уторак, 22. септембар 2020.

Mozaik




Dok držim tvoju lobanju naručju,

Postao sam slaba karika u našem lancu.

Postao sam zvono na tvojim vratima,

Zvono koje ne najavljuje ničiji dolazak.


Popodne je i gori nebo i zemlja,

Samo se naše sjenke neznatno njišu.

Poznati nemir klizi niz mokra leđa,

Paučina hvata usporene misli.


Neshvatljiva nemoć me savija,

Na polovini tijela su sitni gmizavci.

Strah izbija iz larve i pretvara se u leptira,

Koji odleprša negdje, zajedno sa gađenjem.


Penjemo se polako, bolesnim nogama.

Prevješeni preko klecavih, lomnih koljena.

Izdaju nas noge, ali jezik može bez odmora.

Da ispriča sve naše sakate priče,

Koje bez ikakvog reda, upadaju jedna u drugu,

Ne trudim se da spojim taj mozaik,

Jer je lanac sećanja zauvijek pukao... 


Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

четвртак, 17. септембар 2020.

Jesmo li to mi






Kako smo to stigli ovdje?

Šta tražimo, koga čekamo?
Ko je to u nama što traži odgovore?
Jesmo li to mi u nama?

Dok se svijet proteže u beskraj,
Ima li smisla otimati trenutak?
Koliko traje osećaj bespomoćnosti,
Kad si ukopan u mjestu?

Nigdje ne odlazimo, ali smo odsutni,
Na stalnom putovanju kroz samog sebe.
Uzalud tražeći sve što je već nađeno,
Zbunjeni slutnjom o vječitom zaboravu.

Iluzija o vlastitoj postojanosti,
Rasplinjava se pred nijemim svjedocima.
Praveći paučinu od ostataka istine,
Koja bi izdržala i teže prepreke od to malo laži...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

четвртак, 10. септембар 2020.

Nevidljivi prtljag








Ćutiš kao beskrajna pustinja.

Nemam snage da pokrenem pesak.

Stojim tu i sam  neugodno ćutim,

Poput naslaganog kamenja u ogradi.

Znam da i ti nosiš uvek,

Sve stvari spakovane u  obični kofer.

Ne bojiš se onoga što te čeka preko.

Svoj jednostavni život nosiš,

Kao nevidljivi prtljag.

Odlaziš bez pravca i cilja.

Tama je poklopila smisao.

Da li ćeš naći tu poslednju tačku,

Strepiš li od prelivanja gorčine,

Preko uredno poređanih minuta,

U nizovima velikog kolebanja?

Odluči se i kreni, šta god nazvala ciljem.

Kreni već jednom,  u nešto bez imena,

Izleči se od te zaraze čekanjem.

Smrt ne voli svedoke!

Samo kreni, do đavola!


Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

уторак, 08. септембар 2020.

Kučko


























Teret si koji preti da me smrvi,
Krckaju crveni mlazovi svesti.

Umorne misli još su tu.
Ne zatvaraj vrata, kucaću tiho.
Zavesu od dugog vremena,
Pomaknuću u drugi deo uma.
Nikad nisam bio tvrđi,
Dok mi se glava zanosila,
Od udaraca života zvanog - kučka.
I taj vetar što neopozivo duva,
Sa provokativnih planina,
I ta mračna i gorka studen.
Kučko! 
Misao mi se mrači,
Ali ovo je buđenje, a ne san.
Ovo je praznik, koji ne znam slaviti.
Ovo je trijumf bola, kučko!.
Sve mračno iz duše teram napolje,
Otvorenih usta i bespomoćne psovke.
Bezbrojne ruke pridržavaju kostur.
Zanesen sam i srećan zbog laganog umiranja.
Kučko!
Nevidljivi lepljivi konci mi šiju,
Duboke poreze na koži uštavljenoj,
Preko gomile kostiju i mesa.
Kučko! 

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

понедељак, 07. септембар 2020.

Sivo je i hladno

 



Postan dan, bez sunca.
Prolaze ljudi bez lica.
Gledam te kratkotrajne junake,
Sopstvenih, uspavanih života.
Odličan dan koji želim potrošiti,
Dok ne đođe na red, jedan savršen.
U uglu zamagljenog stakla,
Tamnih naočara, blesnuo je,
Trag predvečernjeg sata,
Taj nevidljivi prtljag u gepeku,
Starog dobrog načina razmišljanja.
Gorko ili tamno, sa smislom ili bez,
Direktno ka cilju, putujem bez ikakvog cilja.
Živim izvan vremena, omeđen zidovima kiše. 
Stojim pored ponora, bleda sena čoveka.
Prolazno boravište napuštam, probijajući, 
Nevidljivu opnu uobraženog zadovoljstva.
Ne budi budala! Prolazne su senke.
Nestaju kao svetlost u halapljivom mraku... 

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

четвртак, 03. септембар 2020.

Studena ćutanja

 




Duga i studena ćutanja

Šište iz tamnih dubina.

Vreme beskrajno,

Jedva vidljivi pokreti.

Ne vidimo se,

Ne čujemo se.

Sve je zastalo.

U vazduhu lebdi zamrlost.

Rastavljamo reči od reči.

Pitanja se šalju preko rovova.

Niko tišinu ne remeti.

Doživotno je ćutanje,

Iskidani slogovi se gube,

Propadaju nepovratno u ambis...

Studenog ćutanja.

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Maljenović