Povjetarac

 

Bila je kao otisak moje želje.

Razlog mojih skrivenih stremljenja.

Blistavi  raspršivač svim mojim sumnjama.

Čistač sa ogromnom četkom, mog taloga, mog otpada.

Brza pokretna stepenica iz pesimizma u šmekerski dan.

Mali rudnik sa ogromnom količinom zlata.

Ustajale sjenke učmalog grada, nisu pokrile njen sjaj.

Samo su ga naglašavale.

Znao sam je dugo ćutke posmatrati, dok nešto radi ili priča.

Govorila je cijelim tijelom.

Znala je sve objasniti jednim pokretom.

Ozareno se smijala na svim jezicima, a najljepše je psovala na francuskom.

I šaptala!

Rijeka skladnih i melodično kotrljajućih riječi, doticala mi je do srednjeg uha, dok je glava,nepomična i utrnula, pokušavala progovoriti očima.

Dugo stojim kraj prozora.

Pokušavam da je kroz maglovito staklo sjećanja prizovem.

Vijekovima je nema, ama ima!

Kroz svaku dlaku na rukama se probije iz tih vremenskih daljina, tiho kotrljajući:

-Je suis venu...

Poslednji noćni tramvaji sustižu prve jutarnje.

Misli se roje kao varnice iz strujnog dotoka.

Jedini putnici kroz usnuli grad.

Jedini svjesni požara života, bez želje i snage da ih gasimo.

Duge neizbrisive noći uz: „Call me the Breeze“, J.J.Cale-a i čašu gustog, crnog Plavca.

Ili nekog drugog vina, što oblaže grlo i svijest ljekovitim svojstvima.

Prozor se i dalje magli, kao da želi pomoći.

Bistar um tu ne može ništa.

Mali talasi me moćno zapljuskuju.

Moj čamac je odvezan i nije me briga.

Noćas oluje stižu bez najave.

Talasi zapljuskuju obalu, a srce usporava ritam, tonući sve dublje, ispod svjetlucave površine rijeke.

-Je suis venu...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Životi

 

Prazni životi kao kuće
Sa zakucanim vratima
Čekaju da budu juče
Završeni u ubogim satima.

Više nije vrijedno truda
Sigurno je moglo bolje
Znao bi zašto i kuda
Uz malo dobre volje

Znaš čemu si prišao
Sve je uzelo gotovu formu
Kako si u sebi život stišao
Zadao poptuno pogrešnu normu.

Put ka cilju nije trajao dugo
Jer je isti potrošen u tami
Sabiti se u sebe, a šta drugo
Sa đavolom umrijeti u istoj jami

Narasta hladnoća i gorčina
Nemaš gdje iz tog mraka
Skupljaš nazive za sto zločina
Ne puštaš unutra ni mrvicu zraka

Blistave zlatne linije
Svijetle u  osušenom snu
Sve si pojeo iz prazne činije
Drhte ti noge, dok hodaš po dnu

Uzmi taj ključ i baci u blato
Napiši pismo i ostavi kraj puta
Neko će pronaći to zakopano zlato
Upaliti svijeću za dušu koja luta

Ludak je pušten na slobodu
Pišem rukopisom jednog stranca
Ujutru, kad sve zvijeri kućama odu
Ispraviću leđa ispod zategnutog ranca 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Hvala bogu i to će proći

Mnogo je toga po uglovima mraka.
Skupilo se svašta u ovoj zubatoj noći,
Pocjepani jastuk postade ko traka. 
Dobro sam! Hvala bogu i to će proći. 

Stojim na vodi, a na nogama blato. 
Koliko još uspona na red će doći? 
Dok sam padao, skupljao sam zlato. 
Dobro sam! Hvala bogu i to će proći. 

Ne saginjem glavu niti gledam gore. 
U meni su prirodne natprirodne moći. 
Gledam samo pravo, tamo gdje je more. 
Dobro sam! Hvala bogu i to će proći. 

Sa vrhova me opet sjeverac pokosi, 
Pa se sagnuh ispod, u naručje samoći. 
Kao da čuh eho, neko viče: kako si!? 
Dobro sam! Hvala bogu i to će proći. 

Došao sam tamo gdje ruše pod skelama. 
Gdje se dan vrti oko ništavne ponoći. 
Baš tamo gdje se sjena oduvjek prelama. 
Pitanje: kako si? još mi je od pomoći. 

Dobro sam! Hvala bogu i to će proći...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Infuzija lepote

                                      

       

                              
Jutarnje sunce se kočoperilo iznad sela Brankovina, dok smo prelazili mostić preko potoka. Izlazeći  iz auta, osjetih  blagu napetost u vazduhu. Kao da je prirodi postao tesan taj zimski kaput, pa želi brzo da ga skine. Pročelje crkve belo i svečano. Teško zvono podseti da je liturgija u toku. Ptičiji hor daje glasnu podršku.

Podelismo se u dve grupe. Troje u crkvu, dvoje u kafanu, preko puta. Svi su krenuli na...pričešće.

U crkvi tiho i hladno. U ćošku mrmolji stara grejalica. Glas sveštenika prelazi preko skrušenih glava. Deca se gurkaju i nešto šapuću. Tridesetak pari očiju nas znatiželjno zagleda. Ubrzo postadosmo jedno...

Nešto me leđa pritisnuše. Cupkam malo levom nogom, da smanjim bol. Sa ikone me sumnjičavo posmatra Sveti Mihailo. Kao da pita:

-Šta cupkaš, rabe božiji!? Nisi u diskoteci!

-Ne, ne! Nešto me kičma lomi.

-Hajde, ne kukaj! Kakva kičma! Šta mi tu treskaš, ko neka baba!

Uspravih se, smirih i pogledah ispod oka u pravcu ikone. Nema znakova ljutnje. Dobro je! Rabu Božiji, skoncentriši se...

Dočekah krotko i momenat za ispovjed. Uvek mi srce nešto preskače, kada dođe red na mene. Još kad me priupita:

-Imaš li nešto još da kažeš?

Tu mi velika knedla od šljiva zastane u grlu. Međutim, Prota prosu  prah dobre  energije,  i sve bi i lepo i lako. Jesam, grešan sam. Za sve učinjene grehe, kajem se!

Domalo se pričestismo i tiho izađosmo vani, dok je popa završavao liturgiju. Pogledah onu levu nogu. Ništa. Ne cupka! Dobro je.

Napolju sunce već napravilo performans. Zrake sa pozlatom se provlače kroz grane drveća. Miris nadolazećeg proleća golica nozdrve. Aleluja...

U kafani Kod Belog sede dva gosta. Aleksandra i Bogdan. I oni su se pričestili...kafom.

-Domaćine, daj i nama kafe! Uzmirisala se.

-Kakvu ćete?

-Crnu,vruću i slađu.

-Slađo, zovu te...

Popismo kafu sa uživanjem. Skuvao je čika Beli. Slađa radi popodne.

Eh, spremni za akciju, vratismo se iz kafane u ograđeno imanje muzejskog kompleksa. Domaćica muzeja je lepa Jelena. Lepo joj je stajalo stara šljiva, ispod koje je doručkovala.

Prošetasmo do groba Desanke Maksimović. U čast te čuvene dame, pročitasmo par pesama, onako sa telefona i slabe WF konekcije. Naše dve dame, planinarke su sedile na klupi, kao da su u počasnoj loži narodnog pozorišta u Beogradu. Ma, sve sa stilom...

Završila se i liturgija. Domaći svet se raspršio svojim kućama. Ugleda nas prota, pa priđe.

-Hvala vam, deco, što ste došli danas u naš dom! Izvolite kod nas na posluženje.

-Hvala vama na pozivu, ali moramo dalje. Planinarski putevi zovu.

-E pa, onda ću vam malo ispričati o ovom našem lepom kraju...

Ispriča nam prota Dušan, prostodušno, kratak istorijat Brankovine, Nenadovića, Desanke i drugih čuvenih ljudi, koji su se davali i utkali toj zemlji plodnoj, mirisnoj.

-Oče, puno vam hvala! Lepo ste nam pričali.

-Bogu hvala! Dođi te nam opet, deco. Zbogom.

-Zbogom, oče!

Hm! Red je i da se malo pešači. Kroz široko raskriljeno selo Brankovački vis, prođosmo dugim koracima ka spomeniku u šumici. Pratio nas je lavež pasa i promukli glas  petla. Jedan ogromni šarplaninac, ograđen gvozdenim zatvorom, bledo nas je gledao svojim mutnim očima.

Na  šumskom proplanku zatekosmo  spomenik,  kako dremucka okupan suncem. I odavde se 1804 godine dizao prvi srpski ustanak protiv Turaka. Prota Mateja Nenadović je okupio hrabre i poveo u izvesnost slobode...

Malo smo i mi dremkali i doručkovali na drvenim klupama, slušajući lišće kako šušti neku staru melodiju. Poželi čovek da se stopi sa vekovima. Ipak, idemo nazad, do Brankovine.Pored puta, jedan mladić premazuje voće krečom.

-Zdravo! Jel to šljiva?

-Jeste. Ima i jabuka. Mora malo da se okreče.

-Ako, ako! Sretan ti rad! Vidimo se na leto.

Setih se one knedle u grlu. Sad bi tako lepo kliznula u stomak...

Opraštajući se polako od Brankovine, mahnuh čika Belom, koji je u tom trenu vikao u telefon:

-Ama ženo božija, treći put ti govorim da se pogrešila broj! Šta ti je!?

Već je podne! Dan uveliko uzima maha. Valja ga stići...

Prođosmo kroz Valjevo, koje nas isprati zakrpljenim ulicama do spomenika Stjepanu Filipoviću, na uzvišenju iznad grada. I tu se nešto čistilo, krpilo, radilo. Potegli nas put uzbrdo do manastira Lelić. U vazduh kao da je ubrizgan bensedin. Sve je tako mirno, opušteno, cool...

Ostavismo našu mazgu sa četiri točka na parkingu, pored kontejnera iste boje. Neka malo coolira. Kroz zaseok Miškovići, spustismo se do krajnjeg cilja-reke  Gradac. Tu su nas, osim pasa, pozdravljale i ovce svojim krkljavim blejanjem. Jedan ovan se iskašljavao kao operski pevač pred nastup. Reka malo razmače obale dok smo pristizali kolskim putem. Na livadi ispred ribolovačke kuće mnogo sveta. Okupljanje nekim povodom ili onako? Nabasah na kamermana sa uperenom kamerom. Pomislih, neće valjda mene!? Naravno da neće. Malo dalje prepoznah autora kultne emisije Sasvim Prirodno, Jovana Memedovića. Šta li nam  lepo sprema?

Mnogo je  ljudi, prava gužva. Prelazimo preko mostića direktno u stazu, ka izvoru reke. Za čas smo opet u tišini. Malo gore-dole kroz šumu, obuzetu sobom i stigosmo pred kafanu Mali Raj. Jedno od početnih vrela koje stvaraju reku Gradac, izbija ispod visoke stene. Tu se toči iskonska izvorska voda i pije se iz skupljenih dlanova. Tu  je konobarica Reka i jedina je koja daje a ne prima bakšiš. Uzmite, natočite, ponesite...

Duboko smo, dole u kanjonu. Sunce kao da žuri negde drugde i ima preča posla. Koristimo okrajke toplih zraka, za leškarenje kraj slapova. Ujednačen ton grgoljave vode uvuče nas u igru nestajanja. Sve jeste i ništa nije. Na Goranovim kapcima se pojavio natpis-closed...

Mogli bi tako par godina bez mrdanja, ama mora pošten čovek nazad, u grotlo velegrada. Potpuno usporen  i blesavog osmeha, okačenog na licu, dobauljah do obale. Hladna voda po vratu brzo rešava stvar. Idemo nazad...

Kod Eko kuće još ne jenjava veselost. Snimanje  kadrova je završeno. Jedan od domaćina, Dragan, nas ponudi kolačima i kafom. Kako to odbiti! Uz ugodno ćaskanje dobismo i dosta informacija . Osim talasa, žuborila je i  pozitivna atmosfera satkana od dobrim vibracijam dobrih ljudi. Priroda to vraća višestruko.

Jedan od tih sa dobrim vibracijama, Jovan Memedović, uleti u naš kadar. Zamolih ga da se slika sa naše dve dame.Džentlmenski je prihvatio i raširio osmeh.

-Izvinite, Jovane! Mi smo iz Kluba Džepovi Prirode. Može jedna fotka sa ovim zgodnim curama?

- Džepovi Prirode!? Koji ste vi!? Hajte, devojke,dođite.

-E, hvala vam puno! A i lepo vam stoje, plavuša i crnka...

Sve je bilo Sasvim Prirodno  u  Džepovima Prirode.

Sunce se klizalo niz reku poslednjim klizaljkama boje srebra.

Najveći majstor je prefinjenim filigramskim radovima, utkivao čaroliju u život.

Uzimam infuziju lepote, kap po kap.

Ne dišem.

Ne pomeram se.

Samo jesam...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

Sarajevo

Udobno se po kotlini baškari,

Jutrom ga zasipa sunčevo zlato.

Trebević bliješti, a Hum ne mari,

Što Mojmilo sa cipela skida  blato.

Igman   grebenom  oblake trpi,

Iz svoje utrobe porađa  rijeku.

Pocijepanu maglu Ilidža  krpi,

Da vrela Bosne zajedno proteku.

Bjelašnica navlači krajeve kaputa,

Hladni su, dok sjever ljutito duva.

Miljacka je na Željeznicu pomalo ljuta,

Htjela bi Bosnu za sebe da čuva.

Iznikla  iznad  rasčupanih  jela,

Jahorina  iglicama  grebe lice noći.

Zimi  postaje  svijetla, sasvim  bijela,

Sniježna kruna  će noćas kraljici doći.

Niže se đerdan od  noći i jutra,

Kao da sam opet  malo snijevo.

Isti san od juče, sanjaću i sutra,

Biću jako tih, jer… spava Sarajevo.

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

U lavirintu

 

 Crkveno zvono zove novi dan. Zvuk bučan a drag.
     Unosi titraje veselosti u krvotok. Oblikuje usne molitvom- Gospode, pomozi mi da upijem ovaj  dan.                           
     Skačem u jutro, sa glavom u rukama. Grabim svjetlo ...i stavljam među bore..
     Prepustih se svom, mozgovnom, skakutanju i napravih vrtlog. Ostvarih bežičnu konekciju sa nebeskim čuvarom. 
      Lagano spada strah od ishoda, sulude borbe. Hranim vjeru željama. Hodam, uokviren sunčevim zlatom. Upregnut u kočije odlučnosti, zakotrljah osmjeh. Na putu se saplićem, bauljam, padam. 
      Sa koljena šiklja krv novembra. Usta pokrivena jesenjom ironijom, cure balama neznanja. Kamo, kako i čime? Pitanja prosipaju led.
      Ustajem i gazim kroz blato bola. Krajičak duše nazire prolaz. Negdje u tmini sopstvenog ega, isijava radost saznanja. Lakoća postojanja.
      Uskladih se sa otkucajima namjere. Otresam sumnju sa obrva. 
      Nijemim urlikom molim-oprosti mi grešnu pojavu. Pomozi mi peti se putevima planina. Vrhova, zabodenih u plavo. Izbavi me od lukavago. Izvadi me ispod lavine mučnih razmišljanja. Čupaj me iz močvare nepovjerenja.
      Zvono već zvoni za smiraj dana.
      Hrvali smo se, nas dvojica. Dan i ja. Lomili kosti jedan drugom . 
      Sunčev zalazak u zjenicama. Utapamo se oba, u bunarima noći. Aleluja!
      Odzvanjam , izbavljen iz prostora nemoći. Sa ramena skliznuše ptice očajanja. 
      Brzo koraknuh u dvorište promisli. Noć me vuče za rukav i gura u susret novom jutru. 
      Ona posreduje u pregovorima. Vode ih sumrak i svitanje.                       
      Neko će preživjeti...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Jesen me budi

Ritnuo me dan

Neću da čekam! Upravo se vraćam.

Hodam nekim ulicama, zalutao u kamen.

Letim iznad kukavnih kuća, vazduh plaćam,

U  jednom ćorsokaku  razgorio me plamen.

Mračna si kao i oko ti iz duplje,

Kao dan kad ritne kopitom u tamu.

U mraku ostaje rupa, malo šuplje,

Na njenom kraju pridržavam te samu.

Žena si plave kose, opsjedaš mi um.

Rasuta ti je sva u svjetlucavo zlato.

Dok očima porađaš nebo, biću mu kum,

Hajde sleti na mog vidokruga plato.

Očima porađaš nebo…

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

Ljubav na licu

Ako želiš da se sjećaš ovog dana,

Moraćeš da mjenjaš nešto u sebi.

Ako želiš da ne pukne ispod tebe grana,

Zagrli to drvo i jako, jako ga zagrebi.

Vidio sam ti ljubav na licu,

Izgleda da se mijenjaš u drugi lik.

Naslućujem plavu krilatu pticu!?

Već je proletila uz  glavu, tik.

Promjeni  nešto večeras, osmjeh makar,

Čini ti se da to je predugačak  put.

Svejedno je da'l  je u  njemu zlato ili bakar,

Svejedno je da'l  je mjesec  srebrn ili žut.

Otkrij  nekog zaboravljenog u sebi,

Počasti ga osmjehom i čuđenjem.

Zašto ga prepoznao i u sebi, ne bi,

Zašto ga ne bi probudio buđenjem.

Nemoj nikad stati dok ne iscuri sat,

I kad kažu da prošlo je, ne vjeruj-lažu!

I kad nešto zalupa, to nije koraka bat,

To što čuješ je srce, tako  kažu.

Promjeni  nešto večeras...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

I like this mondey

Ponedeljak se izložio suncu zlatnom,

Ljeto  to zna lijepo da  spoji.

Osmjeh  njiše  Fukoovo klatno,

Na usnama se i par pčela roji.

Ovakav dan je privilegija!

Ne dopusti da tek tako ode.

Sunce  ga napada  sa nekoliko legija,

Predaj se, nek i tebe pohode.

Zelena sjena nestaje ispod tuja,

Dan pokušava da padne ti u krilo.

Misao u glavi neprestano  buja,

Koliko glava na ramenu je bilo!?

Želiš li  da se sjećaš ovog dana,

Samo ga obgrli rukama i ćuti.

Osjeti kako ti zarasta na duši rana,

Kako nestaju svi mračni i ljuti.

Volim ovaj ponedeljak...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenovic

Sunce

Sunce ti spava u kosi,
Zlato se pripija uz zlato.
Jedan pramen vjetar nosi,
Jedna ptica se vraća u jato.

Lice ti osmijeh po malo topi,
Topi se i sjena ispod uha.
Vrisak iz pluća nijemo hropi,
Ne čuje ga uobrazilja gluha.

Niko kao ti nije divljina,
Prašuma rasta i umiranja.
Ni do kog nije tolika daljina,
Nikad voda dalje od uviranja.

Ispravi se i glavu okreni,
U pravcu gdje niko ne stoji.
Možda naslutiš pogled sneni,
Možda vidiš kako strah ga boji.

Sunce je palo sa zlata, kose,
Otišlo nekud iza, da odmara.
Još ga samo vrhovi kose nose,
Jedan te pogled upravo obara.

Ispravi se...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović