-Jel
idemo sutra na Ravnu Goru? Ostaje li dogovor?
-Idemo
Tanja, makar bilo -4c i duvao vetar.
-Sjajno!
Možda prognoza malo i omaši. Vidimo se. Ćao!
Jeste
prognoza malo čupava, ali tabani zasvrbeli četiri ženska i četiri muška
poklonika planine. Taman da popunimo dva auta, od Zemuna, preko Sarajevske, do
Žarkova. Onda dadosmo točkovima oduška.
Ponovni
susret sa Mionicom. Kad se nešto zove na Mio, tu moraš bar kafu popiti. U kafeu kraj autobuske
stanice, zatekosmo nerazbuđenog konobara i neki bučni turbo folk.
-..bro
..tro! ....lte?
-Tri
srednje, tri slađe, jedna sa zerom šećera i čaj.
-Ok.
Nije
se dao zbuniti. Dremljiv, a hitar. Ne voli da priča, ali nas za čas posluži.
Fin početak dana. Ugosti nas Mionica. Kafa i sendviči uneše malo živosti u
razgovor. Slavica zapita:
-Koliko
još do Ravne Gore? Nisam nikad bila.
-Manje
od sata, stim što svraćamo u selo Struganik, kod Mišića.
-Super!
Jedva čekam da pešačimo...
Ostavismo
konobara opet samog da sabira rasprešene misli. Put do Struganika je obnovljen
na većem delu, pa stigosmo brzo. Po dogovoru, dočeka nas Miodrag Mišić, rod
Vojvode Živojina Mišića. Odvede nas do rodne kuće, koja je odavno muzejska postavka.
-Hoćete
li komplet priču ili parče?
-Može
komplet.
Stajali
smo ispred kuće na -4c nekih pola sata i strpljivo slušali sve ono što smo
znali i nismo o odrastanju, ratovanju, smrti. Srce zadrhta.
U
kući sačuvani predmeti iz davnih vremena. Pričaju o rađanju, životu, radosti,
muci, umiranju, strahovima,herojstvu...
-Eto,
malo smo pomenuli velikog čoveka. Da se ne zaboravi.
-Dok
je vas da tako lepo ispričate, neće se još zaboraviti. Hvala vam!
-Hvala
vama što ste svratili! Planinari su česti gosti. Zbogom deco.
-Zbogom
domaćine!
Već
na izlazu iz sela, put je govorio o zapostavljenosti. Sledećih petnaest
kilometara su bili rupičasti, sa vrlo malo asfalta. Slalom, veleslalom. Srećom,
Nenad i Goran su odlični i u tim disciplinama. Auta su samo malo poskakivala.
Suvobor nas dočeka svojom postavkom ledom okovanih četinara. Na putu nikoga.
Ravna Gora se pojavi ispod grana jednog
stamenog bora. Snega ima po drveću, tek toliko da je kao okićeno. Livade
prošarane belom. Uđosmo u naselje. Potpuna tišina. Nema živa stvora. Drveni
vajati se skvrčili na vetru i mrazu, pa izgledaju još manji. Crkva svetog Đorđa,
spomenik Draži Mihailoviću i zgrada sa restoranom, nemo gledaju jedni u druge,
kao da čekaju snimanje nekog filma ili dolazak nekih, boljih vremena...
Napokon
akcija! Izlazeći iz auta, napravismo prilično buke u tom zaleđenom svetu
tišine. Da, minus je 4c, da duva i vetar. Da, spremni smo.
Kratko
obiđosmo pomenuta zdanja, pa se uputismo ka brkatom vrhu, Babina glava. Okružen
brkovima nakostrešenih borova, svetluca ogromni krst. Scena irealna. Magla
svlači krajeve svog kaputa sa obližnjih vrhova. Suvobor se isteže do Danilovog
vrha. Na suprotnu stranu, stidljivo izviruje Maljen. Dole niz greben, naslućuje
se selo Koštunići. Vrane se svađaju sa Jastrebom...
Silazimo
jednim grebenom, preko zaleđene trave, duboko do potoka. Grgolja voda veselu
pesmu života. Slušamo taj zvuk potpuno zaneseni. Mada smrznuto, miriše drveće,
trava, sneg, voda. Sve ulazi u dušu, željnu prirode. A priroda je tu, oko nas,
prirodna. Ako se otvorimo, biće i u nama...
Ispred
nas je sada prilična strmina. Čeka nas kvalitetno češanje tabana. Bogdan
odhukuje:
-Dobro
je! Idemo gore. Ne moram više da sečem nokte dok silazim.
-Ne
brini, uradićemo ti kompletan pedikir na vrhu, dobaci Tanja.
-Važi!
Istupila mi se noktarica od tesnih cipela.
Uz
malo serpentinisanja izađosmo na drugi greben, prilično zadihani. Lica su rumena, a nosevi cure kao česmice. Dobro
je!
Upijamo
okolinu, tako mrtvu, a tako živu. Sunce na jednom mestu pokušava da probije
maglu. Borba još traje.
Nakon
dva sata pešačenja, opet smo kod auta. Sendviči i limunada, dobar spoj za energiju.
Neka i vetar malo odmori od nas.
Još
nam ostaje par sati od ovog, ledenog dana. Vozimo se u podnožije Velikog
Suvobora. Potpuno spremni, krećemo na uspon. Sneg se zadržao i do desetak
centimetara visine. Sve pršti pod đonovima. Vrh se kočoperio spomenikom i
vidikovcem sa svojih 866m. Sunce još neuspešno pokušava da probije koridor do zemlje. Ravna
Gora se zimogrožljivo skupila na kraju našeg dometa okom. Bogdan i zvanično
postaje „drug član“ kluba Džepovi Prirode. Štapom po ramenu ga proglašavam za
viteza od Suvobora. Sve zvanice su se odale euforičnom aplauzu. Zvezda je
rođena...
U
povratku, produžavamo hodanje, lepom stazom kroz šumu. Još malo penjanja. Vrh
Šiljak nije bio šiljat, ali je vetar bio oštar! Podarismo vrhu desetak minuta.
Dadosmo i sebe nama toliko. A onda dan pođe da preti sopstvenim krajem...
Srebrna šuma je bila glavni lik u ledenoj Suvoborskoj bajci.
Dok ostavljasmo rančeve u gepek, Vesna reče, pomalo stidljivo:
-Eh,
da bi još malo...
Dopisnik
iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар