Izađi

 

Napokon, izađi iz mog života,

Vrata su ti lijevo, iza srca.

Preskoči preko zaraslog plota,

Ponesi i tu suzu što iz oka frca.

Ne okreći se, hodaj, samo idi,

Svi tvoji tragovi biće brisani.

Ne brini, niko neće ni da vidi,

Kako izdišem vazduh, već disani.

Kad padneš u dubok, raspuknut klanac,

Biće to kraj neoprostive, sulude trke.

Potpuno se prekida dugački, čelični lanac,

Karike zveckaju kroz noći, potpuno mrke.

Nikako neću da mislim o tebi,

Žuboreći nestaješ sa rijekom snova.

Kožu si gužvala, sad je zagrebi,

Neminovno dolazi neka druga, nova...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Koliko život košta

Koliko život košta,
U zemlji gdje umiru i snovi?
Može li brza pošta,
U paketu donijeti jedan novi?

Ako može tako,
Samo reci i biće spakovano,
Obučen u praznični sako,
U  sjajnim cipelama, crnom lakovano.

Kad čuješ zvono,
Na zaključanim, teškim vratima.
Znaćeš da to je ono,
Što čekaš godinama, danima, satima.

Zato otključaj tu bravu,
Otvori širom, nek sunce cijelo uđe.
Ovaj put gledaj da izabereš  pravu,
Stranu svijeta, gdje sve naše je i tuđe.

Kad saznaš da je suza
Protjerana sa uplašenog lica.
Odzviždi jednu tužaljku bluza,
Nek sve se nosi na krilima ptica.

Odzviždi jednu tužaljku…

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

Večan dan

Dođi brzo, nasloni se na rame,

Da osetim miris vetra u kosi.

Da dve glave, malo budu same,

Dođi brzo, ma tuga nek se nosi!

Ne pitah te, kako ti je ime,

A držim te satima za ruku.

U očima mi  otopliše zime,

I leta me snažno u tebe vuku.

Ti  ne govoriš, ne pitaš ništa,

Samo se ugnezdiš kao Sova.

To postaje deo našeg igrališta,

Noćima poznata, jutrima nova.

Ti ne pitaš ništa,samo ćutiš,

Gledam ti suzu kako se suši.

Osećam da nadolaznost slutiš,

I da te strah obuzima, guši.

Ti ne pričaš ništa, sve znaš,

A i šta će ti, pobogu reči.

Ovaj dan je večan i naš,

Ova večnost nas pomalo i leči.

Ti ne pitaš ništa...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

Vječnost

Dođi brzo, nasloni se na rame,

Da osjetim miris vjetra u kosi.

Da dvije glave malo budu same,

Dođi brzo, ma tuga nek se nosi!

Ne pitah te, kako ti je ime,

A držim te satima za ruku.

U očima mi  otopliše zime

I ljeta me snažno u tebe vuku.

Ti ne govoriš, ne pitaš ništa,

Samo se ugnijezdiš kao Sova.

To postane  dio našeg igrališta,

Noćima poznata, jutrima nova.

Ti ne pitaš ništa,samo ćutiš,

Gledam ti suzu kako se suši.

Osjećam da nadolaznost slutiš,

I da te strah obuzima i guši.

Ti ne pričaš ništa, sve znaš,

A i šta će ti, pobogu riječi!

Da ovaj dan je vječan i naš,

I da nas ta vječnost pomalo liječi.

Ti ne pitaš ništa...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

Pogled

Nosim pogled preko ramena,

Dok visi tako, briše prašinu.

Tvoje lice je kao od kamena,

Mjerim udaljenost u pogrešnom aršinu.

Jedan okret i već si tu,

Lijepa kao suza kad teče.

Pomislim, da li si u snu?

Ili se to, lagano, spušta veče?

Bojim se okrenuti  dvaput,

Ne mogu podnijeti duplo ljepšu!

Morao bih biti užasno ljut,

Pa ne dozvoliti da te u meni  klešu.

Zato nosim pogled preko leđa,

I dok curi niz kožu, boli!

Kad se ukrsti sa tvojim, vrijeđa,

Ranu je neko otvorio, Bože, ko li?

Za mnom se vuku sjene, ko zmije,

Jedna  kao crna Mamba skače.

Sretan je onaj ko ih ugledao nije,

Moj pogled ne može da te preskače.

Na  Orlu  ili Zmiji, svejedno,

Pod  pogledom, nekako, uvjek  tu si.

Ipak  se osjećam sramotno i bijedno,

Dok niz leđa mi hodaju tvoji dusi.

Kao  duh ili opipljiva, stvarna,

Tvoj lik mi prašnjavom  oku prija.

Mada je slika izvitoperena, kvarna,

U pogledu  mi tvoj osmjeh  još uvjek sija.

Nosim pogled preko leđa...

Dopisnik iz Džepova  Snova:

Branislav  Makljenović

Šta ako

   

Šta  ako ne moraš sve znati,

I nije sve tako bitno, važno.

Ne moraš uopšte lovorike brati,

I ne moraš se predstavljati  lažno.

Šta  ako cijeli  svijet  je na dlanu,

I možeš  da ga zgrabiš u mahu.

Ne moraš  puštati ni  suzu  slanu,

Nikako ne moraš  sve u jednom  dahu.

Šta  ako staneš  pored  rijeke,

A ispod vode  pastrmka pliva.

Ne moraš imati misli prijeke,

Pusti  nek pogled  se u nju sliva.

Šta  ako nešto ti  postane  sveto,

Ne moraš  puno misliti na  to.

Samo pusti  da  rodi se  ljeto,

Brzo će iz srca  nestati  blato.

Samo pusti...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović