Tragovi zuba

Ispijena lica

Brišu prašinu

Sa jeftinih izloga

Gomila gazi

Ugaženi asfalt

Spuštenih noseva

Sa večitim uzdahom

U potrazi za pljuvačkom

Pljujući to malo života

Sve dok ne saznaju

Da dolazi vreme 

Potpune prolaznosti

Ko je kriv za tragove zuba

Na dršci revolvera

Strah od smrti

Smrdi iz cevi

Na stolu još tri metka

Uredno složena

Dok utrobu kida

Nadolazeće svitanje

I svetlost koju zabada

Direktno u slepočnice

Hirurški precizno

Ne nišaneći

Stavljam slane obloge

Na zaoštrene snove

Gledajući kamen spoticanja

Kako se kotrlja

Bačen ljutitom rukom

Prstima koji bride

Od predugog ustezanja

Nije to u redu

Ne, ne

Nije u redu

Voda za kafu vri

Metak je u cevi

Strah se lepi po zidu

Nije u redu...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Zašto stojiš sama

Glava mi je pod kapom

Nebo se igra bojama

Zašto stojiš sama

Dođi da vidiš 

Šta je to tama

I kuda ide ovaj  svet

Vidiš li put

Bez svetla

Uzmi me za ruku

Lakše ćemo proći

Neka kiša opere 

Tragove naših grešaka

Hajde

Požuri

Idemo

Vreme je

Svi su došli

Pokazuju zube

Ali, šta se to nas tiče

Hajde kreni 

Krupnim koracima

Poželi nešto

Budi skromna

Šapni mi na uvo

Da ti zamotam 

Ceo svet

Da ga poneseš

Da ga odneseš

Negde na sigurno

Negde na neko mesto

Neko tiho mesto

Gde nema

Ničeg osim

Jednog raštimanog klavira

I glasa kojim pozivaš

Ostatak sveta na predaju

Dođi da vidiš

Kako pliva mrak

Okrenut leđima

Dovoljan sam sebi

Nesvestan nas

Gust kao džem

Od šljiva ranjača

Dođi da vidiš

Dođi

Zašto stojiš sama...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Putevi mraka

Licem u lice

Laž na laž

Utopljena u uvredu

Mašem slamkom spasa

Dok jezik palaca

Preko otrovnih zuba

Nema imena u tom jeziku

Samo teški ljudi

U teška vremena

Stranci sami sebi

Crni u mraku

Krupni kao kiša

Na prozoru

Stojeći uza zid

Stružem leđima

Ostatke kreča sa tuge

Žalosna napetost

Se razliva do poda

Putevi mraka

Imaju jednu traku

Parče hleba je

Na ispitu grubosti

Vapaj za skloništem

Ispod dugačkog stola

Živi bespomoćna dosada

Žena u crnom

Prelazi ulicu

Ponoć se odlepila

Kao etiketa sa flaše

Dobro ohlađenog vina

Neka ptica je panično

Zamahnula nevidljivim krilima

Kazaljke su spale 

Iz razbijenog sata

Vidiš li ovaj svet

Besmislene tame

Crno je ponovo u modi

Pred gomilom je provalija

Histeričan smeh

Tone lagano u ponor...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović 

Još sam ti hteo reći

Još sam ti nešto hteo reći

Da mi grozno nedostaješ

Kako tu granicu tiho preći

Kako uzeti sve to što daješ

Još samo ovo da ti kažem

Mogu i na uho, ispod kose

Možda ću malo i da slažem

Prosipajući po vratu kapi rose

Još bih ti zubima tetovirao usnu

Tu mekanu, a zatvorenu školjku

Posećivao bih te ponovo u snu

I lečio tu neizlečivu boljku

Kad pomisliš da nema više

Ničeg što bih ti radio, dao

Još bih te brao, gljivu posle kiše

Makar i otrovan, na tebe pao

Još bih ti...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Ujed košave

Košava grize uši, naoštrenim zubima.

Tera te da se pogneš.

Da se pokloniš njenom veličanstvu.

I nije te nimalo sram.

Sagneš glavu i ideš svojim poslom.

Malo oči ovlaže i pocrvene.

Kao da ćeš, ne daj bože, zaplakati.

Ali ne!

Ti nikad ne plačeš.

Barem ne javno.

Možda ponekad među četiri zida.

Znaju zidovi.

Ko im još veruje.

Nego, košava će stati.

Ugasiti se.

Neki ljudi su i dalje pognuti.

Da nije neka bolest kičme?

Omekšala?

Okoštala?

Nije utvrđeno.

Nagađa se.

I oči su dole.

Spušten pogled.

Šta ćeš!

Izdržaće se nekako.

Reka ponizno ponire.

Izvor je na svetloj strani...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Hladan grumen

Ošinut mrakom, sedim i ćutim.

U duši hladan grumen.

Stisnuti  kapci i stisnuti zubi.

Mršav optimizam na uglu usana.

Tesnom ulicom prolaze ćudljive misli. posute finim slojem prašine.

Sa praga kuće osećam prohladan sumrak i ledenu tišinu.

Nevidljiva vrata drže spoljni svet na odstojanju.

Neodvojivi deo detinjstva oprezno ulazi u mračne uglove.

Daljine se skupile u sićušna mesta, do kojih nikako da dođem.

Želja se ne stišava, već omamljuje teškim mirisom.

Sanjiva misao zateže veliki čvor.

Gusta  pomrčina se navalila na krošnje stare kruške.

Sa mukom osetih toplu vlagu ispod trepavica.

Ostavljam je da se stopi sa prvim kapima nadolazeće kiše.

Grumen u grlu raste još više, preteći da me udavi.

Miče se gore dole, dok panično pokušavam da ga progutam ili pljunem.

Ali, samo začuh tiho mumlanje iz usta.

Klanac u duši se naglo rascepi široko i onaj grumen ispade, kotrljajući se preko naprslina.

Duboko negde čuo se odjek eksplodirane tuge.

Kroz jednu krpicu svetla došetao se mesec...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Odškrinut prozor

Odškrinut je  prozor. 

Drhti vazduh, dok se migolji kroz noć.

Vrelina popušta. Zrikavci preuzimaju instrumente.

Po neki pucanj krila, dok se  ptica gnezdi na granama.

Od blistavo vrelog dana, ostao je trag u kalendaru.

Avgust lomi leto i guta ga pohlepno.

Kao krdo uplašenih bivola, zabada rogove u svaki ćošak dana,

 ne osvrćući se na duboke rane, iz kojih ništa ne teče.

Nervozni sati kucaju po zidu.

Skupljaju se oko prozora, prateći koliko je ostalo do mraka.

Dolazi li brzo ili se spušta lagano, držeći sumrak pod ruku.

Jastuk nakavašen čekanjem priziva jednu reč, koja se vraća niz grlo.

Ne daju mi zubi ništa reći. Čvor se zategao.

Mogu slobodno da visim niz obronke trnovitih snova.

Odškrinut je prozor...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Nemoć

Nemoć

Ostaci života
Kao svetlucanje retkosti

Izgara strah
U vatri mraka

Hladno u sebi
I van sebe

U svetu romboidnih oblika
Sunovrat mozgovnih vijuga

Srce iskomadano
Odvojeno od trupa

Nemir

Dok krv mirno otiče
Kaplje u pustoš
U neko bledo sećanje

U venama živi led

Tamne oči gledaju
To poznato lice smrti

Što Lagano mrkne

A noć halapljiva
Razjapila čeljust
Iskezila zube
Da rastrgne
Dokle može dohvatiti

Ne čujem

Vičem

Odjekujem

Ne gasim se

Još jedna noć
Sumnjivo nadolazi

Groznica rađa utvare

Nemoć teško diše

U rano jutro
Okrećem glavu u stranu
Pokriven tupom ravnodušnošću

Osluškujem i čekam... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

U zubima mraka

 

Budimo se jutrima izgubljeno

U svijetu izlizanom kao tepih

Od koraka prodane generacije

Zaglavljene u zubima mraka

U jeku egzistencijalne frustracije

Upadamo u stanje praznine i besmisla

Prekriveno debelim slojem dosade

Koja nas šiba i goni putevima

Naizgled pravim i mekanim

Ispod kojih vreba oštro

I otrovno trnje

Koje stvara privid blizine

Dok vrhovi na horizontu ostaju nedodirljivi

Nikada popeti

Gomila prepreka na putu

Mogla bi da postane put

U neki netaknut svijet

Ili je samo ugažena staza do ambisa...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Ne vjerujem ti ništa večeras....

 

Pritajeni osmijeh lebdi
Na usnama grebanim zubima

Čitav klanac nas razdvaja
U pokušaju ugriza
Dok se koža ježi
Od otrovnih uspomena

Dokle si otišla
U razmišljanju tom lijepom glavom

Gdje si sakrila nagoveštaj želje

Reci mi brzo, ti narasla mržnjo
Besmislu bilo kakve pomisli

Uvježbani manevru odlazaka
Svesrdni pokušaju odrastanja

Obilježena teritorijo nenapadanja
Neprestana nedoličnosti moja
Izudarana plavim okruglim pečatima

Hirurška iglo u odsjaju crnog oka

Ne vjerujem ti ništa večeras
Dok skupljaš kosu nervoznim prstima
Otkrivajući liniju nježnog vrata
Koji samo što se nije polomio
U pokretu zabadanja pogleda
U nemarnu figuru čovjeka
Koji nikad nije stigao ni da povjeruje
U onu luckastu priču o jednom paru
Koji se otima ludačkim željama
Da svoju unutrašnjost izvrne
I razapne na zid od blata i pruća
U nekoj trošnoj kući
Samoj, ugašenoj, nikome dovoljnoj

Ne, ne vjerujem ti ništa večeras.... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Tražim te i ti to znaš, bleso

                                               

Na trenutak sve je stalo Pukao je dio dana I slomio se kotrljajući u juče Tijesna mi odjeća gori na tijelu Zajedno sa kožom, polivenom znojem Gdje je ta savršenost, ispod neotesane lobanje Gdje taj kraj tek započetih snova Igrao sam igru surove gomile Potaknut vijekovnim strahom od lica Strahom od umilnih pogleda Koji ostavljaju krvave tragove U izrešetanoj duši, skrpljenoj golim iglama Uvlačio sam ti konac u tu otvorenu ranu Onako nasumično, dok si vikala neke psovke Prolazio sam prstima preko tih zuba Sjajnih od zavijanja na mjesec Tražio sam te u ovom ostatku dana Sa ogromnom potrebom da te nađem Makar u dijelovima, raspuklu kao čašu Bačenu na kuhinjski pod, u žaru bijesa Tražim te i ti to znaš, bleso Negdje si se pritajila i čekaš Da se dan isprepada i pobjegne u mrak Pa da se u toj religiji tame Sretnemo okruženi sopstvenim Teretom besprizornog kajanja Tražim te i ti to znaš, bleso...  ОдговориПроследи

Pocepan rukav

 

Kroz ovaj dan otiču vekovi,

Ovog dana...kao da si nestala.

Na stablima su duboki zarezi,

Tvojim noktima duboko urezani.

Cela šuma već miriše na tebe.

Tragam za tobom kao lovački pas.

Naizgled, želim da te stignem

I uhvatim zubima za pocepan rukav.

Osećaš li kako krv bubri?

Čuješ li kako puca led?

Vidiš li gašenje svetlosti?

Čuješ li senku dok nestaje?

Nešto mi govori da si još lepa,

Ali radije bih da te čujem.

Jutros mi je muka od svega.

Valjda me i ova kiša ubija.

Neka te, neka si još lepa.

Prija mi ta slika dok tamni.

Oko ne doseže dovoljno daleko.

Infekcija je uzela previše maha.

Nešto mi govori...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Poderana duša

Kao melem te stavljam i privijam,

Poderana duša ko krpa se cjedi.

U mjesečevo svjetlo sada te zavijam,

Pred jutro i ono potpuno blijedi.

Gledam, oči u oči jednako bulje.

Okrajci mraka na sve strane.

Iz noći iskaču proklete hulje,

Ne daju suncu nikako da grane.

Primičem ruku, dodirujem te kožom,

Ježim se od toliko nježnog.

Moj dlan smatraš udobnom ložom,

Po zgužvanoj usni tragovi neizbježnog.

Pod pazuhom nosim stotinu misli,

Nemirne, ispadaju, skakuću, klize.

Pod kišama smo hodali, stajali i kisli,

Podavali uho zubu da ga grize.

Želja me obuzima, potpuno mori,

Sve se u glavi kida, lomi i cijepa.

Nokte zabijaš u leđa hrastovoj kori,

I mozak me boli, koliko si lijepa.

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

U blesku vode

Pitam naraslu napetost, gde si?
Reče mi, potraži je u blesku vode.
Okrećem se, gledam, u vazduhu visi,
Dugačko sećanje što misli mi bode!

Ne znam ti ime, ništa o tebi!
Samo me zrak probija iz oka!
Zubima na usni mi znak zagrebi.
Nek curi krv isceđenog soka.

Da ti kažem nešto lepo?
Nešto neposredno u uho?
Gledam te, a sve mi je slepo,
Dotičem te, a sve mi je gluho.

Vidim te u blesku vode...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Ljubi bližnjeg svog u ogledalu

U potpunom stanju bijede,
Razočaranje.
Bude se danas umrli, nestali
Ljudi.
Sa mjestom prebivališta,
Ništa.
Između udaha i izdaha,
Između hljeba i soli,
Boli.
Bacaju život u kante za
Smeće.
Prkos i hrabrost su samo
Riječi.
Ormar bez polica drži
Moral.
Sveska bez linija prosipa
Slova.
Svaki dan zahtjeva pomoć
Rutine.
Stiskam zube i učim metode
Prilagođavanja.
Nevolja smrdi kao lešina
Opravdanja.

Ljubi bližnjeg svoga u 
Ogledalu. 
Nikad ne briši tragove
Usana. 
I ne pokušavaj objasniti
Prividno. 
Suprotno svim željama jeste
Odbijanje. 
Dodajem suvo granje, neka gori
Vatra. 
Blijesak odskače od prljavog
Stakla. 
Postajem prijatelj prečišćenog
Pakla. 
U ustima narastaju bolesne
Riječi. 
Jezikom krećem u redovnu
Vizitu. 
Pacijent je do daljeg na 
Infuziji.

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Ne ostani u mraku

Samo udahni i odmah kreni,
Putem kojim niko neće.
Ostavi opravdanja u pjeni,
Stvorenoj od očekivanja sreće.

Stani čvrsto na sred puta,
Pogledaj u nebo i sebi reci.
Kuda će duša da ti luta,
Ako joj let zabrane preci.

Stegni jako te drhtave šake,
Prevuci preko prašine cipelu.
Pokaži  zube, još uvjek jake,
Da te ne pominju sutra u opjelu.

Kreni i potpuno vjeruj sebi,
Osjeti miris promjene u zraku.
Hodaj pravo, da se okrenuo ne bi,
Uhvati to svjetlo, ne živi u mraku.

Pokaži svoje zube...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović