Razigrani Povlen

Istrgnuta iz mračnog okrilja umornog petka, subota živahno potrča uz planinu. Već odavno naviklo na nagle nalete magle, selo Debelo brdo se samo malo skupilo, nišaneći dimnjacima u siva nebesa. Ovce zablejaše iz obora, strižući ušima i prikačenim žutim naušnicama. Dremljivi planinari izađoše iz minibusa, žmirkajući krmeljivim kapcima. Parkirane mašine za popravku puteva, kvare lepotu ušuškanog sela. Malo problejah sa ovcama par pametnih blejki. Utom je i ekipa spremna za polazak.

Kroz selo uobičajena priča. Kao da je policijski čas. Osim ovaca, sretosmo samo jednu ženu. Već razbuđeni hladnom dobrodošlicom sa Povlena, brzo napravismo priličnu graju

.

-A,  jel se vidi planinarski dom?

-A, koliko ima do doma?

-A, koliko kilometara pešačimo?

Sijaset pitanja pucaju  rafalnom paljbom. Htedoh po inerciji, u zaklon. Nema vrdanja.

-Evo tu, još malo. Pola sata do doma. Tu pijemo domaćinsku kafu, pa polako na uspon.

-Kafica!? To nam treba! Jeees!

Hm! Ta magična reč-kafa. Lepo se zagrejasmo ta dva kilometra do doma. Mlađahna Andrea je već pokazivala znake viška energije. Svojih 14 godina nosi u rancu kao teret od perja. Pojavi se i maglom poprskan planinarski  dom . Smestio se  na samom rubu planine, pa kao kvočka, oprezno gleda na put, ne bi li na vreme spazio nekog uljeza.

Uljegosmo u trpezariju, taman da izgazimo pločice poda, koje je domaćin Mirko upravo izglancao.

-Dobro jutro! Nema veze! Uđite slobodno! To ja onako, malo da osvežim. Dolaze kasnije i neka deca, pa da je čisto.

-Dobro jutro domaćine! Skuvaj nam kafe i čaja, pa nek ide život!

-Biće brzo! Ima vrele vode.

-Priča se da praviš odličnu kafu!?

-Ko priča?

-Žene po Beogradu pričaju. Kažu, Mirko kad je zakuva, može mačka šapama da pregazi preko pene, a da ne potone!?

-Ma pusti, bogati, žene svašta pričaju.

Vidno užurban i ne baš raspoložen za zezanje, rastrča se domaćin po kuhinji. Stigoše kafe i čajevi. Toplina klizi po stolovima i u očima, dok magla po prozorima  veze  zavese belim koncima. Iz šporeta dopiru zvuci razigrane vatre. U ogromnom loncu se nešto krčka za ručak. Pasulj!? Uf!

Popih kafu, mada je pena bila slabašna i verujem da bi se mačka dobro okupala, da je kojim slučajem morala preći preko šoljice. Uostalom, nijedne mačke nije bilo u blizini...

Svih petnaest, vrlo raspoloženih gradskih lica, zagleda se u početak staze.

-Šta! Ovuda?

-Da. Nema tu ni pola sata uspona do vrha Veliki Povlen.

-Au! Što ne odosmo prvo na Mali?

-Zato što je Mali  Veliki!

-Kako sad to?

-Mali Povlen je viši od Velikog.

-E svašta! Hajde, kad baš insistiraš.

Uskom i strmom stazom je odzvanjao smeh i po neko pitanje. Neki su na planinarenju po prvi put. Među njima i Ljilja.

-Ovo je preteško za mene! Idite vi, ja ću se polako vratiti.

-A ne! Nema vraćanja. Lagano, pa pauza, pa opet tako i eto vas na vrhu...

Posle nekoliko pokušaja odustajanja, zakorači Ljilja na Veliki Povlen, sva rumena i zaduvana. Prvo planinarenje, pa odmah vrh preko hiljadu metara! Ivana , Ljilja i Jelena, tri musketarke proizvedoh čarobnim planinarskim štapom u viteški red- Džepovi Prirode.  Aleluja!

Kao da se nameračila baš na nas, magla ne odustaje sa bacanjem svojih pokrivki. Greben prema Srednjem Povlenu je u momentu bio ravna siva površina. Odjednom nam pristiže vetar u pomoć i otera deo napadača, hladnom snagom. Dokopasmo se šume. Zazeleniše se prvi izdanci divljeg luka. Boje dodaju visibabe  i jagorčevina. Šumska izložba je otvorena.

Samo što izađosmo iz šume na dugačku livadu, preko nje protrča srna. Nisam je još ni ispratio pogledom, kad odskakutaše još dve! Zablistaše oči onih koji su ih primetili. Makar na kratko, ovakav susret je uvek dragocen.  Andrea samo što ne odskakuta za srnama. Mama Anastasia nije baš odobravala skakutanje.

-Andrea, dete! Polako bre! Ne idi tamo na ivicu...

-Da, mama!

Uz još jedno ubeđivanje sa Ljiljom, popesmo se i na Srednji Povlen. Tu se već naslućivala borba magle, oblaka i sunca, koje izgledalo kao bela lopta, okačena na parče neba, iznad planine. Osim lišća i trave, zašuštaše i kese iz rančeva. Slatki zalogaji nadiru.

Vetar dopušta samo kratke pauze. Dovoljno za dopunu energije. Još jedan napušten zaseok. Još nekoliko kuća što nas samotno gledaju zamandaljenim prozorima. Još torova bez ovaca, kokošinjaca bez kokoški, kućica bez pasa. Imanja nisu potpuno zamrla. Dolazi neko preko leta. Da poradi šta se može. A sve manje i to malo ima ko...

Na idilične livade, krunisane crkvicom, stigosmo iza podneva. Sunce je već probilo odbrambene redove. Magla se povlači u krpama. Sjajne trake zraka zabada nam  pod obrve. Mali Povlen nas posmatra, pomalo sa visine.

-Šta je bilo, a? Umorili se? A ja pomislih, eto vas kod mene...

Hoće svi gore, ne brini! Jedino Ljilja ni da čuje.

-A, nećete me više nagovoriti! Ostajem ovde i uživam. Vi idite i na Everst, samo se vratite za sat, dva.

-Ok. Tu vam je crkva, livada, ptice...Možete otpevati par tropara, dok se mi vratimo.

-Šta da otpevam?

-Ništa, ništa! Može nešto od Čole...

Ostade Ljilja da pevuši, a mi se zabismo na još zaleđenu stazu ka vrhu. Kratko ali slatko! Sve vreme čujem nečije gunđanje, ali i smeh. Dobro je.

Na vrhu kameno obeležje i stolica. Svi se ugodno smestiše po stenovitim stolicama, a Goran, sasvim prirodno, sede u tu jednu, drvenu. I nešto se ubrzo zamisli. Bar je tako izgledao.

-Evo me ka Njegoš! Sjedim i razmišljam.

-Samo ti sedi. Ne zamaraj se razmišljanjem-dobaci Nenad.

-Da znaš! Evo, odmah me nešto glava presječe...

Sa horizonta nas merkaju čupavi vrhovi Maljena, Zlatibora, Gvozdačkih stena, Tare...

Ispred mene je  Predrag merkao Jelenu. I poljubio je! Pa to je strašno...

Uhvaćeni raljama  ranog popodneva, krezubo sunce nas je žvakalo oteklim desnima. Na tren, jedini zvuk koji se čuo, je bio odjek Goranovih misli:

-Đe si do sad bio, magarče jedan! Vidi ove ljepote...

Uredno, sva razmišljanja  pokupismo  nazad u rančeve. Silazak do podnožija je bio brz i bravurozan. Proklizavalo se sa odličnim ocenama za umetnički dojam. Milka Babović bi to pozdravila frenetičnim aplauzom. Zbilja, ko sada prenosi umetničko klizanje?

Ljilja je još kod crkve. Nije je oteo nepoznati Povlenski vitez. Nije se ni zamonašila. Eh! A taman sam očekivao neki romantičan zaplet.

-A, jel idemo istim putem nazad?

-Taman posla! Samo putem kojim se retko ide...

Takav jedan nas dovede do izvora rečice Cetine. Mada kaptiran, ostalo je dovoljno da kroz cevi iz betona teče ledena, lekovita tečnost. Oko izvora domaćinska atmosfera. Odbačene kese, flaše, limenke, kutije od cigareta. Između kesa porastao sremuš. Zdravlje iz đubreta...

Grabimo dalje. Uskoro nailazimo na prave plantaže divljeg luka. Cela šuma se zeleni. Tu je sve čisto, netaknuto. Beremo malo dalje od staze. Da se nije, bože oprosti, neki planinar slabe bešike popiškio. Onda na steni, malo iznad šumice, spazih kapu šajkaču. Nešto mi se mreška pred očima! Ne! Kapa se pomeri. Da li ovaj sremuš udara ko list koke!? Ne. Ustade neki deda, skupa sa šajkačom i kesom u ruci.

-Eheeej! Gde ste omladino! Kako ide?

-O, domaćine! Sretan rad!

-Ma, j... ga! Hvala! Evo, pomalo...

-Malo sremuša za čorbu?

-Jes malo, j... ga! Pita, čorba, j.... li ga! Nek se nađe.

-Da, da. Neka ga ima. A kako se ono beše zoveš, deda?

-Ko? Ja? J.... li ga, Stanko.

-E, gazda Stanko, živ bio! Zbogom!

-Zbogom omladino! U zdravlju se možda  opet vidimo, j.... li ga!

Ostade čiča u šumi, puneći kesu zelenim listovima. Nama je ostalo još da se spustimo do Ploča. Savršena izložba stena, neobičnih oblika i sastava. Kao da su deca lepila kamenčiće. Ulaz u šumsku galeriju je bio slobodan. Cena ulaznice-bar jedan zadivljeni pogled.

Neko zapita:

-Koliko ima još do doma?

-J.... li ga! Oko pola sata.

U domu vreva! Mame i tate sa malom decom. Slavi se rođendan u prirodi! Svaka čast!

Dočeka nas još užurbaniji Mirko. Čovek  sve radi sam. Donosi porcije sa vrelim pasuljem. Oblačići pare lebde nad tanjirima. Domaći hleb, pečen u Smederevcu.  Za čas zavlada opšta radost za stolom. U stomaku vri od zadovoljstva. Jedan, dva, tri puta- sipam i mljackam. Braćo i sestre, izgibosmo!!!

Sreća pa je Željko dovezao minibus do doma . Preživelima posle bitke sa pasuljem, hlebom i kupus salatom, nije bilo nemoguće da se ukrcaju i zauzmu nenumerisana sedišta. Pri silasku niz planinu, razmotavao se taze  snimljeni film. Kadrovi maglovitih vrhova, livada posutih visibabama, dedama i šumama zelenih od sremuša, su se smenjivali na platnu pod očnim kapcima, koji su se lagano sklapali. Ispod slika nije bilo teksta. Samo jedno dugačko-Zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz...

-Željko, kad stižemo u Beograd?

-J.... li ga! Čim se završi film...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

Vetrovi sa Vujana

Za subotu prognoza-kiša. Merkam nebo sve do Gornjeg Milanovca. Nešto malo oblaka . Sunce izašlo u potkošulji i češka vrhove planina. Grad se budi po obodima. Centar još dremucka. U kafani Trem čeka nas domaća konobarica sa istom takvom kafom. Obe su bile vrlo obilne. Domaćin Viktor  nam pokaza mini izložbu fotografija i slika. Na njima mnogo poznatog sveta. Al se nekad dobro družilo…

Dolazi i čuveni lokalni planinar, Ljubota. Srdačan i opušten lik. Hoće da nam se pridruži. Odmah sam znao da će biti obostranog zadovoljstva. I prilično razgovora:

-Beograđani, a? Baš ste izabrali dan. Biće lepo.

-Rekoše-kiša!?

-Ma šta znaju oni! Vreme na Vujanu ne može da pogodi ni moja pokojna baba!

-Da. To sam siguran.

Vidi se na prvi pogled, čovek pun energije. Ipak, obložen dozom usporenog I  laganog. Bez užurbane tenzije velikog  grada.

-Hoćemo li  stazom od manastira Vujan?

-Da. Tu ostavljamo mašineriju, pa polako…

-Onda je vreme.

-E, kad je vreme…

Par kilometara vožnje do manastira. Iznikao iz šumskog obronka istoimene planine, odmah se pohvali lepo uređenim dvorištem. Jedna baka izađe kroz sporednu kapiju. Blago nas odmeri  ravnodušnim pogledom i ode za svojim poslom. Iz kućice zakukaše kučići. Glad ili želja za igrom? Par smeđih koza nas je ljubopitljivo posmatralo  iz obora, dok se baka nadglasavala sa nekim preko mobilnog telefona:

-Ma, pusti bre pavremsulj sada! Jesam li ti rekla da dođeš da mi pomogneš!? Joj, joj! Šta ću sa tobom!?

Glas joj se gubio, dok smo obilazili imanje. Crkva ljupka, mala, oslikanih zidova. Ulaz nizak, da ne bi Turci na konjima ulazili…Umalo da zavalim glavom i bez konja. Sveci kao da se vrpolje na freskama. Ne, to se sunce poigrava. Uklesan je  pomen izginulim u ratovima. Spisak predugačak. Odavno je smrt  zaigrala na sve ili ništa u ovim krajevima. Ipak, život izvuče po nekog keca iz rukava…

Ostavismo manastir da odmara posle liturgije. Odmah iznad crkve, pokaza se staza. Bez imalo okolišanja, direktno se zabola u planinu. Svuda lišće vaistinu šušti. Krenuli su prvi komentari:

-Jel baš moramo ovuda? Nema neka blaža staza?

-Ima. Evo sad ćemo blažom- reče Ljubo.

-O! Pa ovo je još teže! Pocrkaćemo!

-Kakvi pocrkati, pa ovo je samo zagrevanje.

-Kakvo crno zagrevanje, već sam prokuvo! Mogu pasulj skuvati na leđima!

-Vidiš, nije ti loša ideja. Bogdan super kuva…

-Taman ja tolika i staza. Četiri sata krčkanja. Što bi bio suljpa…

Ljubo ne posustaje sa pričom. Dobro je! Najduži uspon je iza nas. Manastir izviruje kroz ogromna stabla bukava. Sa vrha dolazi osveževajući vetar. Prosto huči. Kaže Ljubo, da odatle i potiče naziv planine.

Huči, huja, vuja…

Posle ovakve deonice, izlazak na  vrh je bio užitak. Doduše, malo saplitanja o kamenje koje prosto raste iz zemlje, davalo je usponu na ozbiljnosti. Na vrhu visoki kameni stub, koji priča priču vekova…

Kao po komandi, zauzesmo sva omekšana mesta, spuštajući rančeve. Trava još nije krenula, ali cveće jeste. Miris  visibaba  se meša sa mirisom sremuša. Nad šumom se nadnelo jato vrana, pa klikću.

-Čudan svat je ovaj Vujan. Izgleda onako, blag i pitom, ali nekad kao da poludi! Spopadnu ga neke teške magle, koje vetrovi nose tamo, amo, pa se lome na bele gomile i kače po granama. Vrane onda doleću i nadleću kao Migovi iznad ratnog poprišta. Puštaju da ih vetar podiže i spušta, kao da tako čiste perje od dosadnih bubica…Odjedanput se sve umiri i na koji minut stane, pa ti stane i disanje, jer se pritisak naglo menja. Taman kada pomisliš da je prošlo i smiruje se, Sveti Ilija počne da se nervira i ljutito seva okolo munjama, pucajući  gromovima u već pogađana stabla. Tada osetiš da si mali kao miš, ali i da si dovoljno živ. A šta bi više…

-Au, Ljube bre! Isprepada nas!

-Ma ne brini, neće grom u koprive…

Vetar pojača duvanje, kao da je čuo Ljubinu priču. Svi se zgledaše, sa ukočenim osmehom na licu.

-Neće valjda sada da puca!? Ima još dosta do Ilindana.

Ubrzano i sa olakšanjem, krenusmo u srce planine. Iz bukove šume čula se  motorna testera. E, to kad čujem, odmah se iznerviram! Dođeš u prirodu, daleko od grada, čoveka, buke. Taman osetiš mir i  tišinu, kad ono neko upali đavola i krene da burgija, testeriše, seče, lomi…Zakonom bih zabranio sve te sprave! Uzmi brate ručnu testeru ili sekiru, opljuni dlanove, pa udri…Đavo vam oko ušiju testerisao!

Dok sam se ja svađao sam sa sobom, naiđosmo na izvor buke. Nekoliko drvoseča je poleglo po sveže odsečenim balvanima. Pored puta stoji   šest  konja, oborenih glava. Kao da se oni stide zbog masakrirane šume. A šuma isečena i uredno složena na metre. Umesto stabala, u vazduhu stoji tuga. Samo neka je našim debelim dupetima toplo i ugodno. Neka ima za roštilja i kamina. Šta će budućim naraštajima drvo, šuma, priroda? Sve ćemo im ostaviti lepo nacrtano. Sasvim sigurno i u 3D verziji.

 A šta bi više…

Čika Ljuba pozdravi jednog opruženog drvoseču:

-Ala ti uživaš, svaka čast!

-Da bogda i ti vako uživo!

-Ih, bre! Šta ti fali?

-Ništa, osim leđa, jarane!- reče smireno čovek i ustade da vrati jednog konja u grupu.

Na drugoj gomili složenih drva, ležao je  mladić, potpuno nezainteresovan pojavom naše egzotične ekipe, kuckajući po tastaturi sprave zvane mobitel. Razrovljeni put se šepurio moćnim količinama blata, čineći scenu  nadrealnom. Veliki režiser se smešio…

_Čika Ljubota! A da malo odmorimo,a?

-Evo, samo da izađemo iz blata. Malo dalje je lepo mesto.

Ostavljamo ljude i konje,  jedne drugima na milost.  Rado izlazimo iz ostatka šume. Sa jedne bukve se začu zvuk, kao plač bebe. Au, al sam puko! Spasi me Jelena:

-Gore kao da plače beba!?

-I meni se učini- graknuše ostali.

-Beba možda, ali beba vrane ili svrake. Vidiš da obleću.

-Uf! Znoj me obli u sekundi!

Napokon, lepo mesto izvan šume. Ispod starog, reumatičnog drveta stoje sto i klupa. Na stablu okačena žica za roštilj. Okolo dovoljno prostora da se pošten čovek ispruži. Suva trava, prekrivena lišćem čini odličnu prostirku. Ranac ispod glave. Zavetrina. Pogledom škakljam oblake. Kapci se lagano spuštaju…

-Ej, jel znate kako lovci probaju toplotu plate na šporetu?

-Kako, Ljube?

-Ispuste slinu na platu, pa ako odskoči, taman je, ako se prilepi, mora se još naložiti.

Sreća, pa nas je grejalo besplatno martovsko sunce. Nije bilo potrebe za loženjem.

-A jeste čuli za hajduka Isidora Bajića? Kažu da je podmirivao oko dvesto žena. Skora sva deca u selima su ga zvala ocom. Žandarmi krenuli da ga hapse zbog marifetluka, a on- pravac u hajduke. Skrivao se 17 godina. Jednog dana je donešena naredba: streljati ga u odsustvu, ranom zorom!

-Nikad ga nisu uhvatili. Sačuvale ga žene. Nije šala-dvesto! Hej! Pa to ni Mick Jagger ne bi stigo…

Džeger? Sva sreća pa nije. Kakva  bi to  deca bila, kukavče! Selo bi se zvalo Džegeri? Mada, to je za nijansu blaze od Keith Richardsa. Po tom momku, Kitu, kako bi se selo zvalo…

-Ljudi, izginućemo od ove lepote! Hajmo još malo hodati.

Zajahasmo ogoleli greben, čvrsto se držeći  đonovima za stene. Vetar, kao  da se skrivao u obližnjem potoku, iskoči i zaduva jako. Stigosmo do jedne narcisoidne stene. Stajala je u inat vetru, sva isfolirana. Popesmo se na nju, folirajući se i sami. Milanovac se ukazao dole, ispod. I on je bio pomalo fensi. Neka je. Valja se!

Vraćamo se prema manastiru. Tragovi divlje svinje u travi. Dobri su to kopači rupa.

-Tamo gde divlja svinja izrovi,  ti zagradi i dođi dogodine. Naći ćeš tartufe. Vole ih jesti ko kisele krastavce!

Raspravljajući tezu o tartufima I krastavcima, dođosmo ponovo do manastira Vujan. Čudesna tišina odzvanja u ušima. Ljubota zausti da nešto kaže, ali se počeša po glavi i samo se zakašlja.

-Pa, Ljube, ljudino, hvala ti na druženju! Svašta smo naučili…

-Nema problema. Javite se. Kad god dođe to, iz Beograda, zovu me. Hajde Ljubo sa nama. Treba biti sa ljudima. Sad me čeka naručena čorba od praziluka. Post je. Hajde  ljudi, u zdravlje!

-Živ bio, lJubeta!

Kradući još malo dana od nadolazeće noći, grabimo ka Takovu. Ostade Milanovac za leđima, češkajući Ljubu zakrpama asfalta po tabanima.

Još se popodne otimalo pred manastirom Savinac. Opet mirna luka. Ukotvljen kraj reke Dičine, kao stari, ali dobro očuvani brod u marini. Još malo dalje,dočekuje nas Takovo. Malo, ali ponosno priča priču o knezu Milošu i junacima drugog srpskog ustanka.

Stoje knez Miloš i Milentije Pavlović, uhvaćeni u spomenik. Ispod spomenika stojimo  mi, sve ređi potomci junaka ove zemlje. Svestan ubrzanog gašenja srpskog sela, neka jeza mi  zagmiza duž kičme.

Dan je izdisao na  nebu iznad Takova. Setih se Isidora Bajića.

-Bajo moj, on ti je opslužio oko dvesta žena!

Pa možda je to rešenje!

-Isidore, gde si!?

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

-

Taorski dragulji

-Nenade, jesi li zvao Nedu?

-Joj, zaboravih! Sad cu da je cimnem!

-Nedo, jesi li spremna?

-Evo...

Kez na Nenadovom licu:

-Kao da je tek ustala—Evo! Zvuči vrlo probuđeno.

Međutim, Neda je kao pravda. Kad tad stiže...

-Dobro jutro, Nedo, vatro živa!

-Ej, Bane...jutro.

-Oooo, stigla Neda! Ajde sad, vozi Miško!

Već je i Valjevo pokazivalo znake mrzovolje, dok se iznad njega, maglovitim horizontom protezao snežni Medvednik. To je dobar znak za svraćanje na jutarnju kafu. Moramo omogućiti Nedi da se natenane razbuđuje. I vidikovac iznad grada se stopio sa mrgudnim jutrom. U restoranu ispod puta toplo. Čisto i uredno. Sa zvučnika dopiru uredni  zvuci nekog tehna: tunf,tunf, tunf, tunf...Spremačica se stidljivo nasmeši:

-Evo, sad će konobar! Tu je on, samo da nešto...

Stiže i gospodin osmeh:

-Izvolite, molim lepo?

-Tri kafe i za damu jedan zemljotres od 5-6 rihtera, sa zerom šećera.

-Odmah stižu kafe, a zemljotres!? Da pojačam muziku?

-Ne, ne!! Baš je onako, milozvučno...

Stigoše kafe. Dobar rad, domaći. Ništa od zemljotresa, ali i Neda je malo živnula, rekavši:

-A imamo li vremena za još jednu kafu?

-Ma, do podne, ako treba!

Već kad smo skoro zaboravili na vreme, razbuđeni i puni kafe kao termos boce, izađosmo napolje. I brzo uđosmo u auto. Valjda će se malo razvedriti ispod Povlena...

Stari i sto puta krpljeni asfalt nas je prodrmao umesto onog zemljotresa. Usponu nikad kraja.

-Jesi li ti siguran da je ovo pravi put?

-Pa, prav baš i nije, ali sigurno vodi do podnožija Povlena. Drži se ti za volan, ja ću za sedalo, a Neda za kesu.

-Joj, malo mi je muka.

-Imam ja kesa viška, a može i kabanica poslužiti u slučaju da si obilno doručkovala.

-Beži bre, Bane!

Nekako se uspuzasmo do sela Mravinjci. Ni mravinjaka, ni mrava, ama ni ljudi! Samo zaleđeni krovovi kuća, pokrivenih sa par centimetara snega. Onako, svo u magli, ličilo je na naprasno prekinuto snimanje horor filma. Kraj sela je označio i kraj, kakvog takvog asfalta. Slede kilometri makadama kroz bujnu šumu četinara. Neko je zasekao liniju između Magleša i Povlena. Magleš!? Da, to je taj momak iz magle...

Uz žongliranje preko milion rupa, stigosmo do nekadašnje planinarske kuće. Svezani Žućo zalaja iznenađeno. Nema ovde čestih posetilaca.

-Samo opušteno, Žućo! Držimo Nedu na odstojanju, a i popila je dve kafe..

-Grrrr!

Brisani prostor na izlasku iz šume radosno nas dočeka, vetrom, ledom i snegom. Izvolite, izvolite. Samo se raskomotite.

Vrag ti se raskomotio na brkovima!! Brzo kao na vojnim vežbama, obukosmo svu opremu na sebe i onako zakukuljeni, dadosmo cipelama oduška. Neko bi pomislio:

-Bože, što je neljubazan ovaj mesec  Mart!

Od kako je pao na treće mesto u kalendaru, stalno se nešto kofrči!

Već posle par kilometara pešačenja, bi lakše. Spustismo se do prvih zaseoka. Tu je toplije i bez snega. Ušuškane kuće divane kroz oronule dimnjake. Ovce po livadi čupkaju tek naslućujuću mladu travu. Jedna bela mačka skoncentrisano čeka miša, da naiđe iz noćnog života. Psi su grlati. Dokazuju se lavežom. Žuti mešanac dotrča pred kapiju, mašući Labradorskim repom. Pojavi se i domaćin, negde ispod kuće:

-Neće on ujesti! Samo onako laje, igra se...

Dobismo pratnju sve do seoskog groblja. Dalje ne ide. Kao da je malo sujeveran!?

Od groblja se stuštismo prečicom, preko livada do rečice Skrapež. Nabujala od snegova koje joj uredno šalje Povlen sa svojih vrhova, zahuča zvučno i izazva divljenje. Tri planinarske spodobe, dubuko navučenih kapuljača, pokušavale su nadglasati talase:

-Jao što je lepoooo...

Međutim, lepota tek dolazi u svom iskonskom obliku! Stižemo do mesta gde se Taorska vrela vodopadom zakucavaju u Skrapež. Slika koja ne dozvoljava reči! Čak ni samo-jao!!!

Kontam, ovako su se čudili i divili jedino indijanci iz plemena Hurona, kada su ugledali vodopad Nijagara.

-Uf, Uf!!

Dobro, de! Malo preterujem, znam...

Ipak, čudnovato je lep osećaj, biti skoro sam u nekom Džepu Prirode, iz kojeg šiklja i izvire voda na sve strane. Penjemo se uzvodno i dobijamo poklon za poklonom! Kao da se zemlja otvorila i bljuje vodu preko trave i stena, mahovinom prekrivenim. Isprepletano žbunje pravi dodatne terase, preko kojih se slevaju kaskade slapova i slapića. Ostaci od tri vodenice, a bilo ih je dvanaest, svojom vanvremenskom urušenošću, daju prizoru par redova, davno pročitane bajke...

U nekih stotinjak metara  dužnih, stalo je vreme, stalo je veliko parče fantastične prirode, stali su vekovi. Uzimamo- samo par godina za nas, jer nisu potrebne reči, samo obične reči...

U svakoj bajci, izgleda, mora biti i malo horora. U ovoj vidjesmo ekološki horor. Iznad samog vodopada je mini deponija smeća. Važno je da nije u svom dvorištu. Baci ga preko plota. Nek se komšija zabavi. Ali, komšinica je jedna fina dama, gospođa Priroda. A znamo kako se treba ponašati prema damama. Znamo li?

U  domaćinstvu pored  potoka je i jedan izvor, koji su pustili da teče preko nakupljenog stajskog đubriva i sliva se u iskonski čistu vodu. Možda su  je mogli  flaširati? Voda sa ukusom stajnjaka?

 Na vrhu brega odakle potok kreće praviti bravure slapovima, nema više brega!? Neko  iskopava kamen: sigu, sedru ili bigar iz majdana.  I to radi godinama. U steni zazidana pećina iz koje je  kažu, uz moćan huk izvirala reka. Onda su došli ljudi, vodu odveli, pećinu zazidali. Cementni blokovi nemo svedoče o destrukciji. Ono što priroda pravi vekovima, čovek razvali- za samo par godina za nas...

Vrlo česta slika bahatog prljanja lepe nam zemlje Srbije! Fantastične planete Zemlje!  Kakvi smo to ljudi!?  Kakav smo to rod!? Da li  se Bog malo zaigrao kad nas je stvarao...

Posle prelaska potoka na par mesta i užine na panju dojučerašnje bukve, odlučismo da još jednom prođemo kraj te  raskoši. Dok je još tu.

I gledasmo  kako miloni sićušnih kapi, raspršenih po vazduhu vezu  goblen  stepenica do ulaza u Raj. Neko kuca!?

-Knockin' on heaven's door...Ne verujem da je Bob Dylan!?

Ima još vremena do tada, a i kiša počinje opet da sipi. Valja nama preko reke...

Valja nam i šest kilometara uspona! Sretosmo opet  žutog, šatro Labradora. Nešto lavežom objašnjava komšijskom psu. Kao novi fan grupe, dobio je sendvič na poklon. Nije ga podelio sa komšijom.

Iskobeljasmo se iz udolina do grebenske čistine. Zatekli smo je onakvu kakvu smo je i ostavili. Hladnu, mrgudnu, ledenu. Sitne pahulje su škakljale oči. Magleš se skrivao iza sumraka. Skidali smo blato i dan sa čizama. Šuma je stezala put ispeglan ledom. U Mravinjcima i dalje nema mrava, a ni ljudi. Magla  nas pritišće kao kamen  kiseli kupus. Pogled nema za šta da se uhvati. Samo se misli hvataju za svodove pećina uma.

Ista kafana nam se ispreči na putu. Da li je neko za kafu? Dočeka nas isti konobar sa istim osmehom:

-Poštovanje, sedite, raskomotite se. Izvolevate nešto popiti?

-Može li kafa, onako jaka, domaća?

-Ja ove Nede! Kad se pomene kafa, raspriča se,  ne možeš doći do reči...

-I zeru šećera.

-Zeru!?

-Dobro, može i dve...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

Infuzija lepote

                                      

       

                              
Jutarnje sunce se kočoperilo iznad sela Brankovina, dok smo prelazili mostić preko potoka. Izlazeći  iz auta, osjetih  blagu napetost u vazduhu. Kao da je prirodi postao tesan taj zimski kaput, pa želi brzo da ga skine. Pročelje crkve belo i svečano. Teško zvono podseti da je liturgija u toku. Ptičiji hor daje glasnu podršku.

Podelismo se u dve grupe. Troje u crkvu, dvoje u kafanu, preko puta. Svi su krenuli na...pričešće.

U crkvi tiho i hladno. U ćošku mrmolji stara grejalica. Glas sveštenika prelazi preko skrušenih glava. Deca se gurkaju i nešto šapuću. Tridesetak pari očiju nas znatiželjno zagleda. Ubrzo postadosmo jedno...

Nešto me leđa pritisnuše. Cupkam malo levom nogom, da smanjim bol. Sa ikone me sumnjičavo posmatra Sveti Mihailo. Kao da pita:

-Šta cupkaš, rabe božiji!? Nisi u diskoteci!

-Ne, ne! Nešto me kičma lomi.

-Hajde, ne kukaj! Kakva kičma! Šta mi tu treskaš, ko neka baba!

Uspravih se, smirih i pogledah ispod oka u pravcu ikone. Nema znakova ljutnje. Dobro je! Rabu Božiji, skoncentriši se...

Dočekah krotko i momenat za ispovjed. Uvek mi srce nešto preskače, kada dođe red na mene. Još kad me priupita:

-Imaš li nešto još da kažeš?

Tu mi velika knedla od šljiva zastane u grlu. Međutim, Prota prosu  prah dobre  energije,  i sve bi i lepo i lako. Jesam, grešan sam. Za sve učinjene grehe, kajem se!

Domalo se pričestismo i tiho izađosmo vani, dok je popa završavao liturgiju. Pogledah onu levu nogu. Ništa. Ne cupka! Dobro je.

Napolju sunce već napravilo performans. Zrake sa pozlatom se provlače kroz grane drveća. Miris nadolazećeg proleća golica nozdrve. Aleluja...

U kafani Kod Belog sede dva gosta. Aleksandra i Bogdan. I oni su se pričestili...kafom.

-Domaćine, daj i nama kafe! Uzmirisala se.

-Kakvu ćete?

-Crnu,vruću i slađu.

-Slađo, zovu te...

Popismo kafu sa uživanjem. Skuvao je čika Beli. Slađa radi popodne.

Eh, spremni za akciju, vratismo se iz kafane u ograđeno imanje muzejskog kompleksa. Domaćica muzeja je lepa Jelena. Lepo joj je stajalo stara šljiva, ispod koje je doručkovala.

Prošetasmo do groba Desanke Maksimović. U čast te čuvene dame, pročitasmo par pesama, onako sa telefona i slabe WF konekcije. Naše dve dame, planinarke su sedile na klupi, kao da su u počasnoj loži narodnog pozorišta u Beogradu. Ma, sve sa stilom...

Završila se i liturgija. Domaći svet se raspršio svojim kućama. Ugleda nas prota, pa priđe.

-Hvala vam, deco, što ste došli danas u naš dom! Izvolite kod nas na posluženje.

-Hvala vama na pozivu, ali moramo dalje. Planinarski putevi zovu.

-E pa, onda ću vam malo ispričati o ovom našem lepom kraju...

Ispriča nam prota Dušan, prostodušno, kratak istorijat Brankovine, Nenadovića, Desanke i drugih čuvenih ljudi, koji su se davali i utkali toj zemlji plodnoj, mirisnoj.

-Oče, puno vam hvala! Lepo ste nam pričali.

-Bogu hvala! Dođi te nam opet, deco. Zbogom.

-Zbogom, oče!

Hm! Red je i da se malo pešači. Kroz široko raskriljeno selo Brankovački vis, prođosmo dugim koracima ka spomeniku u šumici. Pratio nas je lavež pasa i promukli glas  petla. Jedan ogromni šarplaninac, ograđen gvozdenim zatvorom, bledo nas je gledao svojim mutnim očima.

Na  šumskom proplanku zatekosmo  spomenik,  kako dremucka okupan suncem. I odavde se 1804 godine dizao prvi srpski ustanak protiv Turaka. Prota Mateja Nenadović je okupio hrabre i poveo u izvesnost slobode...

Malo smo i mi dremkali i doručkovali na drvenim klupama, slušajući lišće kako šušti neku staru melodiju. Poželi čovek da se stopi sa vekovima. Ipak, idemo nazad, do Brankovine.Pored puta, jedan mladić premazuje voće krečom.

-Zdravo! Jel to šljiva?

-Jeste. Ima i jabuka. Mora malo da se okreče.

-Ako, ako! Sretan ti rad! Vidimo se na leto.

Setih se one knedle u grlu. Sad bi tako lepo kliznula u stomak...

Opraštajući se polako od Brankovine, mahnuh čika Belom, koji je u tom trenu vikao u telefon:

-Ama ženo božija, treći put ti govorim da se pogrešila broj! Šta ti je!?

Već je podne! Dan uveliko uzima maha. Valja ga stići...

Prođosmo kroz Valjevo, koje nas isprati zakrpljenim ulicama do spomenika Stjepanu Filipoviću, na uzvišenju iznad grada. I tu se nešto čistilo, krpilo, radilo. Potegli nas put uzbrdo do manastira Lelić. U vazduh kao da je ubrizgan bensedin. Sve je tako mirno, opušteno, cool...

Ostavismo našu mazgu sa četiri točka na parkingu, pored kontejnera iste boje. Neka malo coolira. Kroz zaseok Miškovići, spustismo se do krajnjeg cilja-reke  Gradac. Tu su nas, osim pasa, pozdravljale i ovce svojim krkljavim blejanjem. Jedan ovan se iskašljavao kao operski pevač pred nastup. Reka malo razmače obale dok smo pristizali kolskim putem. Na livadi ispred ribolovačke kuće mnogo sveta. Okupljanje nekim povodom ili onako? Nabasah na kamermana sa uperenom kamerom. Pomislih, neće valjda mene!? Naravno da neće. Malo dalje prepoznah autora kultne emisije Sasvim Prirodno, Jovana Memedovića. Šta li nam  lepo sprema?

Mnogo je  ljudi, prava gužva. Prelazimo preko mostića direktno u stazu, ka izvoru reke. Za čas smo opet u tišini. Malo gore-dole kroz šumu, obuzetu sobom i stigosmo pred kafanu Mali Raj. Jedno od početnih vrela koje stvaraju reku Gradac, izbija ispod visoke stene. Tu se toči iskonska izvorska voda i pije se iz skupljenih dlanova. Tu  je konobarica Reka i jedina je koja daje a ne prima bakšiš. Uzmite, natočite, ponesite...

Duboko smo, dole u kanjonu. Sunce kao da žuri negde drugde i ima preča posla. Koristimo okrajke toplih zraka, za leškarenje kraj slapova. Ujednačen ton grgoljave vode uvuče nas u igru nestajanja. Sve jeste i ništa nije. Na Goranovim kapcima se pojavio natpis-closed...

Mogli bi tako par godina bez mrdanja, ama mora pošten čovek nazad, u grotlo velegrada. Potpuno usporen  i blesavog osmeha, okačenog na licu, dobauljah do obale. Hladna voda po vratu brzo rešava stvar. Idemo nazad...

Kod Eko kuće još ne jenjava veselost. Snimanje  kadrova je završeno. Jedan od domaćina, Dragan, nas ponudi kolačima i kafom. Kako to odbiti! Uz ugodno ćaskanje dobismo i dosta informacija . Osim talasa, žuborila je i  pozitivna atmosfera satkana od dobrim vibracijam dobrih ljudi. Priroda to vraća višestruko.

Jedan od tih sa dobrim vibracijama, Jovan Memedović, uleti u naš kadar. Zamolih ga da se slika sa naše dve dame.Džentlmenski je prihvatio i raširio osmeh.

-Izvinite, Jovane! Mi smo iz Kluba Džepovi Prirode. Može jedna fotka sa ovim zgodnim curama?

- Džepovi Prirode!? Koji ste vi!? Hajte, devojke,dođite.

-E, hvala vam puno! A i lepo vam stoje, plavuša i crnka...

Sve je bilo Sasvim Prirodno  u  Džepovima Prirode.

Sunce se klizalo niz reku poslednjim klizaljkama boje srebra.

Najveći majstor je prefinjenim filigramskim radovima, utkivao čaroliju u život.

Uzimam infuziju lepote, kap po kap.

Ne dišem.

Ne pomeram se.

Samo jesam...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović