Odjednom mi je stalo disanje,
Skoro da se zaustavio dah.
Olovci je presušilo pisanje,
I glasovi su stali, u isti mah.
Tvoj dolazak pratila je kiša,
Koju je zemlja krenula da pije.
I sve je htjelo malo da se stiša,
Samo srce tiho, baš nikako nije.
Znao sam da donosiš nešto novo,
Neponovljivo, totalno drugačije.
Viška mi je sve što imam, ovo,
I pitam se, to moje je...čije?
Eto, došla si u dvorište, stigla,
Kuća prazna, hladna od samoće.
Sa sjećanja danas, prašina se digla,
Sjećanja su gladna, samo tebe hoće.
Uđi u tu kuću, poznaješ je dugo,
Vidiš da se ništa ni mrdnulo nije.
Čekala je tebe, nije mogla drugo,
Iz čaše vremena, još pomalo pije.
Dugo nisi bila, samo se okreni,
Nek zasija sunce u ovom džepu tame.
Ako još sanjaš, polako se preni,
Pogledaj me okom, što odavno zna me.
Reći ću ti ono, što u meni ćuti,
Riječima škrtim, otupjelim od tuge.
Hoćeš li mi glas, kao nekad čuti?
Ili se stapa u nečujne glasove druge.
Reći ću ti ono, što u meni ćuti...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар