Ovog proleća sve su subote ranjene. Kako se probudim, zatvorenih očiju već
znam da pada kiša, da je sivo i da se magla privija uz stvari , kao neka
ogromna neman, bez kraja i početka. Napregnem se pa dignem jedan kapak,
misleći-varam se, ali siva neminovnost se lepi po staklu: „Ćao! Stigla sam.
Doooođiii“...Onda brzo zaklopim i to jedno progledano oko. Čuj-stigla sam! Đavo
te stizao! Moram opet da se preganjam sa tobom po planini! Uf! Kad ti jednom dođem
tamo i napravim rupe usisivačem. Pa neka ti Veliki Krojač krpi tu tvoju sivo
belu odoru! Uf, uf!
Trznuh
se odjednom, kao da sam zaspao. Pogledam ostale, svi ćute. Goran se pridržava
za volan i skoncentrisano izbegava svaku treću rupu na putu. Tanja zagleda
nokte. Može taj sloj laka malo bolje da se navuče! Nenad bode očima jednu kap
vode što klizi niz staklo.
-Halo!
Ima li koga u autu!? Jeste da je subota, ali nisu danas zadušnice!
-Dakle,
ubi ovo vreme! Baš se prisećam da li sam
preplatio Info stan. Možda su oni nahajcali grejanje na kraju sezone, pa ova
kiša piči li-piči!
-Ajde
bre, šta ste se skupili ko „splandovane“ ovčice! Pusti neku muziku.
-E,
da! Muzika! Jbt, vidim nešto debelo fali.
-Ide
stvar iz prve lige: „zelena si rijeka bila“ . Zdravko Čolić, godina
1756...Može?
-Nemoj,
majke ti. Neka kiše i magle. To je meni pravo dobro...
Zbog
žustre rasprave o muzičkim klasicima i njihovom uticaju na varenje tek pojedene
pite „zeljanice“, za malo da profuramo Debelo Brdo. Toliko se skupilo pod
vetrom i kišom da se pre može nazvati Anoreksičnim Brdom. Onih par kuća na
ćošku sela, kao da je okruženo barikadama. Samo dimnjak odaje tragove života.
-Pa
da. Vi se lepo grejete, gledate jutarnji program Roze TV i pijuckate kaficu uz
malo, bože oprosti, slaninice od prošlog poseka. A mi!? Šta ćemo mi, jadni i
sami u planini! Da pešačimo do Bobije i natrag, skoro 30 kilometara? Ma daj! Pa
vi niste čisti!
Nekako
se iskobeljasmo napolje iz toplog Citroena. Goran se zabezeknu:
-Jadi
moji, što je zima!
Tanja
stidljivo priupita:
-A
gde ćemo sada?
-Pa,
do Bobije i nazad. Rekoh li vam. Nema ni 30 kilometara.
Goran
me mrko pogleda:
-Jadi
moji, budale!
Nenad
je već spreman i poskakuje:
-Hoćemo
li na tu Bobiju, bre!?
Zatrpani
rančevima i kabanicama, bez kucanja
otvorismo vrata sivila. Na raskrsnici jedva vidljiv putokaz-Bobija levo,
Jablanik pravo. Idemo levo. Moglo je komotno da piše:
-Welcome to nothing…
Početna
hladnoća se predavala, dok su koraci brojali kilometre. Uspavanost i mrzovolja
nestadoše u isparenjima. Pojaviše se i osmesi. Kao stjuardese pri poletanju aviona:
-Iznad
vaših glava je pretinac sa maskama za kiseonik. U slučaju nužde, otvorite
pretinac, stavite masku na usta i dišite duboko!
Naš
avion je već leteo visoko! Disali smo punim plućima, poskidali kabanice i…raširili
krila. Bobija se stidljivo pomaljala iz procepa koje je jedan kočoperni sunčev
zrak probio u oblacima. Vetar je pojačavao svoju pesmu, usaglašavajući
tonalitet sa ptičijim horovima. Hodajući
izlokanim makadamskim putem, posmatrali smo igru prirode. Gospodo, samo
za vas, danas, čuveni krotitelj vetar, kroti raspomamljenu maglu, šibajući je
korbačima dugačkim sedam milja.
Zaseoke
skoro i ne videsmo. Vezani psi su začuđeno lajali na nas. Selo Savkovica se pohvali prvim asfaltom.
Jedan stanovnik nas pozdravi, doduše mjaukanjem, ali koga briga!? Priđe malo,
pa se poče valjati i izvoditi karafeke, kao da je i on u cirkusu. Priupitah ga:
-Macane,
kako ide? Može li se preživeti? Ima li miševa? Nekih zgodnih maca?
Nekako
setno odmahnu repom, okrenu se i zausti samo jedno otegnuto:
-Mjaaaau.
Vidim,
nije mu do priče sa nepoznatim prolaznicima, a ne nudimo ga nikakvom hranom.
Zainteresovanost mu u trenu zgasnu. Doduše, nismo mnogo više pažnje izazvali ni
kod dve gospođe krmače i jedne gđice
koze. Samo su nas odmerili uz kulturan pozdrav: grok, grok i mekeke, što
je sjajan rezultat, uzimajući obzir vremenske prilike i činjenicu da se prvi
put u životu srećemo.
I
dalje se odvijao prikaz kroćenja oblaka i magle. Vetar je dobio pojačanje.
Sunce je odlučilo da pošalje svoje elitne jedinice! Za čas krenuše projektili
ka prepadnutim vrhovima Bobije. Izrešetani oblaci su se ubrzano povlačili ka
nebesima. Ostatke magle je terao vetar skroz do kanjona reke Ljuboviđe. Kako
izađosmo na prvi vidikovac, ispred gazda Perinog doma, ukaza se Medvednik go do
pojasa. Jablanik se, takođe spremao za buđenje, mada još uvek u pidžami
skrojenoj od jednog oblaka u trku.
Nenad
pod utiscima bežećih oblaka dobaci:
-Šta
sam rekao!? Beže oblaci, a pobeže i magla! A?
-Nemoj
da govoriš ništa! Kad god pomeneš, opet se naoblači! Ćuti dok ne skuvamo kafu.
-Joj,
kafa! Evo nas kod onog proplanka, sa klupom i stolom. Vadi džezvu!
Šta
ću, izvadih džezvu, šoljice, tacnice i plavu
kuhinjsku krpu sa belim kockicama.
-A
ratluk?
-Pu,
majku mu! Zaboravih kupiti! Možda će nam
Tanja oprostiti!?Možeš li nekako na vrhu planine popiti kafu bez ratluka?
-Ne
pijem kafu.
-A?
-Ne,
nikad ne pijem kafu. Ne prija mi.
-E
svašta! Čuj ne pije kafu!? Sa kim ja idem u planinu, kukala mi majka! Pa za
koga smo ovaj pokretni restoran nosali ovolike kilometre!? Sad sam se
iznervirao! Nenade, za mene duplu.
-Ništa
vi ne brinite za mene. Ja imam svoju dozu Coca Cole. Ona me podigne.
-Coca
Cola, veliš? O, munje i gromovi i Sveti
Ilija! Coca Cola, a!? Odoh da se bacim niz ovu liticu! U, jbt! Što je ovde
strmo! Ne naginji se sine…
Dok
je Nanad skuvao kafu, a mi raspravljali o prirodnim napitcima, Goran je već bio
u ležećem položaju, podbočen rukom. Prepoznatljiv momenat ,kada polako propada
u filozofsko razmišljanje.
-Šta
ti kažeš na ovo, Gogi?
-Ja.
-I
to što kažeš! Sad će kafica…
Tu
se rano popodne ustrčalo oko nas, kao da smo mu u gostima. Sve pokazuje neke
vrhove planina, kuće što vise okačene po strmim livadama, šume koje menjaju
boju, kad lišće pomiluje sunce, pa stavlja prst na usta i pokazuje na uši.
Slušajte! Tu dole, ispod vas peva potok,
dok se baca niz stenu praveći bučan slap. Slušamo. Opet malo ćutimo, jer Bog
nam je dao dva uha i jedna usta. Da malo više ćutimo…i slušamo.
E,
ako neko zna da pije kafu sa totalnim užitkom, to je Goran! Lepo čovek skinuo
čizme i čarape i…
-Joj!!
Obuvaj se!
-Što?
-Pa
bune se ljubičice! Još treba i protesnu notu da upute! Mislim, lep ti je vez na
vunenim čarapama, ne skidaj!
-Ćuti,
izgleda sam fasovo više pari žuljeva!
-Zar
ih kupuješ uvek u paru?
-Ne
zaje..vaj! Ima li neko flaster?
Skočismo
tražiti flastere, kao da je ranjenik! Valja ga dobro previti. Ko bi nosio 110
kila, 15 kilometara, kukavče!!
Posle
kafe i raznih đakonija, stadoše se kovitlati zvuci i u stomaku. Ne bih baš da
dremnem, ali bih onako…malo da blejnem. Bleeee…
Potrošismo
brzo to rano popodne. Već tri sata! Auuuu! Valja nazad, a tabani se bune. Pa i
kolena nešto škripe. Hm. Ništa od ležanja. Diž’ se vojsko!
Vraćamo
se putem ka Savkovićima. Kraj puta pasu ovce, pod budnom pažnjom jednog krupnog
retrivera i čobanice mlade. Mislim, relativno mlade. Za razliku od čobanice,
pas je ljutito lajao na nas.
-Neće
on ujesti, nego ga plaše štapovi.
Odmah
Goran spusti štap pored sebe i prizva simpatičnog medu. Pade i jedno vrhunsko
češkanje po glavi.
-Hajmo
polako, dok ti nije počeo lizati žuljeve u znak zahvalnosti.
-Ne
brini! Miris ga drži na odstojanju.
Ovce
su pasle sočnu travu, apsolutno nezainteresovane našom pojavom. Uvređeno
krenusmo dalje, bez pozdrava sa stvorenjima u vunenim džemperima. Samo se
jednoj crnki ote jedno krkljavo:
-Beeee.
Put
u ništa, u povratku je bio put u središte lepote. Otkriveni predeli su se
hvalili brendiranim komadima odeće. Bukve, Borovi, Jele, Hrastovi,
Breze…Proplanci i livade pune prosutog cveća.
Kod osnovne škole malo odmaramo. Iz kuće preko puta izlazi snajka i zove
nas na kafu.
-Hvala!
Tanja ne pije kafu.
Umesto
kafe, malo se ispričasmo sa snajkom. U školskom dvorištu su tri klinca šutirali loptu. Iz obližnje
štale se čulo otegnuto –muuuu!
-Pa
drugi put svratite na kafu.
-Ako
Tanja ne bude sa nama, hoćemo! Doviđenja…
U
sledećem zaseoku srećemo vitalnog dedu. Sve poskakuje kad hoda.
-Kako
je, deda?
-Dobro
je, dobro. Još malo.
-Što
još malo? Koliko imaš godina?
-Dogodine
punim osamdeset.
-Oho!
Napunićeš ti devet banki, ako nastaviš tako!
-Ima
li šta od malina?
-Bruka!
Sve pobio grad! Jesi čuo na televiziji? U Ljuboviji pado veliki ko jaje! Ništa
nije ostalo. Je.. ga! Šta ćeš!
-Ne
daj se, deda! Biće bar šljiva, krompira, sira…
-Ako
pobije i šljive, nema ni rakije! Je.. ga!
-Gluho
bilo! Neće grad u šljive. Kako bez rakije!?
-Hajde,
u zdravlju, deco.
-Čuvaj
se, deda! Ima još dosta do devedesete…
Posle
ovakvih susreta, uvek mi se nešto želudac uzjoguni. Prođe me neka seta, ko da je kraj sveta…
Ostatak
puta pređosmo zaneseni prirodom, čistom
i mirišljavom, kao tek okupanom bebom.
Debelo
Brdo se raširilo na popodnevnom suncu. Noge otežale od puno koraka. Kolena
škripe. Škripe i zubi od umora. I Citroen je malo škripao amortizerima, dok je
Goran skoncentrisano sekao krivine govoreći:
-Ja,
vide li ti ove lepote!?
-Ja…
Dopisnik
iz Džepova Prirode:
Branislav
Makljenović
-
