Rajac sa ukusom snega

    

                                        

Prilazeći selu Slavkovica, ukaza nam se Rajac, sav poprskan belom bojom. Iznenađen snegom u petak, predao se i suboti, blago reumatičnih grebena. Već kod planinarskog doma, dočeka nas i ledena magla. Sve je izgledalo kao da je i ono malo stanovnika, na brzinu evakuisano zbog neke nepogode. Potpunu tišinu pokvari jedna vrana, kriknuvši sa obližnje bandere.

-Ima li žive duše u domu?

-Sad ću da kucam na prozor, vrata su zaključana.

-Baš bi legla kafica.

-I nešto ljuto uz kafu.

-Paprika?

-Ma, beži bre!

-Sad ćeš da vidiš šta je ljuto, kad izađe Rajko, moj Bogdane.

Kao da me čuo, domaćin Rajko otključa vrata i proviri napolje, skupa sa svojom čupavom glavom i zarozanim osmjehom.

-Dobro jutro! Hoćete unutra?

-Baš si vickast! Biće dobro kad skuvaš kafu.

-Hajde, upadajte! Nešto opet zazimilo.

-Kreni sa nama do Banjana, pa ćeš se ugrijati.

-Eto ko je vickast! Ne bih se mrdnuo od šporeta bez nevolje.

-Mi smo ti nevolja. Ponesi i onaj tvoj, čuveni ratluk.

-A jedna ljuta, bože oprosti!?

-A ne! Ako imaš ljutu papriku?

-Sa kafom!?

-Pa da. Bogdan to voli tako, a i Nenad po dve smaže.

-E i ti si prolupao...

Malo ćaskanja, malo kafe, malo „paprike“ i za čas neka toplina obloži prostor. Smaza i Deki jednu. Valja se.

-A da krenemo?

-Joj ovog Gorana! On bi samo negde išao!

-Daj bolan, prođe jutro.

-A, misliš na pešačenje? Hajmo narode.

Obradova se Rajko što će nam videti leđa, pa ponese i osmeh do stolice u kuhinji. Za tezgom ispred doma, jedan domaćin prodaje sir, kajmak, rakiju. Pored tezge parkiran traktor. Uz pozdrav prođosmo dalje, putem ka nestalnom sivilu magle. Pomalo se otvarao pogled ka vrhu. Nestvarno škripanje snega pod cipelama, me podsjeti da sam jučerašnji dan proveo u majici kratkih rukava, na skoro 20C. Lep kontrast! Uostalom, petak i nema mnogo veze sa subotom, osim u kalendaru...

Bogami, do vrha stigosmo malo zadihani i rumeni, uz pratnju obaveznih kučića. Žućo i Šarov. Drugari...

Nekih desetak cenata snega je lepo pokrilo i učvrstilo razblaćeni predio. Da li se to zima predaje uz počasni plotun?

Put ispod Vijuljka nadkrilile grane otežale od belog i napravile tunel. Na nebu pukotina. Nadire plavo.

Kroz selo Polom druga priča. Već je nisko i topi se pokrivač. Barice, bare i baretine. Ko ima vodootporne cipele nek digne ruku? Nemam! Nemam! Nemam! Uf!Uf!

Dobro sad, nije smak sveta! Mokre čarape, pa šta!

Mokri i prilično blatnjavi uđosmo u selo Gornji Banjani. Dva stanovnika nas primetiše, začuđenim pogledima. U kafani Lovački sastanak sastala se još tri stanovnika. Lepa Ivana loži vatru.  Spojilli se dimovi iz cigareta i  furune.

 Lepa Ivona, sa naše strane, nazva:

- Dobar daaaan!

-Daaan!

Ženski pogledi se ukrstiše, kratko poput munje. Tri stanovnika nastaviše razgovor, sedeći svaki za svojim stolom. Na TV idu vesti.

-Šta ćete da pijete?

-Kafa, kafa, kafa i paprika, kafa, čaj, samo paprika...

Mada je Rajac čuven po dobrim krompirima, danas se hvali paprikom. Šta ćeš, moj ti...

Tu se baš junački odmorismo. Goran upade toliko u nirvanu, da za malo zaspa. Bilo je i nekih proizvoda sečenih ukoso. Dobar odziv!

Teška srca i još težih nogu, družina se klimavo, ali ipak pokrenu. Na cilju nas čeka neponovljivi Rajko i naručena čorba. Već miriše! Mislim, čorba...

Dejan i Ivona navukoše suve čarape i preko njih kese. To je sada moderno. Domaćica se lati novčanika. Kafa 30 dinara! Skupo, ljubi te ujkica!

Ajd sad naviše! Ali, nema veze. Put nas tegli kroz zaseok. Psi laju a planinari prolaze.

Korito Male Dičine popunjeno  je svježe otopljenim snegom. Glasno žubori Dičina i tim se diči. Tako sve do Crvenog vrela. Sneg, blato, žubor. Kod vikend naselja,  izvuče nas asfaltni put za ukaljane đonove. Iznad hladnjače za krompir, nebo se cepalo na dvoje. Jedan oblak pobeže od vetra prema Rudniku. Jutrošnjoj snežnoj idili ostao je samo trag. Po mokrom snegu, mokrih čarapa, opet smo u planinarskom domu. Neizbežni Rajko!

-Šta ima u Banjanima?

-Nema ništa! Šta ima kod tebe!?

-Opet si vickast! Čorba može?

-Daaaj čorbe...

-Paprika može?

-Nemoj majke ti! Potrošismo ti zimnicu. Daj čaja i kafe...

-Čuj čaja!? Kao da ste, bože sakloni, bolesni.

Mrmljajući sebi nešto u bradu, posluži nas čika Rajko, a bogami, pomože mu  i zgodna Sneža. Stomak se polako punio. Čulo se blaženo krčkanje.

 Odmičući ka noći, dan je ubrzano dobijao na lepoti...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović