Nemoć

Nemoć

Ostaci života
Kao svetlucanje retkosti

Izgara strah
U vatri mraka

Hladno u sebi
I van sebe

U svetu romboidnih oblika
Sunovrat mozgovnih vijuga

Srce iskomadano
Odvojeno od trupa

Nemir

Dok krv mirno otiče
Kaplje u pustoš
U neko bledo sećanje

U venama živi led

Tamne oči gledaju
To poznato lice smrti

Što Lagano mrkne

A noć halapljiva
Razjapila čeljust
Iskezila zube
Da rastrgne
Dokle može dohvatiti

Ne čujem

Vičem

Odjekujem

Ne gasim se

Još jedna noć
Sumnjivo nadolazi

Groznica rađa utvare

Nemoć teško diše

U rano jutro
Okrećem glavu u stranu
Pokriven tupom ravnodušnošću

Osluškujem i čekam... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Anestezija

 

 

Hladno je veče. Pada sitna kiša. Nešto sam depresivan. Skuvah čaj. Odvratan. Skuvah kafu. Može proći.

Samo da nije tog glupog zvuka iz oluka.

-Takakkakakaka...

Kapi  za mučenje. Nekome i to prija. Baš sam nadrndan. 

I soba je mučna. Zidovi se zbijaju. Kao da se ogromna presa pomera.

- Bilo bi dobro da malo izađem.

-Ali kiša pada.

-Pa šta.

- Ništa.

- Mrzi me da se pomeram.

- Ne spava mi se. Još je rano.

- Šta da radim?

-Da popijem neku pilulu? To je tek gadno!

- Anestezija!

-Možda ipak.

-Razmisli.

- A šta da razmislim?

- Glava mi je u presi.

-Čudan si.

-Jesam.

-Mnogo si sam.

-Jesam.

-Pa,šta ti je?

-Ništa.

-Kako ništa? Jesi li bolestan?

-Nisam. Dosadan si!

- Ja dosadan!? Pogledaj se.

-Gledam. Nema ničega.

-E, baš si lud!

-E, baš ti hvala!

Kiša je i dalje padala. Pio sam kafu u malim gutljajima. Na prozoru su se topile muzge mokre prašine. Napolju se i drveće stislo. Jedna grlica stoji na grani, strpljivo kisnući. Da li je njoj hladno? Da li je depresivna? Ne bih rekao.

-A muzika?

-Šta muzika?

-Da pustiš neku stvar?

-Nešto veselo i živahno?

-Nik Kejv-Duboka voda?

-Uf! Uf!

-Šta?

-Ma, demetrin je sasvim ok.

-Misliš?

-Ne mislim. Znam.

Kiša ne odustaje.

Koračam kroz duboku vodu u pravcu nemirnog sna...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Parče sivog neba

Sklanjam se
U tijesan kanjon
Zatvoren parčetom sivog neba

Čekajući da prođe
Sve da nestane

Dok stežem vilice
Stranac sam u svom tijelu

Uboden prijekim pogledom

Utišan lelekom
Iz probušenih grudi

Glava mi je iza leđa
Sve mi je naopako

I ti nejasni glasovi
Što narastaju kao u pećini

Kao nemoć zaborava

Kao tovar stalnog nemira

Što se na tren skameni

Pa opet krene
Da se kotrlja
Mijenjajući pravac

Ponovo se pretvarajući
U plašljiv šapat

U mračnim hodnicima
Izrešetane duše... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Pucanj u tišinu

Stigoh u džunglu

Razgranate buke

Pojačani zvuci lome nemir

Srce prestaje da kuca

Dok čekić u grudima

Zakiva goleme eksere

U svježe ofarban sanduk

Sva oružja su uperena u tišinu

Koja se poraženo povlači

Držeći bijelu zastavu

Pocijepanu oštrim tonom

Skoncentrisane buke

Sva lakoća propadanja

Biva potpuna, u strahu od tišine

Od koje smo i sazdani

Nesvjesni duboke praznine

O koju se saplićemo krutim korakom 

Pojačani zvuci lome nemir...

Dopisnik iz Džepov Snova:

Branislav Makljenović

Očešljan i opran dan

Mi smo 

Kao dva neba

Jedno na drugom

Kao počešljan i opran dan

Nedostaješ mi prokleto

Ispod drveta sa puno hlada

Prođeš mi tako kroz glavu

Kao pero iz repa neke ptice

Pa poželim da poletim

Da se prospem kao oblak

Da kidišem na vrhove

Surovih planina

Dođe mi tako svašta

Glava zvoni nemirom

Strahom od moćnih strahova

Ne mogu dublje i jače

Od ovog krika što se već gubi

Pretvoren u cikličnu jeku

Odzvanjam glasno satjeran

U mračan ugao života

Kolebam se

Neka me tu gdje jesam

Vratiće se ptica bez jednog pera

U to ne sumnjam, znam

Istog onog trena

Kada jedno na drugom

Budemo dva neba

U jednom očešljanom

I opranom danu

Kad je sve sveto

Nedostaješ mi prokleto...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Prikaza

 

Nepomična tamna prikaza
Čuči duboko, u suvom grlu
Čekajući da zapuca krilo
Uplašene ptice, dok nestaje
U modrom sumraku daljine

Zbunjeni nemir korača mislima
Lovac na laž sakrio se u glavi
Gazeći mjesta koja je skrivao dječak
Savijen u luk, zadržanog uzdaha
Pretvorenog tijela u bjesomučan bol
U samoći praznog čudovišta
Koje ga od davnina u stopu prati

Stojeći kraj ugaženog puta
Gleda u sivilo nazirućih daljina
Dok ga ozebla očekivanja krše
Lomeći stegnuto srce na komade
Ostavljajući suze da krče stazu
Do mjesta na kome umire dan


Tu na ivici kišnih nadanja
Trče snoviđenja, kao odmorni vuci
Željni krvi u provaljenom oboru
U skrovištu dobro čuvanog blaga
Zakopanog, ostavljenog, nijemog

Pomamno bježeći od sebe
Suvim koritom bivše rijeke
Okreće glavu i viče grdeći
Praznu jarugu, u koju naglo pada
Obložen ehom narasle tišine 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Mozaik

Dok držim tvoju lobanju naručju,

Postao sam slaba karika u našem lancu.

Postao sam zvono na tvojim vratima,

Zvono koje ne najavljuje ničiji dolazak.

Popodne je i gori nebo i zemlja,

Samo se naše sjenke neznatno njišu.

Poznati nemir klizi niz mokra leđa,

Paučina hvata usporene misli.

Neshvatljiva nemoć me savija,

Na polovini tijela su sitni gmizavci.

Strah izbija iz larve i pretvara se u leptira,

Koji odleprša negdje, zajedno sa gađenjem.

Penjemo se polako, bolesnim nogama.

Prevješeni preko klecavih, lomnih koljena.

Izdaju nas noge, ali jezik može bez odmora.

Da ispriča sve naše sakate priče,

Koje bez ikakvog reda, upadaju jedna u drugu,

Ne trudim se da spojim taj mozaik,

Jer je lanac sećanja zauvijek pukao... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Drhteći, zbijala se u sebe

Drhteći, zbijala se u sebe,

Priča o nezadrživosti golih riječi,

Skrojenih po obliku usana,

Koje su pljuckale neizgovoreno,

Kao košpice iz prezrelih trešanja.



Nisu to redovi u jednakom nizu.

To su nizovi nadolazećih talasa,

Koji udaraju po praznim mislima,

Čekajući makar naznaku povratka.



Čudan je nemir, koji se drznuo,

Da protrese gomilu naslaganih laži,

Koja stoji u uredno spojenom redu,

Nesavladanog straha, onog pradavnog.



Bezočnost kruži kao privilegija,

Odurnih, kao sunđerom obrisanih,

Ispraznih bića, koja se hrane,

Besmislom uspešnog života.



Mrak je odavno zajahao dan,

Zabijajući oštre mamuze u bokove,

Tanke trake mutne svjetlosti,

Osvajajući poslednji bastion nade.



Svi izgovori su na stolu za rulet.

Zavrtio se još jedan ciklični krug,

U kojem sam sebe rogovima bodem,

U nekom potpuno uskom prostoru.



Drhteći, zbijala se u sebe...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Konvoj besmisla

Ostrvo puno glasova,
Klizi niz obale tišine.
Čovek je hobotnica,
Pruža svoje pipke u noć.

Večiti nemir zaslužuje više.
Talasi razbijaju debelu suštinu.
Blizu je kraj popljuvan muhama.
Zapitam se opet, šta je ovde loše.

Živeti uz hladne otpatke dana,
Ili biti tamo gde nema nikoga.
Hvatati ništavilo za dugačke rogove
Ili grejati promrzle misli na ugašenoj vatri.

Tamo negde stojiš i gledaš,
Nadolazeći konvoj besmisla.
Tamo negde stojiš i čekaš,
Da svemir ko balon jednostavno pukne.

Znam da tamo negde stojiš i gledaš...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović