понедељак, 13. фебруар 2017.

Da li je ravna Ravna Gora...




-Jel idemo sutra na Ravnu Goru? Ostaje li dogovor?

-Idemo  Tanja, makar bilo -4c i duvao vetar.

-Sjajno! Možda prognoza malo i omaši. Vidimo se. Ćao!

Jeste prognoza malo čupava, ali tabani zasvrbeli četiri ženska i četiri muška poklonika planine. Taman  da popunimo dva auta, od Zemuna, preko Sarajevske, do Žarkova. Onda dadosmo točkovima oduška.

Ponovni susret sa Mionicom. Kad se nešto zove na Mio, tu moraš  bar kafu popiti. U kafeu kraj autobuske stanice, zatekosmo nerazbuđenog konobara i neki bučni turbo folk.

-..bro  ..tro! ....lte?

-Tri srednje, tri slađe, jedna sa zerom šećera i čaj.

-Ok.

Nije se dao zbuniti. Dremljiv, a hitar. Ne voli da priča, ali nas za čas posluži. Fin početak dana. Ugosti nas  Mionica. Kafa i sendviči uneše malo živosti u razgovor. Slavica zapita:

-Koliko još do Ravne Gore? Nisam nikad bila.

-Manje od sata, stim što svraćamo u selo Struganik, kod Mišića.

-Super! Jedva čekam da pešačimo...

Ostavismo konobara opet samog da sabira rasprešene misli. Put do Struganika je obnovljen na većem delu, pa stigosmo brzo. Po dogovoru, dočeka nas Miodrag Mišić, rod Vojvode  Živojina Mišića. Odvede nas do rodne kuće, koja je odavno muzejska postavka.

-Hoćete li komplet priču ili parče?

-Može komplet.

Stajali smo ispred kuće na -4c nekih pola sata i strpljivo slušali sve ono što smo znali i nismo o odrastanju, ratovanju, smrti. Srce  zadrhta.

U kući sačuvani predmeti iz davnih vremena. Pričaju o rađanju, životu, radosti, muci, umiranju, strahovima,herojstvu...

-Eto, malo smo pomenuli velikog čoveka. Da se ne zaboravi.

-Dok je vas da tako lepo ispričate, neće se još zaboraviti. Hvala vam!

-Hvala vama što ste svratili! Planinari su česti gosti. Zbogom deco.

-Zbogom domaćine!

Već na izlazu iz sela, put je govorio o zapostavljenosti. Sledećih petnaest kilometara su bili rupičasti, sa vrlo malo asfalta. Slalom, veleslalom. Srećom, Nenad i Goran su odlični i u tim disciplinama. Auta su samo malo poskakivala. Suvobor nas dočeka svojom postavkom ledom okovanih četinara. Na putu nikoga.

 Ravna Gora se pojavi ispod grana jednog stamenog bora. Snega ima po drveću, tek toliko da je kao okićeno. Livade prošarane belom. Uđosmo u naselje. Potpuna tišina. Nema živa stvora. Drveni vajati se skvrčili na vetru i mrazu, pa izgledaju još manji. Crkva svetog Đorđa, spomenik Draži Mihailoviću i zgrada sa restoranom, nemo gledaju jedni u druge, kao da čekaju snimanje nekog filma ili dolazak nekih, boljih vremena...

Napokon akcija! Izlazeći iz auta, napravismo prilično buke u tom zaleđenom svetu tišine. Da, minus je 4c, da duva i vetar. Da, spremni smo.

Kratko obiđosmo pomenuta zdanja, pa se uputismo ka brkatom vrhu, Babina glava. Okružen brkovima nakostrešenih borova, svetluca ogromni krst. Scena irealna. Magla svlači krajeve svog kaputa sa obližnjih vrhova. Suvobor se isteže do Danilovog vrha. Na suprotnu stranu, stidljivo izviruje Maljen. Dole niz greben, naslućuje se selo Koštunići. Vrane se svađaju sa Jastrebom...

Silazimo jednim grebenom, preko zaleđene trave, duboko do potoka. Grgolja voda veselu pesmu života. Slušamo taj zvuk potpuno zaneseni. Mada smrznuto, miriše drveće, trava, sneg, voda. Sve ulazi u dušu, željnu prirode. A priroda je tu, oko nas, prirodna. Ako se otvorimo, biće i u nama...

Ispred nas je sada prilična strmina. Čeka nas kvalitetno češanje tabana. Bogdan odhukuje:

-Dobro je! Idemo gore. Ne moram više da sečem nokte dok silazim.

-Ne brini, uradićemo ti kompletan pedikir na vrhu, dobaci Tanja.

-Važi! Istupila mi se noktarica od tesnih cipela.

Uz malo serpentinisanja izađosmo na drugi greben, prilično zadihani. Lica  su rumena, a nosevi cure kao česmice. Dobro je!

Upijamo okolinu, tako mrtvu, a tako živu. Sunce na jednom mestu pokušava da probije maglu. Borba još traje.

Nakon dva sata pešačenja, opet smo kod auta. Sendviči i limunada, dobar spoj za energiju. Neka i vetar malo odmori od nas.

Još nam ostaje par sati od ovog, ledenog dana. Vozimo se u podnožije Velikog Suvobora. Potpuno spremni, krećemo na uspon. Sneg se zadržao i do desetak centimetara visine. Sve pršti pod đonovima. Vrh se kočoperio spomenikom i vidikovcem sa svojih 866m. Sunce još neuspešno pokušava da probije koridor do zemlje. Ravna Gora se zimogrožljivo skupila na kraju našeg dometa okom. Bogdan i zvanično postaje „drug član“ kluba Džepovi Prirode. Štapom po ramenu ga proglašavam za viteza od Suvobora. Sve zvanice su se odale euforičnom aplauzu. Zvezda je rođena...

U povratku, produžavamo hodanje, lepom stazom kroz šumu. Još malo penjanja. Vrh Šiljak nije bio šiljat, ali je vetar bio oštar! Podarismo vrhu desetak minuta. Dadosmo i sebe nama toliko. A onda dan pođe da preti sopstvenim krajem...

Srebrna šuma je bila glavni lik u ledenoj Suvoborskoj bajci.
Dok ostavljasmo rančeve u gepek,  Vesna reče, pomalo stidljivo:

-Eh, da bi još malo...



Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

Нема коментара:

Постави коментар