Lanci

Lanci su urezani duboko
Ali sloboda je sve što želim

Noge su vezane dok plešu
U ritmu bola i ludačke sreće

Zamah krilima me ne odvaja
Od korjenja, ali ne prestajem
Da sanjam krila jer mi je duša takva
A kavez me vuče u bezbednost

Izvjesnost i sigurnost ne brinu ni očemu

Pokrivač od prašine pada u finom sloju
Na dvoje vezanih jedno za drugo

Ispod prašine i smrti tražim mir
Pored udavljenih zvijezda

Veliki  izazov je molitva
Bogu koji je gluv i pušta me
Da uživam u svom mizernom životu

Gomila uništava autsajdere
Gurajući uzvišene u septičku jamu
Moleći za skromnost, oslobođenu od ega 

Noge su vezane dok plešu...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Otključaj strah

 

Kada svetlost ugasi tama,
Budiš se u sred noći,
Obliven hladnim znojem.
Kada nadolazeći dani
Stvaraju u glavi problem,
Koji ne možeš da rešiš brigom,
Onda ti jedino preostaje,
Da počneš da živiš.

Ne vraćaj se.
Otključaj strah i pusti neka ode.
Nikad se ne desi ono najgore,
Osim ako ga sam prizivaš.

Ako pomisliš da je svetlost umrla,
Pokreni se, jer čovek treba da živi,
A ne samo da postoji.

Imaj veru
I znaćeš:
Ako je Bog sa tobom,
Ko će  protiv tebe... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Blago smirujuće stanje

 

Otrovne misli mi se vrte po glavi,

Zagađene gnusnom materijom uma.

Iz crnog, malo šta je ostalo da se plavi,

Na kraju puta, samo se pojavljuje šuma.

Sjedoh na kamen dok potok žubori,

To je jedno blago, smirujuće stanje.

Nešto mi priroda u uho govori,

Kako do ljepote, kad je trnovito granje.

U blizini začuh topot nogu,

Jedna srna protrča kroz zrak sunca.

Osjetih kako sam vrlo blizu bogu,

Ili to iz mene neprimjerenost bunca...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Budi tu, kada se vratim

I kad se tresu ruke, od želje,
I ništa ne mogu da shvatim.
Kad god te se sjetim, život melje,
I kad ne znam šta ću, uvjek se vratim.

Zarobljen u ludilo, gvozdenoj mreži,
Ali nije ništa, što ne mogu da platim.
Skvrčen u ćošku, sam đavo leži,
Neka ga, jer i ja ću da se vratim.

Osjećam da kreću odnekud mravi,
Pa cijelim tijelom se nekako klatim.
Ako je put nestao u dubokoj travi,
Neka je, jer njime  ću da se vratim.

Duboke tajne otkopavam nogom,
Jer nemam čime drugo da mlatim.
Sve je otključano, stoji pred bogom,
Neka stoji, vidjeću kada se vratim.

Po mraku se širi svjetlost žuta,
Sve čisto si, ne želim da te blatim.
Da ponovim još stotinu puta:
Samo budi tu, kada se vratim...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Sam sa sobom sudaren

Sav moj svijet se srušio.
Sasjekao sam ga u komade.
Vlastitim rukama ga ugušio
Bez pitanja: a šta mi to rade?

Stojim na ulici, popljuvan i sam,
Posred izmučenog lica udaren.
Sve što mi treba, odavno već znam,
Ponovo sam, sam sa sobom sudaren.

Znoj se niz lice uporno cijedi,
Pitam se kamo da odem sada? 
Kako pobjeći ovoj ljepljivoj bijedi?
Kako, kad vrag suvereno vlada?

Noge od olova ništa ne pokreće,
Kao da zauvjek pripadoh cesti.
Nijedan korak nikuda  neće,
Nijedan pogled ne mogu sresti.

Ukopan, do pola kao u grobu,
Gledam u zemlju, u nebo ne mogu.
Evo prodajem savjest kao robu.
Davno sam kleknuo,molim se Bogu.

Misliš da  svijetom vlada vrag,
A boga traziš kad suze poteku?
Objema nogama zastani na prag,
Pomoli se i zbaci đavola u rijeku.

Kad začuješ krik, to je tvoj glas,
Ubrzo će i svjetlost da  te kupa.
Zaurlaj žestoko, jer stiže ti spas,
Sa druge strane vrata, neko ti lupa.

Zaurlaj...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Djeca svijetlosti

Djeca svijetlosti

U svitanje, kad se zemlja budi,
Probudi se i ti, čovječe planete.
Pogledaj u zoru, dok polako rudi,
Raširi krila kao ptice kad polete.

Rastjeraj oblake na četiri kraja,
Tamo gdje obilje uvijek vlada.
Osmjehom polij zadnje dane maja,
Ne daj da ostari ta misao mlada.

Dođi u ovo rađanje novog svijeta,
Otvori srce, nek bude kao more.
Pusti da iza zime odmah dođu ljeta,
Dođi u ovo najavljeno pucanje zore.

Ovdje je sve počelo, dajući stvarima ime,
Sve greške su ostale u započetoj priči.
Ovdje je bila ostava za nakupljene zime,
Ovdje nijedno ljeto na sebe ne liči.

Spremam se da odem u danu zbilje,
U tu zemlju gdje nema ni oblaka više.
Tamo gdje još protiče zanosno obilje,
U tu zemlju koje odavno nema više.

Sigurno ću jednom poći u svitanje,
Da osjetim dodir pospane planete.
Da jednoj ptici postavim pitanje,
Da li i moja krila mogu da polete.

Ako mogu da letim, šta me to koči?
Da raširim ruke, jer samo njih mogu.
Da protrljam kapke i  umorne oči,
Da pogledam direktno u lice bogu?

Probudi se...

Djeca svijetlosti

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Krhka i jaka

Tvoj glas sliku lagano stvara,
U uglu je potpis: Van Gog.
Da li me umorno oko vara?
Vjerujem da upoznao nas je Bog!

Krhka, nježna i užasno jaka,
Prolaziš stazom što zarasta u travu.
Zar ne vidiš da zarasla je svaka,
Pokušavaš otključati otključanu bravu.

Čuvena si po sjaju iz oka,
Duboko upijaš zemaljske sjene.
Dok udišeš mirise biljnog soka,
Plešeš u vrtlogu mjesečeve mijene.

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Ispitujem mrak šupljim rogom

Ako se riječ otkine i padne,
Ako iz oka iscuri, sklizne.
Kapnuće kroz noći hladne.
Jezik će vreo da ih lizne!

Riječ je sva od kristala,
Kotrlja se preko kože lica.
Koliko duboko je propala?
Koliko tvrdoglavog kaprica!

Putujem sa milim bogom,
Na račvanjima idem pravo.
Ispitujem mrak šupljim rogom,
Đavolu u lice da kažem zdravo.

Kuda bih u ovo šugavo doba.
Na koji vrh da se pobodem.
Vrijedi li život pišljivog boba,
Kad sa naplatne rampe odem.

Ispitujem mrak šupljim rogom...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Udavljenog ponosa

Nismo htjeli da vidimo,
Okretali smo u stranu glave.
Zato se danas jako stidimo,
Kraj grobova,ispod trave.

Nismo znali jer nismo htjeli!
Koliko oštrih pitanja nas reže?!
Jutros smo kao kreč bijeli,
Jer budne noći u svitanja biježe.

Pred Bogom stojimo pokunjeno,
Prezreni cvilimo udavljenog ponosa.
Pogled u vrhove cipela, zbunjeno,
Ne dopire dalje od vlastitog nosa.

Hajde! Pokaži na zlo što raste!
Pokaži ga ispruženom rukom!
Učini kraj te trule, bolesne kaste!

Crnu ovcu zamjeni bijelim vukom!

Pred Bogom stojimo pokunjeno...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Ne daj se zemljo

Znam da bog ima neki plan,
Da učini nešto sa ovom planetom,
Koja jedva, da stane na dlan,
Kad iz vasione zavladaš svijetom.

Iza ovog trenutka ostalo je juče,
I samo po sebi nije više važno.
Oko sebe se vrtimo, a dole nas vuče,
Snaga istine, odjevene u lažno.

Vjerujem da naslućuješ rasplet?
Čudesni huk tornada  nas lomi.
Sve se okolnosti  dovele u splet,
Tijelo je još živo,a glava u komi.

Znam da vjetrovi nose loše vijesti,
Pa izlazim pred vrata da ih čujem.
Možda ću ispred i sunce sresti,
I gomilu ljudi, dok gledam,ja psujem!

Da bog ima neki plan, to mi  je jasno,
Sve je bliže tren za potpis sporazuma.
Bojim se da ne bude suviše kasno,
Kada i sa neba dopre glas razuma.

Evo dižem glas uz pomoć mašine,
Odoh odmah pred vjetar da skočim.
Vasioni da dodam jedno zrno prašine,
U ime planete zemlje,čašu da natočim.

Ne daj se zemljo, ljudski šljam vlada,
Neće još dugo, jer stiže teška konjica.
Znaćeš da odlazi vrijeme tvojih jada.
Po slobodnom letu nepoznatih ptica.

Bože, pokaži brzo tvoje namjere,
Nema razloga da ih skrivaš više.
Sve je otišlo do đavola,preko mjere.
U ovom paklu, smrdljiv strah kidiše.

Ne daj se zemljo,hoće da te uguše!
Ne daj se planinama i okeanom.
Neka jak vjetar nad rijekama puše,
Neka bude čisto, neznanom i znanom.

Ne daj se zemljo...

Dopisnik iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović

Tragovi

Peo sam se na mnoge vrleti,

Ostavljao tragove u travi.

Probao sam sebe i prokleti,

Prije nego me konac zivota udavi.

Uske staze me vukle za nogu,

Vjetrovi me gurali u leđa.

Sve bliže sam bio Bogu,

Među nama samo tanka međa.

Jedan proplanak opkolila je šuma,

Svuda je drveće na straži.

Jedan čovjek prolazi bez šuma,

Jednu istinu napadaju laži.

Ispod čizme savija se cvijeće,

Po zemlji je polegla i trava.

Jedan čovjek okrenuti se neće,

Njegov put je linija prava.

Jedan čovjek okrenuti se neće...

Dopisnik iz Džepova Snova :

Branislav  Makljenović

Putevi

Noge su mi dugačke kao milje,

Dosežem  njima   i na brda.

Skačem i bježim  iz opake zbilje,

Tamo gdje stvarnost nije tako tvrda.

Nastojim da pobjegnem daleko,

Tamo gdje nema  previše  ljudi.

To je  sa one strane, prijeko,

Na putu me sustižu samo ludi.

Teško mi je, ali koračam brzo,

I već sam tu, iza leđa Bogu.

Sve sam ciljeve već zamrzo,

Puteve volim, njih ne mogu.

Nogama  dosežem ogromne daljine,

Eto me na drugom kraju svijeta.

Samo mi kroz zube jako svijetlo mine,

Na sjeveru mi osmjeh zaledi planeta.

Teško mi je, ali ćutim i trpim,

Sve dok ne krene riječ iz usta.

Zarđalom iglom kožu sada krpim,

Poslednji Mohikanac, izumrla vrsta.

Želim da...iz snova se gubiš,

Negdje tamo, gdje umire dan.

Negdje ćeš i đavola da poljubiš,

Ili na fruli zasviraš, kao mladi  Pan.

Veče  dolazi polako, kao jesen,

I traži, da te kao ljeto prepozna.

Uvjek sam daljinama bio zanesen,

Još jedan vrh, pa posle, ko zna!?

Ja imam korak od sedam milja,

I samo njime kroz život  kročim.

Ti si zemlja koju moja noga rilja.

Jednim slovom ću  riječ da  ti sročim.

Ja imam korak od sedam milja...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Prkosni Kablar

Kada uperiš oči iz Ovčar Banje ka Kablaru, njegovi oštri vrhovi seku pogled na delove. Ako ti baš padne na pamet da  se na njih i popneš, počeškaj se pre toga po glavi. Možda je bolje da sa temena otpadne malo peruti nego da ti noge „otpadnu“ od pentranja. Ako se baš „kofrčiš“, onda zajaši stazu broj 2 i gledaj samo u vrhove cipela...

Nekako po navici svraćamo u planinarski dom, na kafu i psihološke pripreme (žvakanje sendviča). Već sa vrata shvatih da nismo baš poželjni. Prazna sala, a konobar se uhvatio u koštac sa usisivačem. Pogleda nas mrko, pa nevoljno ugasi beštiju. Na tren zavlada muk.

-Jel radite?

-Aha!

Dok smo sedali za sto u ćošku, kraj prozora, dogega mrgud do nas i izbačajem vilice upita:

-Recite!?

Njegova poza, razmaknutih ruku i nogu je govorila:

-Ako naručite pet kafa, pucaću!!

Malo se odmakoh u stranu, za svaki slučaj i blaženim glasom naručih:

-Molim vas, tri domaće kafe i dva čaja.

Prostreli me pogledom, okrete se i nestade iza vrata. Sreća pa se Jelena i Ivona predomisliše i naručiše čaj, inače izgibosmo! Od sada nosim u rancu plinsku bocu i šoljice. Gde da ginemo zbog kafe!

Umesto metaka, donese čovek tople napitke i odmah mu videsmo  leđa. U praznom restoranu, bez muzike, mrtvu tišinu smo oživljavali smehom.

-U sledećoj najavi izleta, stavljam pancir pod obavezni deo opreme. Jeste malo težak, ali ako konobar prvi potegne, možda neće u glavu pucati.

-Što, baš je čovek prijatan.

-E Jelo, ako ti je prijatan, povedi ga kući.

-Naravno! Evo sad ću da ga pitam. Molim vas, da li bi ste...naplatili?

To kao da mu izazva senku osmeha na ukočenom licu. Stvori se kao munja, ponovo kraj stola, naplati i  kroz zube procedi:

-Doviđenja i svakako nam dođite i drugi put.

-Hvala! Biće nam užitak (samo kad odlučim da umrem).

Tužan rastanak sa konobarom, razveseliše planinari iz Ivanjice i Užica. Njih osam stigoše, po dogovoru na parking iznad doma. Neko upita:

-Hoćemo li ovde piti kafu?

-Neeee!

-Dobro, dobro. Mi smo već popili jednu.

-I mi smo. Mislim da bi još jedna bila ubitačna!

-Onda da krenemo na stazu odmah, pomenu Momčilo.

-Može! Hoćemo „dvojkom“ do vrha, „četvorkom“ nazad?

-Da, sigurnije je. Malo je klizavo, a ima i ostataka snega.

Uradismo jednu grupnu fotku, dok su se  zarobljene, egzotične ptice oglašavale iz mini zoo vrta.

Odmah iza doma kreće staza. Krenusmo i mi. Trinaest žigosanih. Samo tri devojke!? Obično je obratno...

Staza nas odmah uozbilji i povuče za đonove ka nejasnim obrisima vrhova Kablara. Sa druge strane Morave šepurio se Ovčar, sa belom kapom snega ispod antena. Strmi uspon usporava korake i greje telo. Molim, kliknite na aplikaciju Ložač i označite opciju-Shut down.

 Umesto toga skidoh sve do majice. Lakše se diše.

Malo odmora kod „Savine isposnice“. Uklesana je u liticu i dostupna samo pticama...danas i nama. Deo stene je izdubljen stalnim kapanjem vode, kao lavabo. Iznad je postavljen krst. Kutak za suočavanje sebe sa sobom. Možda i sa Bogom, ko ga ugleda...

U blizini je i stena sa urađenim merdevinama za penjače. Da odnekud naiđe Jimmy Page,  garant bi zasvirao onu našu:

- Stairway to heaven..

Vertikalna stena iznad glave vodi direktno u nebo. Bože oprosti! ali mi bi još malo hodali.

I, bogami, nahodasmo se. Noga pred nogu, sa stene na stenu. Podupiri se štapovima, pridržavaj se za grane, za kržljavo drveće. Briši znoj sa lica. Nečija stražnjica iznad glave. Hm, nije neki prizor. Neki se hvataju i za vazduh, pa proklizavaju. Ništa spektakularno! Pred sam kraj naporne staze, sretosmo čoveka u crvenom. Stoji sam na steni i pokazuje nam kuda se račva staza. Glasno se zapitah:

-Ko li je ovo markirao!?

Čovek u crvenom ispali kao iz topa:

-Ja sam markirao. Što? Nije dobro?

-Ne, ne! Sve je ok, nego kontam, mogli smo i onim merdevinama...

Svaki težak uspon  vas  nagradi  dobrim vidicima. Iznad  takvog jednog, koji zmijoliku Moravu postavlja na dlan, proklizah i prostreh se po steni koliko sam dug. A Krsman samo što je zaustio odozgo:

-Pripazite ovde, dosta je klizavo!

Osetih jak bol u desnoj podlaktici. Poteče i krv. Na levoj šaci dva prsta nabijena, pridružiše  se bolu. Neka kost na dnu leđa jauče. Pomislih da je ruka slomljena. Kao da gubim svest. O, ironijo! A malopre sam ja nekog opominjao. Priđoše Goran i Ivona, uplašenih lica:

-Jesi dobro? Da vidim ruku. Gde si se još lupio? Jel te boli?

-Ništa, ništa, ništa! Auuuu, što boli, majke mu ga!!

-Hajde da ti previjemo to. Već je oteklo. Evo ti grudva snega. Stavi na hematom. Kako da ti pomognemo još?

-Lepo. Divna je stena, samo me gurnite jako...

-Nije njemu ništa, kad se zajebava!

-Ne, mrtav sam ozbiljan! Mislim,  relativno ozbiljan. Dobro je sada. Prepadoh se da ću povratiti onu divnu kafu, koju je napravio čovek blaženog izraza lica.

Osetivši da nema lomova i da su svi udovi na broju, poskočih napred. Dezinfekcija i previjanje nek sačekaju vrh. Svi su već gore. Bogdan stidljivo izvlači pljoskicu iz ranca. Spoljna dezinfekcija izvršena. Unutrašnju prepuštam drugima.

Vetar se poigravao sa oblacima, kao pas čuvar sa ovcama. Oduva par komada prema vrhu Ovčara, pa ih vrati iznad Kablara i sruči na krila svadljivih gavranova, koji su igrali svoju igru letenja u krug. Po kamenim stolicama sedimo, jedemo, govorimo, slušamo...

-E, a jel znate onaj vic, kad svekrva pita snaju na svadbi, pred prvu bračnu noć:

„ a što si se snuždila, kćeri? Ništa ne brini, to ne boli, čak je i lepo! Nasmej se i uživaj! Sad ćete to stalno da radite.

„Ma majka,  super se ja krešem, nego mi frka, ko će ovoliko suđe oprati“!?

 -A, jel dobar? Jel dobar?

I tako. Društvo se razrakolilo, kao kokoške posle upravo snešenih jaja. Prosto i uživancija je do jaja. Ponekad zagledam ruku. Sve je na mestu. Nema viška delova. Sakupljam to što ima, pa se okupljamo za spust. Idemo „četvorkom“, mada postoji i „petica“.  Zadovoljni smo i vrlodobrim uspehom. Idemo „kroz šljivike  i livade“,pored  par „ugašenih“kuća. Zašto mi je to poznato...

Kraj ograde neko ugleda gmizavca, misleći  da je zmija. Podugačak  izdanak guštera „slepića“ je  pokušavao da se malo ugreje. Uzeh  ga u ruku. Hladan kao led me gledao ravnodušnim pogledom. Malo ga pomazih po glavi i pustih da nastavi  njegovu joga vežbu puzanja.

Otpuzasmo i mi zmijolikom stazom, natrag do doma. Predložih još  malo druženja. Nebojša upita:

-Hoćemo piti kafu ovde, u domu ? Izgleda da je gužva , imaju svadbu. Da idemo u banju?

- Može banja! Nikako u dom! Ni sa mladine strane!

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović