako krase obale te lepotice. Kiša je pojačala mlazove! Da nisam greškom uplatio za vodovod!?
Kraj puta su kokoške mirno kljucale po travi, postavljajući dva petla za  kočoperno obezbeđenje. Zavezani pas je žustrim lavežom kazivao svoju muku. Uz reku  nas je pratila vojska mlade koprive, u dugačkom špaliru. Nekoliko predstavnika bokvice je pozdravljalo zašiljenim listovima. Vukan se naglo stresao odbacivši maglu i oblake preko klisure, na siroti Ježevac. Desantne trupe sunčeve vojske, naglo probiše  opsadu i zaškakljaše zracima  orošeno drveće. U prolazu videh crkvu,  na brdu  kako blešti. Ili to blešti mir i spokoj iz očiju oca Grigorija...
-Pa, gospodo! Kako su vam hodaljke? Hoće biti kakve upale?
-Ma kakva upala...samo kad smo živu glavu izvukli!!!
Namignu Filip i raširi veliki osmeh oko glave.

Dopisnik iz Džepova Prirode:
Branislav  Makljenović

четвртак, 06. април 2017.

Varnice



Tačno u podne je otkucao sat,
Kazaljke ljube jedna drugu.
Sa ledenice kapi padoše niz vrat,
Nacrtaše po koži naježenu prugu.

Pretrčah ulicu, dok vozači bijesne,
U jednoj lokvi sprao mi se trag.
Na drugoj strani širok osmjeh blijesne,
Visoko nagazih na tramvajski prag.

Odmah do vrata, opušteno stoji,
Žena što nosi toplinu u oku.
Pogled koji tuđeg se ne boji,
Kao nož mi sjuri, u srce duboko.

U trenutku blijesak, varnice pršte,
Da li da prođem dalje ili stanem?
Da provjerim od koje je vrste,
Da u njen život, samo tako, banem?

Prođoh korak iza duge kose,
Osjetih miris finoga parfema.
Dodirnuh lokne što gravitaciju nose,
Smanjih se skroz, kao da me nema.

Na sledećoj stanici izašla je vani,
Noseći osmjeh nekom drugom.
Nijemo zamolih vozača-stani!
Potrčaše oči tramvajskom prugom.

Na raskrsnici je velika frka.
Nadiru ljudi kao brza rijeka.
Nestade ona, a i očiju trka,
Jedan san ode, nek odlazi, neka...

U jednoj lokvi sprao mi se trag...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

среда, 05. април 2017.

Rijetka divljač



Bio sam spreman za pucanje,
Dva oka su ispalila pogled.
U srcu još uporno kucanje,
Dovodi stvari u nemiran slijed.

Rijetka divljač trči pod hajkom,
Sa usana skaču izujedane riječi.
U potrazi za prirodom, majkom,
Istinu i dalje teška laž gnječi.

Ti si od onih što boje se svitanja,
Pa uporno pomračuju um i prozore.
Ja sam neko ko odlazi bez pitanja,
Kada će svanuti nesvanute zore?

Na tebi raste riječ kao kosa,
Cnjomanjasta slova potajno bijele.
Na tebi je sve od jakog prkosa,
Sastavljaš puzle iz dijelova cijele.

Želim da ti mjesec jedan dan ukrade,
Pa da ga pokloni svevišnjem Bogu.
I meni to već godinama rade,
Ja osim ćutanja, drugačije ne mogu.

Crnjomanjasta slova potajno bijele...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović


уторак, 04. април 2017.

Botoks za dušu



Tuđi grijeh se uporno taloži,
U duši mekoj kao pamuk.
Zlo nadire,grebe po koži,
Na ledenim  facama samo muk.

Gomila pognutih glava ćuti,
Ruke su dole, niko se ne opire.
Ni jedno lice se danas ne ljuti,
Do uha ničiji glas više ne dopire.

Domaći ljudi se oko tuđeg glože,
Dajući zluradima malo fore.
Ubrizgavaju  hijaluron ispod kože,
Potapaju u botoks zarozane bore.

Rijedak je osmjeh bez silikona,
Još manje ima u očima vatre.
Iz usta se bijeli keramička zona,
Vještačkim zubima hoće da satre.

Vraćen si tamo gdje ti je i mjesto,
U male, tijesne pećine od betona.
Popni se opet na životinjski prijesto,
Odigraj poslednji rulet, bez žetona.

Gomila pognutih glava ćuti...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

понедељак, 03. април 2017.

Sa neba curi slap

 







Večeras sam zajahao tamu,

Pod njenim kopitama sve je meko.

Kroz  tunel upadam u duboku jamu,

Uz mene tone sve što sam steko.



U oblo i tiho, pretvorili se zvuci,

Samo misao šišti do pucanja.

Tvoja ruka je ostala u mojoj ruci,

Spremajući prste za dva, tri  kucanja.



Ponoć me mami, baca mi kost,

Pribijam se uz nju, kao uz tebe snenu.

Od jutra me dijeli nevidljivi most,

Ruke su tu, a glava, gdje li se djenu?



Galopiramo ja i potmulo crno,

Otkinuta linija iz oka se vuče.

Dok žanjem te, kliziš kao zrno,

Na dlanu mi tvoja opna puče.



Evo, jutro vuče na svoju stranu,

Crno , a kao da je u boji  zlata.

Sjedeći , sječem i zadnju  granu,

Sa koje padam u jezero  od blata.



Sa neba, odozgo, curi slap,

U kaskadama pršti, stvara pjenu.

Vidim ti oko  i na uglu kap,

Na dugoj  trepavici, vodenu sjenu...



Volio bih da si tu, u dubokoj bori,

Da je svojim dlijetima kopaš i širiš.

Da budeš crv, u raspukloj hrastovoj kori,

Kroz  lišće opalo, sasvim skrivena viriš.



Volio bih da si tu i kad ništa ne volim,

I kad crno ispod nokta se kruni, izlazi.

Uspjevam da otvorene rane posolim,

Ako me sretneš, nemoj! Ne prilazi!





Volio bih da si tu....



Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenovic