Napokon, izađi iz mog života,
Vrata su ti lijevo, iza srca.
Preskoči preko zaraslog plota,
Ponesi i tu suzu što iz oka frca.
Ne okreći se, hodaj, samo idi,
Svi tvoji tragovi biće brisani.
Ne brini, niko neće ni da vidi,
Kako izdišem vazduh, već disani.
Kad padneš u dubok, raspuknut klanac,
Biće to kraj neoprostive, sulude trke.
Potpuno se prekida dugački, čelični lanac,
Karike zveckaju kroz noći, potpuno mrke.
Nikako neću da mislim o tebi,
Žuboreći nestaješ sa rijekom snova.
Kožu si gužvala, sad je zagrebi,
Neminovno dolazi neka druga, nova...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
