Novi put

Senka smrti nadvijena

Nad dobrim novim vremenom

U rukama vatra

Pod nogama pepeo

U glavama griža savesti

Novim putem treba poći

Ne zna se gde vodi

Proleće retko stiže na vreme

Još zima ćuti

Potpuno izgubljena u prevodu

Skupljajući laži u hladnoći

Neizvesne budućnosti

Koja stvara duboku prazninu

Toliko da boli

Da tuga udara po zidovima

Nogama umornim od bežanja

Vučem sebe povodcem

Do ostatka one vatre...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Beskrajna mjera

Kud god da ide,

Nosi molitvu i cvijet.

Gde god ga sretnu i vide,

Rađa  se jedan bolji svijet.

Voli darove i  rado ih prima,

Život podstiče na obilje.

U njemu je i ljeto i zima,

Sve je u njemu poklon zbilje.

Danas je dobio sunčevu svjetlost,

Proljećni pljusak i cvrkut ptice.

Na čas je zima, njezina svetost,

Prvim  mu snijegom umila lice.

Za uzvrat je dao pažnju i nježnost,

Zahvalnost  kao krila širi.

Ušao u srce kao drag gost,

I ostao tamo da zauvjek miri.

Znao je da jeste, iako ne hoda,

Da sve vidi, iako ne gleda.

Znao je da život je kao voda,

U običnoj čaši, sa dodatkom meda.

Kad god da dodje, on stiže na vrijeme,

Čekanje donosi  duboku vjeru.

Sa srca skida i najteže breme,

Sebe postavlja u beskrajnu mjeru.

Kud god da ide,

Nosi molitvu i cvijet.

Gdje god ga sretnu i vide,

Radja se jedan bolji svijet.

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Nestali u mraku

Hoću da svijet izblijedi,
Uvaljan u jesenje boje.
Da ubrzo i zima slijedi,
Da saznam u meni ko je?

Samo jednom da skoči,
Mjesec iza krošnje duda.
Pa da iz duplje izađu oči,
Obojene istim sjajem svuda.

Hoću da na mene sjedne,
Sav jad koji me odavno guši.
Pa da se sjetim samo jedne,
Želje što rovi mi po duši.

Još jedan dan se topi sada,
Dok se mjesec sprema za bis.
Jedno mi ime na pamet pada,
Ime što pogled tjera u vis.

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Djeca svijetlosti

Djeca svijetlosti

U svitanje, kad se zemlja budi,
Probudi se i ti, čovječe planete.
Pogledaj u zoru, dok polako rudi,
Raširi krila kao ptice kad polete.

Rastjeraj oblake na četiri kraja,
Tamo gdje obilje uvijek vlada.
Osmjehom polij zadnje dane maja,
Ne daj da ostari ta misao mlada.

Dođi u ovo rađanje novog svijeta,
Otvori srce, nek bude kao more.
Pusti da iza zime odmah dođu ljeta,
Dođi u ovo najavljeno pucanje zore.

Ovdje je sve počelo, dajući stvarima ime,
Sve greške su ostale u započetoj priči.
Ovdje je bila ostava za nakupljene zime,
Ovdje nijedno ljeto na sebe ne liči.

Spremam se da odem u danu zbilje,
U tu zemlju gdje nema ni oblaka više.
Tamo gdje još protiče zanosno obilje,
U tu zemlju koje odavno nema više.

Sigurno ću jednom poći u svitanje,
Da osjetim dodir pospane planete.
Da jednoj ptici postavim pitanje,
Da li i moja krila mogu da polete.

Ako mogu da letim, šta me to koči?
Da raširim ruke, jer samo njih mogu.
Da protrljam kapke i  umorne oči,
Da pogledam direktno u lice bogu?

Probudi se...

Djeca svijetlosti

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Ljeto

Ljeto već vreba iza ugla,

Prosipa mirise po nosu.

Pokriva i ono malo rugla,
Kojim je zima obojila kosu.

Prikralo se polako, ko mačak,
Ukrotilo jedan nervozni buk.
Dok stražu drži zlatni maslačak,
Uskočilo je kroz prozor, kao hajduk.

Iz kratke bitke odstupa proljeće,
Predaje nabujalu teritoriju.
Ljeto ga više goniti neće,
Jer, evo i trešnje upravo zriju.

Osjećam i mirise sa juga, mora,
Za noge me vuče dugački čempres.
Čujem talase iza sedam gora,
Bacam kamenje i nakupljeni stres.

Putevi se otvaraju na sve strane,
Hoću u svaki da kročim i lutam.
Zimom su zaleđeni oni što brane,
Hoću ljeto nogama i očima da gutam.

Načuljio sam uši da upiju sav zvuk,
Kakve se to ptice čuju tamo!?
Kao  da nastade totalni muk,
Čujem tišinu kako trči vamo!

Zrikavac otvara koncertnu sezonu,
Mrav uporno juri, nešto stalno radi.
Ulazim u nevidljivu i opasnu zonu,
Po meni ljeto neko duboko sadi.

Pored puta nešto šišti, kao da prijeti!
Raspukle boje pokazuje prgavi poskok.
I on voli da se pokazuje u prolazu, ljeti,
Obojica smo spremni popiti sunčevi sok.

Hoću ljeto nogama  da gutam.

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Žuljaju me kosti...

Dolazi zima, sve je bliže mrak,
Ne znam u koju rupu da udjem.
Nimalo svijetla, ni jedan trak,
Nijednog glasa, ni u uhu tudjem.

Žuljaju me kosti u vlastitom tijelu,
Kroz kožu se vide stegnute žile.
Ne mičem se, gledajući u bijelu,
Smrt što donose nadnaravne sile.

Dolazi zima, guram glavu u čašu,
U koju je nasuto neko oštro piće.
Samo svoju imam,nemam neku našu,
Iz nje sa pićem, prosipam i biće...

Dolazi zima...


Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

Rudo

Ušunjam se kroz kanjon Lima,
Tiho, kao mačak, kad skakavce lovi.
Bilo da je ljeto ili snježna zima,
U Rudom, na trgu, dočekuju me snovi.

Bilo kad jutro krmeljivo sviće,
Ili se sumrak spušta sa Tmora.
Rudo zagrli cijelo moje biće,
I ljubi me u čelo,dok nestaje bora.

Dok umor kao prašinu, rukom skidam,
Pogled mi za tren uhapsi Varda.
Moćnoj planini širok osmjeh dam,
Čuva Rudom san,kao kraljevska garda.

Lim ubrzava, teče u spoj sa Drinom,
Dijeli i spaja ljude sa one i ove strane.

Maslinastom probija tirkiz,kao klinom,
Čim zastane, po njemu sunce plane.

Dok iz stijena raste kočoperni bor,
I po brdima svuda posipa iglice,
Resići su ovce splandovali u tor,
Večeras će zvijezde hvatati ko svice.

Čovjek je ovdje pognuta prilika,
Uvijek, kao da sa zemljom zbori.
Čovjek je ovdje nedaća slika,
Vatra je ugašena, odavno ne gori.

Ponekad stanem okom na Kraljevo brdo,
Onda lijevom rukom Tmor povučem,
U pravcu Varde, koja me grli ludo,
Dok bijesne talase Lima,nogama stučem.

Sebična jutra dočekujem na Oštrelju,
Danima hodam po Ravni, ispod Kozlovače.
Sanjam za razbojem jednu prelju,
I ljepoticu Brezu, s proljeća, kako plače.

Čovjek je ovdje usamljen i gladan,
Nježne riječi i osmjeha bistrog.
Ovdje je čovjek bio postradan,
Ovdje je oduvjek i Bog bio strog.

Volio bih još jednom, odozgo sa Vranje,
Pustiti pogled da se pod Vardom svija.
Volio bih u džep strpati svijetlo danje,
Dok me čupavim proplankom miluje Previja.

Volio bih napraviti još jedan krug,
Sa Gradine, iznad Lima, preko Sokolovića.
Ravancima, Bijelom brdu i Štrpcima vratiti dug,
Pa opet do Lima, koritom Uvca, do obronka Bića.

Sa Vitog graba, Paštan brda, Strmice,
Vjetar fijuče i piše neku sms poruku.
Letim, a skroz mi je ozareno  lice,
Zavijam vučiju pjesmu na uho jednom vuku.

Odoh sad da sa Jastrebom letim,
I gledam ispod, odavno stvoreno čudo.
Moj duh se kreće po kanjonima vrletnim,
Moj duh, još će da budi uspavano Rudo.

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Beskrajna mjera

Kud god da ide,
Nosi molitvu i cvijet.
Gde god ga sretnu i vide,
Rađa  se jedan bolji svijet.

Voli darove i rado ih daje i prima,
Zivot podstiče na obilje.
U njemu je i ljeto i zima,
Sve je u njemu poklon zbilje.

Danas je dobio sunčevu svjetlost,
Proljećni pljusak i cvrkut ptice.
Na čas je zima, njezina svetost,
Prvim  mu snijegom umila lice.

Za uzvrat je dao pažnju i nježnost,
Zahvalnost  kao krila raširi.
Ušao u srce kao drag gost,
I ostao tamo da zauvjek miri.

Znao je da jeste, iako ne hoda,
Da sve vidi, iako ne gleda.
Znao je da život je kao voda,
U obicnoj čaši, sa dodatkom meda.

Kad god da dođe, on stiže na vrijeme,
Čekanje donosi  duboku vjeru.
Sa srca skida i najteže breme,
Sebe postavlja u beskrajnu mjeru.

Kud god da ide,
Nosi molitvu i cvijet.
Gdje god ga sretnu i vide,
Rađa se jedan bolji svijet.

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Ledeni dah Povlena

Dve vrane se začuđeno pomeriše sa puta na ogradu, dok je kombi milio kroz selo. Debelo brdo kao zarobljeno u pokretu, bezglasno promiče sa maglom. Drveće okovano ledom, posuto sa malo snega, kao vanillin šećer po kori krempite, grebalo je krov vozila. Mahinalno spustih glavu. Veliki Povlen sa pomoli na tren iz guste magle. Moćna stena obložena šumom. U podnožju  vidjeh tanak mlaz dima, iz dimnjaka planinarskog doma. Nedelja obučena u belo, kao mlada. Doduše, malo ukočeno izgleda od ovog minusa, ali mlada je mlada.

Ispred doma nekoliko automobila i jedan kombi. Planinari  iz Bijeljine. Dočekali srpsku Novu godinu sa domaćinima iz Valjeva. Ulazimo u trpezariju, gde je vladala potpuno opuštena atmosfera. Svega nekoliko planinara doručkuju i piju jutarnju kaficu. Domaćin Mirko se pojavi iz kuhinje.

-O, dobro jutro! Izvolite, izvolite. Dobro došli!

-Dobro jutro! Sretna vam Nova godina i pristavljaj  kafu.

-U, bre! Čemu žurba!? Sad će to sve lagano, po redu…

-Dobro, dobro. Hajd polako, pa požuri…

Kroz poluzaleđene prozore krnjavi pogled na belinu. I slike sa zidova nas pogledaše belo. Najzad, prepustih se belim mislima, podupirući hladan zid toplim leđima. Ubrzo zamirisaše čajevi i kafe, kuvani lagano, a posluženi brzo. Robert, Dragana i Zoran naručiše i ponuđenu proju sa sirom. Odjednom za stolom zavlada vrlo prijatna atmosfera. Zaleđena lica se kraviše osmehom. Čulo se pucketanje bukovine u smederevcu. Toplina razbuktala i sjaj u očima. Spremni smo za planinu.

-Hoćete najpre na Veliki Povlen, pa grebenom dalje…

-Tako je. Veliki, Srednji, Mali, pa nazad.

-O, pa to je odlično za ovakav zimski dan! U koliko vas očekujemo za ručak?

-Tu smo oko tri. Hoće pasulj biti gotov do tada?

-Nema pasulja.

-A!? Kako nema? Pa naručili smo…

-Mnogo hrane je ostalo od sinoć, posle dočeka. Da ne pravimo pasulj, kad već ima čorba i sarma. Može?

-Hm! Sarma? Mirko, ti si neodoljiv čovek. Da te poljubim jednom!

-Neka, hvala! Samo vi polako krenite.

-Idemo polako, jer se brzo dogovorismo.

Kako izađosmo pred kuću, tako nahrupi vetar u talasima, bacajući inje u oči. Na tren zastade dah od hladnoće. Svi se naglo uozbiljiše i zavukoše glave pod kape i kapuljače. Najmlađi član družine je Pavle. Ima čitavih devet godina i Jedva čeka da ide na planinu.

-Jesi spreman, čika Pavle? Da krenemo?

-Može, samo mi namesti ovaj štap. Nešto se skupio.

-Eto. Namešteno. Hajmo sad žustro, dok se nismo pretvorili u deda mrazove!

Brzo smo se popeli na vrh Velikog Povlena. Niko nije prozborio ni reči. Samo se čulo duboko disanje i škripa snega pod čizmama. Par minuta predaha uz jednu zajedničku fotku, pa smo se morali spustiti do grebena, u zavetrinu. Odatle je već bilo lakše. Uz oprez prilikom gaženja po stenama, zaleđenim I klizavim, uđosmo u zagrljaj planine, hladan i beo. Grane su spale nisko, pritisnute teretom snega, pa smo se provlačili ispod, kao u nekoj igri, već odavno smišljenoj.  Neko bi to nazvao “igra ledenih perli”.

Prijatno se zagrejasmo, sve do šume “striborove”. Jedno malo parče šume četinara, svaki put izaziva uzdahe zadovoljstva. Prosto čarobna šumica, mami te da zastaneš, odmoriš, osvrneš, naćuliš uho i…ćutiš.

Ćutanje nije baš uobičajen momenat u grupi planinara, pa se pokrenu lavina reči. Ipak je bezbolnija od snežne lavine.

Visoke jele i borovi, okićeni novogodišnjim kićankama od belih ukrasa, ukočeno stoje, samo po nekad mrdnuvši nekom granom pod naletom vetra.

Neoprezno ubacih sneg sa kapuljače direktno na kožu leđa! Skočih kao u crtanom filmu! Vreme je da se krene…

Na Srednji Povlen jedva nabasasmo. Magla se zaigrala sama sa sobom, bez ikakve potrebe da još neko učestvuje. Vetar doprinosi  da razmišljanja i nema. Samo idem dalje, jer:

Uske staze me vukle za nogu,

Vjetrovi me gurali u leđa.

Sve bliži sam bio bogu,

Među nama je samo tanka međa.

Na maloj visoravni, ispod Malog Povlena, crkvica i zvonik, pobodeni u zemlju i sa njom srasli. Sve se nekako skupilo i dobilo druge dimenzije u očima posmatrača.

Još jedan zamah preostale energije spuštamo u nožne mišiće i polako se penjemo u nevidljivo. Cipele proklizavaju. Noge malo drhte. Pluća se stisla kao da ih neko davi. Šiklja para iz usta. Taman kad je svima bila na ustima reč: “ima li tog vrha negde”!? izroni iz beline sivo kameno obeležje. Začu se i lavež pasa. Nismo jedini u planini? Lovci? Ne. Nekoliko ubrzanih planinara sa još užurbanijim psima. Nasta opšta graja. Smeh se mešao sa lavežom i glasno izvikivanim komandama. Iza mojih leđa odjeknu:

-Lezi dole!!

Umalo ne zalegoh na neviđeno, ali me spasi još jedna komanda:

-Arči, rekao sam, lezi!!

Sreća, ne zovu me Arči, još manje Arčibald, inače bih klečao u plitkom, smrznutom snegu, isplaženog jezika i podređenog pogleda u očima. U zamenu za takav preformans, uskladismo jedan lep fotosešn.

Ipak klekoh i zagrlih prvog do sebe, Arčibalda. Dok smo pozirali, zahvalno me liznu po licu. Uzvratih mu češkanjem po glavi, koja se šepurila dugačkim ušima, dok je izvirivala ispred šmekerskog, zelenog prsluka. Posle seanse fotkanja, upoznah se i sa ostalim psećim članovima ove družine. Dva čupka, kovrdžave, zaleđene dlake, jedan mali švrćo i veliki  smeđi pas vučije glave, a mačije umiljatosti.

Sa dvonožnim članovima, simpatične družine, progovorismo po koju reč, između naleta vetra i međusobnih čarki pasa. Obe ekipe su se čudile  da po ovakvom minusu ima još “budala” u planini.

Zajedno siđosmo u podnožije, uz obilje proklizavanja i padova. Prvi sam otvorio sezonu. Prostreh se po niskom žbunju, objašnjavajući Pavlu kako treba hodati po klizavoj stazi.

Skoro svi su se upisali u knjigu padova. Nije utvrđeno ko je poneo epitet-pad sa stilom.

Na raskrsnici staza, u dolini izmađu Malog i  Srednjeg Povlena, razdvojismo se od razigrane ekipe i ponovo utonusmo u maglu i već viđeno-ništa. Vetar je kočoperno pokušavao pocepati taj neprozirni plašt i pobacati ga  dole negde u kotlinu. No, magla se čvrsto držala za vrhove stena i stabala, dajući priliku okolini da se pohvali samo obrisima.

Zaobiđosmo vrh i sekući široki proplanak, spustismo se na kolski put, vrlo blizu doma. Svi su već naslućivali miris sarme, kad Pavle zapita:

-Koliko još ima do doma?

-Oko 15 minuta.

-Kako petnaest, kad mama malopre reče da ima još deset.

-Hm.

-Pavle, kod vodiča ti je vreme vrlo rastegljiv pojam.

Uskoro se taj rastegljivi pojam pretvori u vrlo čvrstu i idiličnu  sliku planinarskog doma. Ispred  kuće se šetkao naš vozač Željko, sveže naspavan, sa cigarom  u zubima.

-Već ste stigli!?

-Stigli? Nigde mi nismo ni odlazili. Nego,šta je sa sarmom?

-Uf! Eno je u šerpi. Miriše ko mlada!

-E, ti ga zabrazdi! Mlada miriše na sarmu!? Pa valjda se istuširala, pred venčanje?

-Dobro bre! Može da miriše i na mladine čarape, samo da se jede…

Uđosmo unutra, unoseći malo snega i hladnoće u trpezariju. Postavljen sto za gladne I pomalo umorne. Miris sarme se mešao sa mirisom nečijih čarapa. Pomenuti pasulj je pao u zaborav pod naletom čorbe i urolanih sarmica. Salata od cvekle je bojom krvi, razbijala devičansku belinu stolnjaka. Jabuke i dunje su stigle sledećim vozom, u kupeu sa pitama. Rasčupane glave, crvenih obraza I curećih noseva, odavasmo stanje raspamećenog uživanja. Setih se da mi  još nešto fali:

-Mirko, daj još jedan taj čaj od hajdučke trave, pa nek ide život!

-Važi, samo me nemoj ljubiti, majke ti!

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

Kao da si živa

Kad jarka svjetlost,

Izgubi sjaj i utrne.

Tama napravi most,

I tvoje lice pred moje prne.

Dodirujem te rukom,

Kao da si živa.

Nosim se sa mukom,

U očima tvoj odraz pliva.

Samo kad bi na čas,

Pustila da kroči,

Niz moje uho, glas,

Otvorio bih i sam oči.

Strah me je jako,

Dok ukočeni lik ti gledam.

Uspomena satre lako,

Sve što godinama nedam.

Godine se slažu kao drva,

Mogu se mjeriti i metrom.

Uvjek si u januaru prva,

I decembar obrisala vjetrom.

Sve bi bilo na početku,

Nemoguće hvatalo bi daha.

Zgrušala se kao krv na metku,

U ormaru sjete, nahvatala praha.

Samo kad bi na čas,

Pustila da kroči,

Niz moje uho,glas,

Otvorio bih i sam oči.

Pustio bih pticu,

Da iz kaveza izleti.

Pustio bih osmjeh licu,

Zamrzao zimu ljeti.

Kao da si živa,

A traga nema nikud.

I kako to već biva,

Već pomalo sam lud.

Lomi me igra trena,

Po zidu se bacaju sjene.

Poslednja kap iz suvog drena,

Razdvaja tvoju kožu od mene.

Samo kad bi na čas,

Pustila da kroči,

Niz moje uho, glas,

Otvorio bih i sam oči.

Samo kad bi na čas...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Glasovi sa Bobije

Ovog proleća sve su subote ranjene. Kako se probudim, zatvorenih očiju već znam da pada kiša, da je sivo i da se magla privija uz stvari , kao neka ogromna neman, bez kraja i početka. Napregnem se pa dignem jedan kapak, misleći-varam se, ali siva neminovnost se lepi po staklu: „Ćao! Stigla sam. Doooođiii“...Onda brzo zaklopim i to jedno progledano oko. Čuj-stigla sam! Đavo te stizao! Moram opet da se preganjam sa tobom po planini! Uf! Kad ti jednom dođem tamo i napravim rupe  usisivačem.  Pa neka ti Veliki Krojač krpi tu tvoju sivo belu odoru! Uf, uf!

Trznuh se odjednom, kao da sam zaspao. Pogledam ostale, svi ćute. Goran se pridržava za volan i skoncentrisano izbegava svaku treću rupu na putu. Tanja zagleda nokte. Može taj sloj laka malo bolje da se navuče! Nenad bode očima jednu kap vode što klizi niz staklo.

-Halo! Ima li koga u autu!? Jeste da je subota, ali nisu danas zadušnice!

-Dakle, ubi ovo  vreme! Baš se prisećam da li sam preplatio Info stan. Možda su oni nahajcali grejanje na kraju sezone, pa ova kiša piči li-piči!

-Ajde bre, šta ste se skupili ko „splandovane“ ovčice! Pusti neku muziku.

-E, da! Muzika! Jbt, vidim nešto debelo fali.

-Ide stvar iz prve lige: „zelena si rijeka bila“ . Zdravko Čolić, godina 1756...Može?

-Nemoj, majke ti. Neka kiše i magle. To je meni pravo dobro...

Zbog žustre rasprave o muzičkim klasicima i njihovom uticaju na varenje tek pojedene pite „zeljanice“, za malo da profuramo Debelo Brdo. Toliko se skupilo pod vetrom i kišom da se pre može nazvati Anoreksičnim Brdom. Onih par kuća na ćošku sela, kao da je okruženo barikadama. Samo dimnjak odaje tragove života.

-Pa da. Vi se lepo grejete, gledate jutarnji program Roze TV i pijuckate kaficu uz malo, bože oprosti, slaninice od prošlog poseka. A mi!? Šta ćemo mi, jadni i sami u planini! Da pešačimo do Bobije i natrag, skoro 30 kilometara? Ma daj! Pa vi niste čisti!

Nekako se iskobeljasmo napolje iz toplog Citroena. Goran se zabezeknu:

-Jadi moji, što je zima!

Tanja stidljivo priupita:

-A gde ćemo sada?

-Pa, do Bobije i nazad. Rekoh li vam. Nema ni 30 kilometara.

Goran me mrko pogleda:

-Jadi moji, budale!

Nenad je već spreman i poskakuje:

-Hoćemo li na tu Bobiju, bre!?

Zatrpani rančevima i  kabanicama, bez kucanja otvorismo vrata sivila. Na raskrsnici jedva vidljiv putokaz-Bobija levo, Jablanik pravo. Idemo levo. Moglo je komotno da piše:

-Welcome to nothing…

Početna hladnoća se predavala, dok su koraci brojali kilometre. Uspavanost i mrzovolja nestadoše u isparenjima. Pojaviše se i osmesi. Kao stjuardese pri poletanju  aviona:

-Iznad vaših glava je pretinac sa maskama za kiseonik. U slučaju nužde, otvorite pretinac, stavite masku na usta i dišite duboko!

Naš avion je već leteo visoko! Disali smo punim plućima, poskidali kabanice i…raširili krila. Bobija se stidljivo pomaljala iz procepa koje je jedan kočoperni sunčev zrak probio u oblacima. Vetar je pojačavao svoju pesmu, usaglašavajući tonalitet sa  ptičijim horovima.  Hodajući  izlokanim makadamskim putem, posmatrali smo igru prirode. Gospodo, samo za vas, danas, čuveni krotitelj vetar, kroti raspomamljenu maglu, šibajući je korbačima dugačkim sedam milja.

Zaseoke skoro i ne videsmo. Vezani psi su začuđeno lajali na  nas. Selo Savkovica se pohvali prvim asfaltom. Jedan stanovnik nas pozdravi, doduše mjaukanjem, ali koga briga!? Priđe malo, pa se poče valjati i izvoditi karafeke, kao da je i on u cirkusu. Priupitah ga:

-Macane, kako ide? Može li se preživeti? Ima li miševa? Nekih zgodnih maca?

Nekako setno odmahnu repom, okrenu se i zausti samo jedno otegnuto:

-Mjaaaau.

Vidim, nije mu do priče sa nepoznatim prolaznicima, a ne nudimo ga nikakvom hranom. Zainteresovanost mu u trenu zgasnu. Doduše, nismo mnogo više pažnje izazvali ni kod dve gospođe krmače i jedne gđice  koze. Samo su nas odmerili uz kulturan pozdrav: grok, grok i mekeke, što je sjajan rezultat, uzimajući obzir vremenske prilike i činjenicu da se prvi put u životu srećemo.

I dalje se odvijao prikaz kroćenja oblaka i magle. Vetar je dobio pojačanje. Sunce je odlučilo da pošalje svoje elitne jedinice! Za čas krenuše projektili ka prepadnutim vrhovima Bobije. Izrešetani oblaci su se ubrzano povlačili ka nebesima. Ostatke magle je terao vetar skroz do kanjona reke Ljuboviđe. Kako izađosmo na prvi vidikovac, ispred gazda Perinog doma, ukaza se Medvednik go do pojasa. Jablanik se, takođe spremao za buđenje, mada još uvek u pidžami skrojenoj od jednog oblaka u trku.

Nenad pod utiscima bežećih oblaka dobaci:

-Šta sam rekao!? Beže oblaci, a pobeže i magla! A?

-Nemoj da govoriš ništa! Kad god pomeneš, opet se naoblači! Ćuti dok ne skuvamo kafu.

-Joj, kafa! Evo nas kod onog proplanka, sa klupom i stolom. Vadi džezvu!

Šta ću, izvadih džezvu, šoljice, tacnice i plavu  kuhinjsku krpu sa belim kockicama.

-A ratluk?

-Pu, majku mu! Zaboravih  kupiti! Možda će nam Tanja oprostiti!?Možeš li nekako na vrhu planine popiti kafu bez ratluka?

-Ne pijem kafu.

-A?

-Ne, nikad ne pijem kafu. Ne prija mi.

-E svašta! Čuj ne pije kafu!? Sa kim ja idem u planinu, kukala mi majka! Pa za koga smo ovaj pokretni restoran nosali ovolike kilometre!? Sad sam se iznervirao! Nenade, za mene duplu.

-Ništa vi ne brinite za mene. Ja imam svoju dozu Coca Cole. Ona me podigne.

-Coca Cola, veliš? O, munje i  gromovi i Sveti Ilija! Coca Cola, a!? Odoh da se bacim niz ovu liticu! U, jbt! Što je ovde strmo! Ne naginji se sine…

Dok je Nanad skuvao kafu, a mi raspravljali o prirodnim napitcima, Goran je već bio u ležećem položaju, podbočen rukom. Prepoznatljiv momenat ,kada polako propada u filozofsko razmišljanje.

-Šta ti kažeš na ovo, Gogi?

-Ja.

-I to što kažeš! Sad će kafica…

Tu se rano popodne ustrčalo oko nas, kao da smo mu u gostima. Sve pokazuje neke vrhove planina, kuće što vise okačene po strmim livadama, šume koje menjaju boju, kad lišće pomiluje sunce, pa stavlja prst na usta i pokazuje na uši. Slušajte!  Tu dole, ispod vas peva potok, dok se baca niz stenu praveći bučan slap. Slušamo. Opet malo ćutimo, jer Bog nam je dao dva uha i jedna usta. Da malo više ćutimo…i slušamo.

E, ako neko zna da pije kafu sa totalnim užitkom, to je Goran! Lepo čovek skinuo čizme i čarape i…

-Joj!! Obuvaj se!

-Što?

-Pa bune se ljubičice! Još treba i protesnu notu da upute! Mislim, lep ti je vez na vunenim čarapama, ne skidaj!

-Ćuti, izgleda sam fasovo više pari žuljeva!

-Zar ih kupuješ uvek u paru?

-Ne zaje..vaj! Ima li neko flaster?

Skočismo tražiti flastere, kao da je ranjenik! Valja ga dobro previti. Ko bi nosio 110 kila, 15 kilometara, kukavče!!

Posle kafe i raznih đakonija, stadoše se kovitlati zvuci i u stomaku. Ne bih baš da dremnem, ali bih onako…malo da blejnem. Bleeee…

Potrošismo brzo to rano popodne. Već tri sata! Auuuu! Valja nazad, a tabani se bune. Pa i kolena nešto škripe. Hm. Ništa od ležanja. Diž’ se vojsko!

Vraćamo se putem ka Savkovićima. Kraj puta pasu ovce, pod budnom pažnjom jednog krupnog retrivera i čobanice mlade. Mislim, relativno mlade. Za razliku od čobanice, pas je ljutito lajao na nas.

-Neće on ujesti, nego ga plaše štapovi.

Odmah Goran spusti štap pored sebe i prizva simpatičnog medu. Pade i jedno vrhunsko češkanje po glavi.

-Hajmo polako, dok ti nije počeo lizati žuljeve u znak zahvalnosti.

-Ne brini! Miris ga drži na odstojanju.

Ovce su pasle sočnu travu, apsolutno nezainteresovane našom pojavom. Uvređeno krenusmo dalje, bez pozdrava sa stvorenjima u vunenim džemperima. Samo se jednoj crnki ote jedno krkljavo:

-Beeee.

Put u ništa, u povratku je bio put u središte lepote. Otkriveni predeli su se hvalili brendiranim komadima odeće. Bukve, Borovi, Jele, Hrastovi, Breze…Proplanci i livade pune prosutog cveća.  Kod osnovne škole malo odmaramo. Iz kuće preko puta izlazi snajka i zove nas na kafu.

-Hvala! Tanja ne pije kafu.

Umesto kafe, malo se ispričasmo sa snajkom. U školskom dvorištu  su tri klinca šutirali loptu. Iz obližnje štale se čulo otegnuto –muuuu!

-Pa drugi put svratite na kafu.

-Ako Tanja ne bude sa nama, hoćemo! Doviđenja…

U sledećem zaseoku srećemo vitalnog dedu. Sve poskakuje kad hoda.

-Kako je, deda?

-Dobro je, dobro. Još malo.

-Što još malo? Koliko imaš godina?

-Dogodine punim osamdeset.

-Oho! Napunićeš ti devet banki, ako nastaviš tako!

-Ima li šta od malina?

-Bruka! Sve pobio grad! Jesi čuo na televiziji? U Ljuboviji pado veliki ko jaje! Ništa nije ostalo. Je.. ga! Šta ćeš!

-Ne daj se, deda! Biće bar šljiva, krompira, sira…

-Ako pobije i šljive, nema ni rakije! Je.. ga!

-Gluho bilo! Neće grad u šljive. Kako bez rakije!?

-Hajde, u zdravlju, deco.

-Čuvaj se, deda! Ima još dosta do devedesete…

Posle ovakvih susreta, uvek mi se nešto želudac uzjoguni. Prođe me  neka seta, ko da je kraj sveta…

Ostatak puta pređosmo zaneseni  prirodom, čistom i mirišljavom, kao tek okupanom bebom.

Debelo Brdo se raširilo na popodnevnom suncu. Noge otežale od puno koraka. Kolena škripe. Škripe i zubi od umora. I Citroen je malo škripao amortizerima, dok je Goran skoncentrisano sekao krivine govoreći:

-Ja, vide li ti ove lepote!?

-Ja…

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović

-