Jutarnje sunce se kočoperilo iznad sela Brankovina, dok smo prelazili mostić preko potoka. Izlazeći iz auta, osjetih blagu napetost u vazduhu. Kao da je prirodi postao tesan taj zimski kaput, pa želi brzo da ga skine. Pročelje crkve belo i svečano. Teško zvono podseti da je liturgija u toku. Ptičiji hor daje glasnu podršku.
Podelismo
se u dve grupe. Troje u crkvu, dvoje u kafanu, preko puta. Svi su krenuli
na...pričešće.
U
crkvi tiho i hladno. U ćošku mrmolji stara grejalica. Glas sveštenika prelazi
preko skrušenih glava. Deca se gurkaju i nešto šapuću. Tridesetak pari očiju
nas znatiželjno zagleda. Ubrzo postadosmo jedno...
Nešto
me leđa pritisnuše. Cupkam malo levom nogom, da smanjim bol. Sa ikone me
sumnjičavo posmatra Sveti Mihailo. Kao da pita:
-Šta
cupkaš, rabe božiji!? Nisi u diskoteci!
-Ne,
ne! Nešto me kičma lomi.
-Hajde,
ne kukaj! Kakva kičma! Šta mi tu treskaš, ko neka baba!
Uspravih
se, smirih i pogledah ispod oka u pravcu ikone. Nema znakova ljutnje. Dobro je!
Rabu Božiji, skoncentriši se...
Dočekah
krotko i momenat za ispovjed. Uvek mi srce nešto preskače, kada dođe red na
mene. Još kad me priupita:
-Imaš
li nešto još da kažeš?
Tu
mi velika knedla od šljiva zastane u grlu. Međutim, Prota prosu prah dobre energije, i sve bi i lepo i lako. Jesam, grešan sam. Za
sve učinjene grehe, kajem se!
Domalo
se pričestismo i tiho izađosmo vani, dok je popa završavao liturgiju. Pogledah
onu levu nogu. Ništa. Ne cupka! Dobro je.
Napolju
sunce već napravilo performans. Zrake sa pozlatom se provlače kroz grane
drveća. Miris nadolazećeg proleća golica nozdrve. Aleluja...
U
kafani Kod Belog sede dva gosta.
Aleksandra i Bogdan. I oni su se pričestili...kafom.
-Domaćine,
daj i nama kafe! Uzmirisala se.
-Kakvu
ćete?
-Crnu,vruću
i slađu.
-Slađo,
zovu te...
Popismo
kafu sa uživanjem. Skuvao je čika Beli. Slađa radi popodne.
Eh,
spremni za akciju, vratismo se iz kafane u ograđeno imanje muzejskog kompleksa.
Domaćica muzeja je lepa Jelena. Lepo joj je stajalo stara šljiva, ispod koje je
doručkovala.
Prošetasmo
do groba Desanke Maksimović. U čast te čuvene dame, pročitasmo par pesama,
onako sa telefona i slabe WF konekcije. Naše dve dame, planinarke su sedile na klupi,
kao da su u počasnoj loži narodnog pozorišta u Beogradu. Ma, sve sa stilom...
Završila
se i liturgija. Domaći svet se raspršio svojim kućama. Ugleda nas prota, pa
priđe.
-Hvala
vam, deco, što ste došli danas u naš dom! Izvolite kod nas na posluženje.
-Hvala
vama na pozivu, ali moramo dalje. Planinarski putevi zovu.
-E
pa, onda ću vam malo ispričati o ovom našem lepom kraju...
Ispriča
nam prota Dušan, prostodušno, kratak istorijat Brankovine, Nenadovića, Desanke
i drugih čuvenih ljudi, koji su se davali i utkali toj zemlji plodnoj,
mirisnoj.
-Oče,
puno vam hvala! Lepo ste nam pričali.
-Bogu
hvala! Dođi te nam opet, deco. Zbogom.
-Zbogom,
oče!
Hm!
Red je i da se malo pešači. Kroz široko raskriljeno selo Brankovački vis,
prođosmo dugim koracima ka spomeniku u šumici. Pratio nas je lavež pasa i
promukli glas petla. Jedan ogromni
šarplaninac, ograđen gvozdenim zatvorom, bledo nas je gledao svojim mutnim
očima.
Na
šumskom proplanku zatekosmo spomenik,
kako dremucka okupan suncem. I odavde se 1804 godine dizao prvi srpski ustanak
protiv Turaka. Prota Mateja Nenadović je okupio hrabre i poveo u izvesnost
slobode...
Malo
smo i mi dremkali i doručkovali na drvenim klupama, slušajući lišće kako šušti
neku staru melodiju. Poželi čovek da se stopi sa vekovima. Ipak, idemo nazad,
do Brankovine.Pored puta, jedan mladić premazuje voće krečom.
-Zdravo!
Jel to šljiva?
-Jeste.
Ima i jabuka. Mora malo da se okreče.
-Ako,
ako! Sretan ti rad! Vidimo se na leto.
Setih
se one knedle u grlu. Sad bi tako lepo kliznula u stomak...
Opraštajući
se polako od Brankovine, mahnuh čika Belom, koji je u tom trenu vikao u
telefon:
-Ama
ženo božija, treći put ti govorim da se pogrešila broj! Šta ti je!?
Već
je podne! Dan uveliko uzima maha. Valja ga stići...
Prođosmo
kroz Valjevo, koje nas isprati zakrpljenim ulicama do spomenika Stjepanu
Filipoviću, na uzvišenju iznad grada. I tu se nešto čistilo, krpilo, radilo.
Potegli nas put uzbrdo do manastira Lelić. U vazduh kao da je ubrizgan bensedin. Sve je tako mirno, opušteno,
cool...
Ostavismo
našu mazgu sa četiri točka na parkingu, pored kontejnera iste boje. Neka malo
coolira. Kroz zaseok Miškovići, spustismo se do krajnjeg cilja-reke Gradac. Tu su nas, osim pasa, pozdravljale i
ovce svojim krkljavim blejanjem. Jedan ovan se iskašljavao kao operski pevač
pred nastup. Reka malo razmače obale dok smo pristizali kolskim putem. Na
livadi ispred ribolovačke kuće mnogo sveta. Okupljanje nekim povodom ili onako?
Nabasah na kamermana sa uperenom kamerom. Pomislih, neće valjda mene!? Naravno
da neće. Malo dalje prepoznah autora kultne emisije Sasvim Prirodno, Jovana Memedovića. Šta li nam lepo sprema?
Mnogo
je ljudi, prava gužva. Prelazimo preko
mostića direktno u stazu, ka izvoru reke. Za čas smo opet u tišini. Malo
gore-dole kroz šumu, obuzetu sobom i stigosmo pred kafanu Mali Raj. Jedno od početnih vrela koje stvaraju reku Gradac, izbija
ispod visoke stene. Tu se toči iskonska izvorska voda i pije se iz skupljenih
dlanova. Tu je konobarica Reka i jedina
je koja daje a ne prima bakšiš. Uzmite, natočite, ponesite...
Duboko
smo, dole u kanjonu. Sunce kao da žuri negde drugde i ima preča posla.
Koristimo okrajke toplih zraka, za leškarenje kraj slapova. Ujednačen ton
grgoljave vode uvuče nas u igru nestajanja. Sve jeste i ništa nije. Na
Goranovim kapcima se pojavio natpis-closed...
Mogli
bi tako par godina bez mrdanja, ama mora pošten čovek nazad, u grotlo
velegrada. Potpuno usporen i blesavog
osmeha, okačenog na licu, dobauljah do obale. Hladna voda po vratu brzo rešava
stvar. Idemo nazad...
Kod
Eko kuće još ne jenjava veselost. Snimanje
kadrova je završeno. Jedan od domaćina, Dragan, nas ponudi kolačima i
kafom. Kako to odbiti! Uz ugodno ćaskanje dobismo i dosta informacija . Osim
talasa, žuborila je i pozitivna
atmosfera satkana od dobrim vibracijam dobrih ljudi. Priroda to vraća
višestruko.
Jedan
od tih sa dobrim vibracijama, Jovan Memedović, uleti u naš kadar. Zamolih ga da
se slika sa naše dve dame.Džentlmenski je prihvatio i raširio osmeh.
-Izvinite,
Jovane! Mi smo iz Kluba Džepovi Prirode. Može jedna fotka sa ovim zgodnim
curama?
-
Džepovi Prirode!? Koji ste vi!? Hajte, devojke,dođite.
-E,
hvala vam puno! A i lepo vam stoje, plavuša i crnka...
Sve
je bilo Sasvim Prirodno u Džepovima Prirode.
Sunce
se klizalo niz reku poslednjim klizaljkama boje srebra.
Najveći majstor je
prefinjenim filigramskim radovima, utkivao čaroliju u život.
Uzimam infuziju lepote, kap po kap.
Ne
dišem.
Ne
pomeram se.
Samo
jesam...
Dopisnik
iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар