Jezik iza zuba

To je bilo davno

Neka priča od juče

Kada je jesen 

Puštala mamce

Prskajući oči

Umirućim bojama

Ćutao sam

Sa obešenom slikom

Dok se zid

Pravio nevešt

Tiho se prikradao mrak

Osvajajući poslednji

Bunker svetlosti

Dan se povlačio 

Kratkih pantalona

Nepoznato uzbuđenje 

Lomi mi nedoumicu

Unezverena gomila misli

Bukti kao na lomači

Jak grč u grudima

Rasušen jezik

Iza zuba

Gluve reči odzvanjaju 

Ispod čekića

Noć se već uveliko

Gizdavo šepuri

Odbijam napade

Tupim oružjem

Svestan neminovnog poraza

Tik iza ponoći

Umorna ptica poleće...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Otkinula se soba

Sjene po zidu

Naviru kao gladan pauk

Oči uprte u jednu tačku

Vojska duhova nemo maršira

Soba se otkinula

Leti i ne sleće

Nebo se ne vidi

Oblaci krunišu hrabrost

Držim se čvrsto za kišobran

Dolazi vreme žestokih kiša

Nabujale reke kidišu

Nestaju svetovi

Briše se vreme

Sene su tu

Bez meseca

Bez sunca

Gladan pauk raste

Halapljivo jede snove

Soba se otkinula

Leti i vrišti

Pauk je gladan

Halapljivo me jede

Dok se čvrsto držim 

Za prokleti kišobran

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Ujed košave

Košava grize uši, naoštrenim zubima.

Tera te da se pogneš.

Da se pokloniš njenom veličanstvu.

I nije te nimalo sram.

Sagneš glavu i ideš svojim poslom.

Malo oči ovlaže i pocrvene.

Kao da ćeš, ne daj bože, zaplakati.

Ali ne!

Ti nikad ne plačeš.

Barem ne javno.

Možda ponekad među četiri zida.

Znaju zidovi.

Ko im još veruje.

Nego, košava će stati.

Ugasiti se.

Neki ljudi su i dalje pognuti.

Da nije neka bolest kičme?

Omekšala?

Okoštala?

Nije utvrđeno.

Nagađa se.

I oči su dole.

Spušten pogled.

Šta ćeš!

Izdržaće se nekako.

Reka ponizno ponire.

Izvor je na svetloj strani...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović