Divlje vode

Lepi se dan za prozor.

Još u njemu drhti svetlost.

Napolju sivo i mokro.

Kiša pere ulice.

Tera u odvode i mnogo ružnih, neizgovorenih reči.

Februar tutnji svojim stazama.

Želi da nas što pre isporuči Baba Marti.

Nešto mu se nismo svideli.

Kao da smo bolesni.

Da. Bolesni.

Kao u bolnici. 

Treći dan, posle rutinske operacije.

Vizita završena.

Sutra idete kući.

Terapija redovna.

Kontrola za tri meseca.

Kad se proleće razbukti.

Kada mlado sunce otera snegove u prošlost.

Kad se šuma probudi.

Kad livade osvanu poprskane maslačcima.

Kad se radoznalo nebo zaplavi.

Kada osmeh pukne preko lica, kao jak šamar.

Tada će krv da potekne kao bujica.

Kao divlje vode kroz sužene kanjone.

Tada je sve moguće.

Prozore će da čisti mekani mrak.

Tada ću sa mesecom da brojim zvezde u padu.

Tada ću jednu da uhvatim u letu.

Tada ću pomisliti da si stvarna.

Tada ću malo da te nagovestim...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Odškrinut prozor

Odškrinut je  prozor. 

Drhti vazduh, dok se migolji kroz noć.

Vrelina popušta. Zrikavci preuzimaju instrumente.

Po neki pucanj krila, dok se  ptica gnezdi na granama.

Od blistavo vrelog dana, ostao je trag u kalendaru.

Avgust lomi leto i guta ga pohlepno.

Kao krdo uplašenih bivola, zabada rogove u svaki ćošak dana,

 ne osvrćući se na duboke rane, iz kojih ništa ne teče.

Nervozni sati kucaju po zidu.

Skupljaju se oko prozora, prateći koliko je ostalo do mraka.

Dolazi li brzo ili se spušta lagano, držeći sumrak pod ruku.

Jastuk nakavašen čekanjem priziva jednu reč, koja se vraća niz grlo.

Ne daju mi zubi ništa reći. Čvor se zategao.

Mogu slobodno da visim niz obronke trnovitih snova.

Odškrinut je prozor...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Bizarna rasprava

Dok se komeša sujeta

Znam da na moja pitanja

Neće biti odgovora

Pa ko sam to ja

I kome da sudim

Zasukanih rukava

Teram svoje strahove

Kroz otškrinut prozor

Usplahirene ličnosti

Opterećene pomamom življenja

Bizarnom raspravom

U uzavreloj glavi

Strepnja se uvlači

Kroz teška vrata

Neopozive spremnosti

Da izbacim navalu

Uskovitlane panike

Preko visoke ograde

Strpljive tajanstvenosti

Dok negde u blizini

Odjekuje pesma

Kojoj nisam saznao značenje

Nepristojno verujući

Da samo ja mogu

Dopreti do suštine

Cedeći sa usana

Nadmoćan osmeh...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Anestezija

 

 

Hladno je veče. Pada sitna kiša. Nešto sam depresivan. Skuvah čaj. Odvratan. Skuvah kafu. Može proći.

Samo da nije tog glupog zvuka iz oluka.

-Takakkakakaka...

Kapi  za mučenje. Nekome i to prija. Baš sam nadrndan. 

I soba je mučna. Zidovi se zbijaju. Kao da se ogromna presa pomera.

- Bilo bi dobro da malo izađem.

-Ali kiša pada.

-Pa šta.

- Ništa.

- Mrzi me da se pomeram.

- Ne spava mi se. Još je rano.

- Šta da radim?

-Da popijem neku pilulu? To je tek gadno!

- Anestezija!

-Možda ipak.

-Razmisli.

- A šta da razmislim?

- Glava mi je u presi.

-Čudan si.

-Jesam.

-Mnogo si sam.

-Jesam.

-Pa,šta ti je?

-Ništa.

-Kako ništa? Jesi li bolestan?

-Nisam. Dosadan si!

- Ja dosadan!? Pogledaj se.

-Gledam. Nema ničega.

-E, baš si lud!

-E, baš ti hvala!

Kiša je i dalje padala. Pio sam kafu u malim gutljajima. Na prozoru su se topile muzge mokre prašine. Napolju se i drveće stislo. Jedna grlica stoji na grani, strpljivo kisnući. Da li je njoj hladno? Da li je depresivna? Ne bih rekao.

-A muzika?

-Šta muzika?

-Da pustiš neku stvar?

-Nešto veselo i živahno?

-Nik Kejv-Duboka voda?

-Uf! Uf!

-Šta?

-Ma, demetrin je sasvim ok.

-Misliš?

-Ne mislim. Znam.

Kiša ne odustaje.

Koračam kroz duboku vodu u pravcu nemirnog sna...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Silueta

 

 

Preko prozorskog stakla plače kiša, već satima. Metalne rešetke štite horizont od nestajanja.

Lagani vetar češlja i skuplja okrajke magle u neku pristojnu frizuru.

Na staroj jabuci, već je staro i lišće, mada tek pristiže jesen. Dugo, vrelo leto odjednom izdahnu, kao da se i samo iscrpilo sopstvenom jarom. Celo prepodne se uvija i snebiva. Neka doza sivila pritiska okolinu. Kao da nema nigde živog stvora, a vidim dve pokisle kokoške kako čeprkaju travu. Taman kad potonem u dugo, blaženo  ćutanje, začujem komšinicu i odjek spikerfona sa njenog mobilnog aparata.

-Jel me čuješ!? Kažem ti, dodaj šoljicu jabukovog sirćeta i kašiku šećera.

-Koliko šećera?

-Ama, jesi gluva!? Jednu kašiku!

Borbu između glasnog i tihog prekriva pojačani pljusak. Jedna svraka dolete na prozor i držeći se za rešetku, zagleda se unutra, kao da me vidi. Kao da se čudi. Šta radi taj čovek? Samo sedi i gleda!

Da. I sam se pitam. Šta radi taj čovek, osim što ćuti, gledajući lišće kako samo sebe premazuje žuto crvenim nijansama. Čovek koji prisustvuje direktnom prenosu jednog običnog, kišnog, dugo željenog dana. Čovek, slučajni  dopisnik iz jednog malog džepa prirode. Namerno istrgnut iz čamotinje gradske vreve,sedi kraj prozora, zatečen naglom promenom u vanjskom i unutrašnjem svetu. Naslućujem sopstvenu siluetu. Eto, sretnemo se ponekad ovaj ja i onaj drugi,unutar mene. Nema tu bog zna šta da se prepriča. Moglo bi to da stane u par reči:

-Ehej!

-Ko si ti?

-Ja?

-Pa, ti!

-Ma ja sam...Ma slučajno sam tu. Što pitaš?

-Što me gledaš?

-Ama, onako! Mislio sam da sam to ja.

-Zar ličimo?

-Ko to zna! Ja bih rekao da se znamo.

-Ne. Nikad te nisam video.

-Otkud onda ti na prozoru! I šta hoćeš!?

-Ništa. Što si nervozan. Samo gledam kišu.

-Gledaš kišu?

-Da.

-Svašta! Hajde, idi sa mog prozora!

-Ovo je moj prozor! Ali, neka te. Ostani. Ja svakako moram otići.

-Što! Naljutio si se?

-Ma ne. Odoh da skuvam kafu...

Skliznu silueta sa stakla. Upalih šporet. Zacrvenela se ringla ispod izgrebane džezve.

Kao da sam oduvek zalepljen na taj prozor. Vabi mi pogled i dok stavljam dve kašike kafe u vrelu vodu. Samo da ne pokipi. Dobro je. Još pola kašike šećera. Eto.

-Hoćeš kafu?

Tišina. Samo mi u srednjem uhu zvoni taj dosadni tinitus...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Povjetarac

 

Bila je kao otisak moje želje.

Razlog mojih skrivenih stremljenja.

Blistavi  raspršivač svim mojim sumnjama.

Čistač sa ogromnom četkom, mog taloga, mog otpada.

Brza pokretna stepenica iz pesimizma u šmekerski dan.

Mali rudnik sa ogromnom količinom zlata.

Ustajale sjenke učmalog grada, nisu pokrile njen sjaj.

Samo su ga naglašavale.

Znao sam je dugo ćutke posmatrati, dok nešto radi ili priča.

Govorila je cijelim tijelom.

Znala je sve objasniti jednim pokretom.

Ozareno se smijala na svim jezicima, a najljepše je psovala na francuskom.

I šaptala!

Rijeka skladnih i melodično kotrljajućih riječi, doticala mi je do srednjeg uha, dok je glava,nepomična i utrnula, pokušavala progovoriti očima.

Dugo stojim kraj prozora.

Pokušavam da je kroz maglovito staklo sjećanja prizovem.

Vijekovima je nema, ama ima!

Kroz svaku dlaku na rukama se probije iz tih vremenskih daljina, tiho kotrljajući:

-Je suis venu...

Poslednji noćni tramvaji sustižu prve jutarnje.

Misli se roje kao varnice iz strujnog dotoka.

Jedini putnici kroz usnuli grad.

Jedini svjesni požara života, bez želje i snage da ih gasimo.

Duge neizbrisive noći uz: „Call me the Breeze“, J.J.Cale-a i čašu gustog, crnog Plavca.

Ili nekog drugog vina, što oblaže grlo i svijest ljekovitim svojstvima.

Prozor se i dalje magli, kao da želi pomoći.

Bistar um tu ne može ništa.

Mali talasi me moćno zapljuskuju.

Moj čamac je odvezan i nije me briga.

Noćas oluje stižu bez najave.

Talasi zapljuskuju obalu, a srce usporava ritam, tonući sve dublje, ispod svjetlucave površine rijeke.

-Je suis venu...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Gase se boje

Ledeni vjetar

Umiva studeno jutro

Preko zgurenog drveta
Prelijeću vrane

Škrta svijetlost dana
Polako silazi niz put

Izlazim iz narasle noći
Iz mračnih ćoškova
Punih krilatih spodoba
Nadvijenih iznad glave
Prekrivene hladnom jezom

Ćuti sumorno jutro

Ćutimo zajedno
Sa obje strane prozora
Dok topao dah
Ostavlja zamagljen trag
Prefinjenog tkanja tuge
Koju svitanje tjera
U treperavu mrežicu

Otima se zavezana misao
Potopljena tišinom

U naletu sivila
Gase se sve boje... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Dodir bez dodira

Nosila je dugu kosu
Bila je veoma mlada

Znala je da ćuti
Dok sanja vlažne snove

Savršeno se spuštala u sebe
Kad god joj je to trebalo

Rečima je brisala vlagu sa prozora
Držeći čelo na hladnom staklu

Umela je da sedi kao kraljica
Onako, uspravnih leđa i glave
A glava, lepa i mirišljava
Kao tek ubrano, sazrelo grožđe

I mrak joj je stidljivo prilazio
Bojeći se tog svetla iz očiju
Odraza tvrde i usečene sadašnjosti

Jedino je mesec silazio bez bojazni
Jasan i jednostavan u nastupu
Ne želeći da propusti ni tren
Protezanja  njene krhke figure

Njenog razdeljka sa strane
Neobično počešljane frizure
Koja te začas dovede u škripac
I zaustavi ti ruke u pokretu

Ukoči ti prste pred željom
Da je dodirneš bez dodira

Da je spakuješ u pletenu korpu
Punu jabuka i odneseš negde
Gde mirisi rastu ispod uha

Ispod mekane ušne resice
Naježene sitnim svetlim dlačicama
Kao nekim paperjem koje ume da govori

Koje zna i vetar da  prenese u visinu
I dostojanstveno odbrani svoju moć
Da osmehom zaprepasti i tvorca

Nosila je dugu kosu
I bila je veoma mlada... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Ukočeno lice

Sklanjam se sam sebi sa puta
Piljeći kroz prozor u tuđi mesec
Razapet između molitve i psovke
Lica ukočenog i modrozelenog
Velikih očiju ispod naborane kože

Otkud da znam šta se dogodilo
Ovom svetu što uporno rađa mrtve
Gubeći krv kao nabujale reke

Dok blagost vremena tiho klija
Putujem u središte besmisla
Sa zadatkom da to dugo traje
Da nosim svet na krivim leđima
Naslikan oštrim tamnim bojama
Potpuno mutan pred očnim kapcima

Miran je, večan i hladan, taj mesec
Sa njim dočekujem svilena jutra
Terajući ohole misli iz uzdržane glave
Misli demonske, slobodne, gorke
Sa lica zgrčenog grehom
Autoportret zaklonjen crnim ogrtačem
Srebrni kavez za pozlaćenu bedu

Sklanjam se sam sebi sa puta...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Alavi dusi

Gledam kroz ovo uprskano staklo,

Noć je odavno stala sa druge strane.

Ništa se nigdje nije ni pomaklo,

Samo mi u glavi vjetar lomi grane.

Sjetim se tebe i zaurlam: tu si!

I onda potiskujem, gazim sebe.

Stalno su mi u glavi alavi dusi.

I opet me to po ganglijama grebe.

Onda odem i sjednem ispred vrata,

I tamo je sve mračno i hladno.

Tišina porađa i otkucaje sata,

Čuješ li me, ti čudo gladno!

Ispred vrata sam kao krpa, otirač,

Uđi, ako hoćeš i obriši svoj đon.

Čućeš zvuk, to nebo oblaže svirač,

Uđi, zgazi i idi, jer otišao je i on!

Gledam kroz prozor u prazno,

Tražim neki pokret, neki oblik!

Noć me pipa po licu, mazno!

Ali, jutro mi crta neki drugi lik.

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Crna lica

 

Blijesak osmeha je lebdio
Na licu, kao suncobran živih boja
Procvjetao kao jabuka
U dobro njegovanom vrtu
Teško zasićenim mirisom
Potpuno nepoznatog predjela

Crna lica prolaze kroz kapije
Dok sam sebi šapćem laži
A u tami vječite noći
Uplašen sam, usamljeni smrtnik
Sa očima kao dva staklena otvora
U sanduku iznad opruženog leša

Mrtvac koji šeta kroz napušteni svijet
Dok u ugljenoj duši gori vatra
Na kojoj se niko ne grije

Sitne kapi znoja svjetlucaju
Po ožiljcima preplanule kože
Dok se mrak uvlači kroz prozor
Hvatajući neprolazno u prolaznom

Blijesak osmeha je lebdio
Na crnim licima koja prolaze kroz kapije
Otključane za laži upućene samom sebi

Ovaj svijet je napravljen na brzinu
U danu kada stvaraoc nije bio raspoložen...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović 

Prodajem prošlost

Prodajem prošlost u pola cijene,
Na mjeru ili onako, od oka.
Više nema gdje da se udjene,
Nije još pred istekom roka.

Dajem uz nju i malo ovog-sada,
Uzmi to skupa, zamotaću ti, rode.
Meni je dosta i mjesečina mlada,
Hoćeš za ponijeti ili za ovde?

Možeš slobodno malo da prospeš,
Nekome usput i da podjeliš,
Kad dođeš kući, rakiju joj dospeš,
I sa njom do kasno u noć sijeliš.

Ako ti bude, ipak, dosadna,
Otvori prozor i raspi je po noći.
Ionako je bila alavo gladna,
Mene je pojela, a tebe će proći.

Prodajem prošlost u pola cijene...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Kako se zoveš, ti...

Kako se zoveš, ti,
crna kao rudarsko okno?
Kako ti je ime, sjeno bez ivica?

Možda si samo breza,
sa crnom korom preko lica?

Ili san što se budi,
kroz tek oprana stakla prozora?

Kako se zoveš, ti,
što stojiš  ispred svog imena?

I herojski podnosiš još jedan dan.
Dok cijelu godinu trgam sa kalendara.

Znam, zoveš se blijesak,
Odbija te staklo iz užarenog oka.

Zoveš se munja, a  gromovi  tuku,
Još jedan dan, koji hrabro podnosiš.

Laži se slivaju sa kišobrana,
Odlaziš u zemlju u kojoj znaju,
Kuda si pošla i kome pripadaš.

U zemlju u kojoj znaju,
Kako se zoveš ti,
Koja tek prelaziš preko mosta.

Ispod je rijeka, a crvena ruka te drži,
Da ne posrneš bez imena.

Ti crna kao rudarsko okno,
Ti sjeno, brezo,munjo, blijesku!

Gdje ćeš?
Kako ćeš?
Zar ćeš?
Ko si ti, dođavola!?


Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Još jedan dan

Još jedan dan, sav mokar od kiše,
Prolazi i ostavlja lokve iza sebe.
Još jedan od kog ne može da se diše,
Kao da za vratom ogromni pacov grebe.

Još jedan dan, od kojeg neću pobjeći,
Mada, nemam kuda i da to hoću.
Samo ću se po glavi pokriti i leći,
I gledati kako izgleda ovaj dan, noću.

Jos jedan dan, kroz prozor se drznuo,
Posmatram  ga kako mokrom ulicom hoda.
Svjetlošću  me samo malo okrznuo,
Prateći trag što trotoarom ostavlja voda.

Još jedan dan, koji sam čekao od juče,
Grleći jednom, gurajući ga drugom rukom.
Da prodjem kroz oluk, kiša me vuče,
Još jedan dan se nasmješio sa mukom.

Još jedan dan se nastanio u kući,
Gdje nema zidova ni oslonca.
Još ću ispod jednog crtu podvući,
Vrišteći kao para iz expresnog lonca.

Još jedan dan se našalio sa nama,
Igrajući prevrtljivu igru života i smrti.
Tu dole, niz cestu, pojavljuje se tama,
A oko nje se svjetlost usplahireno vrti.

Još jedan dan...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović