Gdje su svi nestali?
Vire iz mišijih rupa.
Kao da su disati prestali,
Odavno se u blatu pamet kupa.
Ulicama hodaju noge umora,
U očima zjenice bez sjaja.
U glavi svi oblici tumora,
Grču na usnama nema kraja.
Prolaze lica bez karaktera,
Stopila se sa bojom betona.
Nekoliko kretena u tor ih satjera,
Misle da Bog je, a ono Sotona!
Gladni su, a puna usta hljeba,
Žedni su, a stoje u vodi do grla!
Za blejanje samo glas im treba,
Za slobodan život, ideja je umrla.
Ustani! Vikni i već se nešto mijenja!
Sad je vrijeme, jer si dno dotakao.
U pravcu nedeljnog vaskrsenja,
Put je kroz subotnji pakao.
Ustani i vikni!!!
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović