Infuzija lepote

                                      

       

                              
Jutarnje sunce se kočoperilo iznad sela Brankovina, dok smo prelazili mostić preko potoka. Izlazeći  iz auta, osjetih  blagu napetost u vazduhu. Kao da je prirodi postao tesan taj zimski kaput, pa želi brzo da ga skine. Pročelje crkve belo i svečano. Teško zvono podseti da je liturgija u toku. Ptičiji hor daje glasnu podršku.

Podelismo se u dve grupe. Troje u crkvu, dvoje u kafanu, preko puta. Svi su krenuli na...pričešće.

U crkvi tiho i hladno. U ćošku mrmolji stara grejalica. Glas sveštenika prelazi preko skrušenih glava. Deca se gurkaju i nešto šapuću. Tridesetak pari očiju nas znatiželjno zagleda. Ubrzo postadosmo jedno...

Nešto me leđa pritisnuše. Cupkam malo levom nogom, da smanjim bol. Sa ikone me sumnjičavo posmatra Sveti Mihailo. Kao da pita:

-Šta cupkaš, rabe božiji!? Nisi u diskoteci!

-Ne, ne! Nešto me kičma lomi.

-Hajde, ne kukaj! Kakva kičma! Šta mi tu treskaš, ko neka baba!

Uspravih se, smirih i pogledah ispod oka u pravcu ikone. Nema znakova ljutnje. Dobro je! Rabu Božiji, skoncentriši se...

Dočekah krotko i momenat za ispovjed. Uvek mi srce nešto preskače, kada dođe red na mene. Još kad me priupita:

-Imaš li nešto još da kažeš?

Tu mi velika knedla od šljiva zastane u grlu. Međutim, Prota prosu  prah dobre  energije,  i sve bi i lepo i lako. Jesam, grešan sam. Za sve učinjene grehe, kajem se!

Domalo se pričestismo i tiho izađosmo vani, dok je popa završavao liturgiju. Pogledah onu levu nogu. Ništa. Ne cupka! Dobro je.

Napolju sunce već napravilo performans. Zrake sa pozlatom se provlače kroz grane drveća. Miris nadolazećeg proleća golica nozdrve. Aleluja...

U kafani Kod Belog sede dva gosta. Aleksandra i Bogdan. I oni su se pričestili...kafom.

-Domaćine, daj i nama kafe! Uzmirisala se.

-Kakvu ćete?

-Crnu,vruću i slađu.

-Slađo, zovu te...

Popismo kafu sa uživanjem. Skuvao je čika Beli. Slađa radi popodne.

Eh, spremni za akciju, vratismo se iz kafane u ograđeno imanje muzejskog kompleksa. Domaćica muzeja je lepa Jelena. Lepo joj je stajalo stara šljiva, ispod koje je doručkovala.

Prošetasmo do groba Desanke Maksimović. U čast te čuvene dame, pročitasmo par pesama, onako sa telefona i slabe WF konekcije. Naše dve dame, planinarke su sedile na klupi, kao da su u počasnoj loži narodnog pozorišta u Beogradu. Ma, sve sa stilom...

Završila se i liturgija. Domaći svet se raspršio svojim kućama. Ugleda nas prota, pa priđe.

-Hvala vam, deco, što ste došli danas u naš dom! Izvolite kod nas na posluženje.

-Hvala vama na pozivu, ali moramo dalje. Planinarski putevi zovu.

-E pa, onda ću vam malo ispričati o ovom našem lepom kraju...

Ispriča nam prota Dušan, prostodušno, kratak istorijat Brankovine, Nenadovića, Desanke i drugih čuvenih ljudi, koji su se davali i utkali toj zemlji plodnoj, mirisnoj.

-Oče, puno vam hvala! Lepo ste nam pričali.

-Bogu hvala! Dođi te nam opet, deco. Zbogom.

-Zbogom, oče!

Hm! Red je i da se malo pešači. Kroz široko raskriljeno selo Brankovački vis, prođosmo dugim koracima ka spomeniku u šumici. Pratio nas je lavež pasa i promukli glas  petla. Jedan ogromni šarplaninac, ograđen gvozdenim zatvorom, bledo nas je gledao svojim mutnim očima.

Na  šumskom proplanku zatekosmo  spomenik,  kako dremucka okupan suncem. I odavde se 1804 godine dizao prvi srpski ustanak protiv Turaka. Prota Mateja Nenadović je okupio hrabre i poveo u izvesnost slobode...

Malo smo i mi dremkali i doručkovali na drvenim klupama, slušajući lišće kako šušti neku staru melodiju. Poželi čovek da se stopi sa vekovima. Ipak, idemo nazad, do Brankovine.Pored puta, jedan mladić premazuje voće krečom.

-Zdravo! Jel to šljiva?

-Jeste. Ima i jabuka. Mora malo da se okreče.

-Ako, ako! Sretan ti rad! Vidimo se na leto.

Setih se one knedle u grlu. Sad bi tako lepo kliznula u stomak...

Opraštajući se polako od Brankovine, mahnuh čika Belom, koji je u tom trenu vikao u telefon:

-Ama ženo božija, treći put ti govorim da se pogrešila broj! Šta ti je!?

Već je podne! Dan uveliko uzima maha. Valja ga stići...

Prođosmo kroz Valjevo, koje nas isprati zakrpljenim ulicama do spomenika Stjepanu Filipoviću, na uzvišenju iznad grada. I tu se nešto čistilo, krpilo, radilo. Potegli nas put uzbrdo do manastira Lelić. U vazduh kao da je ubrizgan bensedin. Sve je tako mirno, opušteno, cool...

Ostavismo našu mazgu sa četiri točka na parkingu, pored kontejnera iste boje. Neka malo coolira. Kroz zaseok Miškovići, spustismo se do krajnjeg cilja-reke  Gradac. Tu su nas, osim pasa, pozdravljale i ovce svojim krkljavim blejanjem. Jedan ovan se iskašljavao kao operski pevač pred nastup. Reka malo razmače obale dok smo pristizali kolskim putem. Na livadi ispred ribolovačke kuće mnogo sveta. Okupljanje nekim povodom ili onako? Nabasah na kamermana sa uperenom kamerom. Pomislih, neće valjda mene!? Naravno da neće. Malo dalje prepoznah autora kultne emisije Sasvim Prirodno, Jovana Memedovića. Šta li nam  lepo sprema?

Mnogo je  ljudi, prava gužva. Prelazimo preko mostića direktno u stazu, ka izvoru reke. Za čas smo opet u tišini. Malo gore-dole kroz šumu, obuzetu sobom i stigosmo pred kafanu Mali Raj. Jedno od početnih vrela koje stvaraju reku Gradac, izbija ispod visoke stene. Tu se toči iskonska izvorska voda i pije se iz skupljenih dlanova. Tu  je konobarica Reka i jedina je koja daje a ne prima bakšiš. Uzmite, natočite, ponesite...

Duboko smo, dole u kanjonu. Sunce kao da žuri negde drugde i ima preča posla. Koristimo okrajke toplih zraka, za leškarenje kraj slapova. Ujednačen ton grgoljave vode uvuče nas u igru nestajanja. Sve jeste i ništa nije. Na Goranovim kapcima se pojavio natpis-closed...

Mogli bi tako par godina bez mrdanja, ama mora pošten čovek nazad, u grotlo velegrada. Potpuno usporen  i blesavog osmeha, okačenog na licu, dobauljah do obale. Hladna voda po vratu brzo rešava stvar. Idemo nazad...

Kod Eko kuće još ne jenjava veselost. Snimanje  kadrova je završeno. Jedan od domaćina, Dragan, nas ponudi kolačima i kafom. Kako to odbiti! Uz ugodno ćaskanje dobismo i dosta informacija . Osim talasa, žuborila je i  pozitivna atmosfera satkana od dobrim vibracijam dobrih ljudi. Priroda to vraća višestruko.

Jedan od tih sa dobrim vibracijama, Jovan Memedović, uleti u naš kadar. Zamolih ga da se slika sa naše dve dame.Džentlmenski je prihvatio i raširio osmeh.

-Izvinite, Jovane! Mi smo iz Kluba Džepovi Prirode. Može jedna fotka sa ovim zgodnim curama?

- Džepovi Prirode!? Koji ste vi!? Hajte, devojke,dođite.

-E, hvala vam puno! A i lepo vam stoje, plavuša i crnka...

Sve je bilo Sasvim Prirodno  u  Džepovima Prirode.

Sunce se klizalo niz reku poslednjim klizaljkama boje srebra.

Najveći majstor je prefinjenim filigramskim radovima, utkivao čaroliju u život.

Uzimam infuziju lepote, kap po kap.

Ne dišem.

Ne pomeram se.

Samo jesam...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović