Taorski dragulji

-Nenade, jesi li zvao Nedu?

-Joj, zaboravih! Sad cu da je cimnem!

-Nedo, jesi li spremna?

-Evo...

Kez na Nenadovom licu:

-Kao da je tek ustala—Evo! Zvuči vrlo probuđeno.

Međutim, Neda je kao pravda. Kad tad stiže...

-Dobro jutro, Nedo, vatro živa!

-Ej, Bane...jutro.

-Oooo, stigla Neda! Ajde sad, vozi Miško!

Već je i Valjevo pokazivalo znake mrzovolje, dok se iznad njega, maglovitim horizontom protezao snežni Medvednik. To je dobar znak za svraćanje na jutarnju kafu. Moramo omogućiti Nedi da se natenane razbuđuje. I vidikovac iznad grada se stopio sa mrgudnim jutrom. U restoranu ispod puta toplo. Čisto i uredno. Sa zvučnika dopiru uredni  zvuci nekog tehna: tunf,tunf, tunf, tunf...Spremačica se stidljivo nasmeši:

-Evo, sad će konobar! Tu je on, samo da nešto...

Stiže i gospodin osmeh:

-Izvolite, molim lepo?

-Tri kafe i za damu jedan zemljotres od 5-6 rihtera, sa zerom šećera.

-Odmah stižu kafe, a zemljotres!? Da pojačam muziku?

-Ne, ne!! Baš je onako, milozvučno...

Stigoše kafe. Dobar rad, domaći. Ništa od zemljotresa, ali i Neda je malo živnula, rekavši:

-A imamo li vremena za još jednu kafu?

-Ma, do podne, ako treba!

Već kad smo skoro zaboravili na vreme, razbuđeni i puni kafe kao termos boce, izađosmo napolje. I brzo uđosmo u auto. Valjda će se malo razvedriti ispod Povlena...

Stari i sto puta krpljeni asfalt nas je prodrmao umesto onog zemljotresa. Usponu nikad kraja.

-Jesi li ti siguran da je ovo pravi put?

-Pa, prav baš i nije, ali sigurno vodi do podnožija Povlena. Drži se ti za volan, ja ću za sedalo, a Neda za kesu.

-Joj, malo mi je muka.

-Imam ja kesa viška, a može i kabanica poslužiti u slučaju da si obilno doručkovala.

-Beži bre, Bane!

Nekako se uspuzasmo do sela Mravinjci. Ni mravinjaka, ni mrava, ama ni ljudi! Samo zaleđeni krovovi kuća, pokrivenih sa par centimetara snega. Onako, svo u magli, ličilo je na naprasno prekinuto snimanje horor filma. Kraj sela je označio i kraj, kakvog takvog asfalta. Slede kilometri makadama kroz bujnu šumu četinara. Neko je zasekao liniju između Magleša i Povlena. Magleš!? Da, to je taj momak iz magle...

Uz žongliranje preko milion rupa, stigosmo do nekadašnje planinarske kuće. Svezani Žućo zalaja iznenađeno. Nema ovde čestih posetilaca.

-Samo opušteno, Žućo! Držimo Nedu na odstojanju, a i popila je dve kafe..

-Grrrr!

Brisani prostor na izlasku iz šume radosno nas dočeka, vetrom, ledom i snegom. Izvolite, izvolite. Samo se raskomotite.

Vrag ti se raskomotio na brkovima!! Brzo kao na vojnim vežbama, obukosmo svu opremu na sebe i onako zakukuljeni, dadosmo cipelama oduška. Neko bi pomislio:

-Bože, što je neljubazan ovaj mesec  Mart!

Od kako je pao na treće mesto u kalendaru, stalno se nešto kofrči!

Već posle par kilometara pešačenja, bi lakše. Spustismo se do prvih zaseoka. Tu je toplije i bez snega. Ušuškane kuće divane kroz oronule dimnjake. Ovce po livadi čupkaju tek naslućujuću mladu travu. Jedna bela mačka skoncentrisano čeka miša, da naiđe iz noćnog života. Psi su grlati. Dokazuju se lavežom. Žuti mešanac dotrča pred kapiju, mašući Labradorskim repom. Pojavi se i domaćin, negde ispod kuće:

-Neće on ujesti! Samo onako laje, igra se...

Dobismo pratnju sve do seoskog groblja. Dalje ne ide. Kao da je malo sujeveran!?

Od groblja se stuštismo prečicom, preko livada do rečice Skrapež. Nabujala od snegova koje joj uredno šalje Povlen sa svojih vrhova, zahuča zvučno i izazva divljenje. Tri planinarske spodobe, dubuko navučenih kapuljača, pokušavale su nadglasati talase:

-Jao što je lepoooo...

Međutim, lepota tek dolazi u svom iskonskom obliku! Stižemo do mesta gde se Taorska vrela vodopadom zakucavaju u Skrapež. Slika koja ne dozvoljava reči! Čak ni samo-jao!!!

Kontam, ovako su se čudili i divili jedino indijanci iz plemena Hurona, kada su ugledali vodopad Nijagara.

-Uf, Uf!!

Dobro, de! Malo preterujem, znam...

Ipak, čudnovato je lep osećaj, biti skoro sam u nekom Džepu Prirode, iz kojeg šiklja i izvire voda na sve strane. Penjemo se uzvodno i dobijamo poklon za poklonom! Kao da se zemlja otvorila i bljuje vodu preko trave i stena, mahovinom prekrivenim. Isprepletano žbunje pravi dodatne terase, preko kojih se slevaju kaskade slapova i slapića. Ostaci od tri vodenice, a bilo ih je dvanaest, svojom vanvremenskom urušenošću, daju prizoru par redova, davno pročitane bajke...

U nekih stotinjak metara  dužnih, stalo je vreme, stalo je veliko parče fantastične prirode, stali su vekovi. Uzimamo- samo par godina za nas, jer nisu potrebne reči, samo obične reči...

U svakoj bajci, izgleda, mora biti i malo horora. U ovoj vidjesmo ekološki horor. Iznad samog vodopada je mini deponija smeća. Važno je da nije u svom dvorištu. Baci ga preko plota. Nek se komšija zabavi. Ali, komšinica je jedna fina dama, gospođa Priroda. A znamo kako se treba ponašati prema damama. Znamo li?

U  domaćinstvu pored  potoka je i jedan izvor, koji su pustili da teče preko nakupljenog stajskog đubriva i sliva se u iskonski čistu vodu. Možda su  je mogli  flaširati? Voda sa ukusom stajnjaka?

 Na vrhu brega odakle potok kreće praviti bravure slapovima, nema više brega!? Neko  iskopava kamen: sigu, sedru ili bigar iz majdana.  I to radi godinama. U steni zazidana pećina iz koje je  kažu, uz moćan huk izvirala reka. Onda su došli ljudi, vodu odveli, pećinu zazidali. Cementni blokovi nemo svedoče o destrukciji. Ono što priroda pravi vekovima, čovek razvali- za samo par godina za nas...

Vrlo česta slika bahatog prljanja lepe nam zemlje Srbije! Fantastične planete Zemlje!  Kakvi smo to ljudi!?  Kakav smo to rod!? Da li  se Bog malo zaigrao kad nas je stvarao...

Posle prelaska potoka na par mesta i užine na panju dojučerašnje bukve, odlučismo da još jednom prođemo kraj te  raskoši. Dok je još tu.

I gledasmo  kako miloni sićušnih kapi, raspršenih po vazduhu vezu  goblen  stepenica do ulaza u Raj. Neko kuca!?

-Knockin' on heaven's door...Ne verujem da je Bob Dylan!?

Ima još vremena do tada, a i kiša počinje opet da sipi. Valja nama preko reke...

Valja nam i šest kilometara uspona! Sretosmo opet  žutog, šatro Labradora. Nešto lavežom objašnjava komšijskom psu. Kao novi fan grupe, dobio je sendvič na poklon. Nije ga podelio sa komšijom.

Iskobeljasmo se iz udolina do grebenske čistine. Zatekli smo je onakvu kakvu smo je i ostavili. Hladnu, mrgudnu, ledenu. Sitne pahulje su škakljale oči. Magleš se skrivao iza sumraka. Skidali smo blato i dan sa čizama. Šuma je stezala put ispeglan ledom. U Mravinjcima i dalje nema mrava, a ni ljudi. Magla  nas pritišće kao kamen  kiseli kupus. Pogled nema za šta da se uhvati. Samo se misli hvataju za svodove pećina uma.

Ista kafana nam se ispreči na putu. Da li je neko za kafu? Dočeka nas isti konobar sa istim osmehom:

-Poštovanje, sedite, raskomotite se. Izvolevate nešto popiti?

-Može li kafa, onako jaka, domaća?

-Ja ove Nede! Kad se pomene kafa, raspriča se,  ne možeš doći do reči...

-I zeru šećera.

-Zeru!?

-Dobro, može i dve...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović