Izađi

 

Napokon, izađi iz mog života,

Vrata su ti lijevo, iza srca.

Preskoči preko zaraslog plota,

Ponesi i tu suzu što iz oka frca.

Ne okreći se, hodaj, samo idi,

Svi tvoji tragovi biće brisani.

Ne brini, niko neće ni da vidi,

Kako izdišem vazduh, već disani.

Kad padneš u dubok, raspuknut klanac,

Biće to kraj neoprostive, sulude trke.

Potpuno se prekida dugački, čelični lanac,

Karike zveckaju kroz noći, potpuno mrke.

Nikako neću da mislim o tebi,

Žuboreći nestaješ sa rijekom snova.

Kožu si gužvala, sad je zagrebi,

Neminovno dolazi neka druga, nova...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović