Tonem u ćutanje
Koje nadolazi kao vodaPreko dobro ugaženog puta
Ćutanje ispunjeno čežnjom
Za poznatim grebenom planine
Koja raste u meni od davnina
Put je tih i prazan
Voda je tiha i tamna
I penje se sve više
Uz tu planinu
Prema vrhovima
Kao da želi
Od njih napraviti ostrva
Mala čvrsta staništa
Neuništive doze života
Ostrva svijetlosti u sivoj tmini
Sve mi miriše na kišu
U tim mekanim oazama ćutanja
Tim ogledalima prošaranim dahom
Tim žuborom kretanja
Besciljnog vazdušnog toka
Moram da dodirnem
Moram da osjetim
Da prste provučem
Kroz naraslu tišinu
Prije nego se odvoji stijena
Za koju se grčevito držim
Ubjeđen da je svijet
Svoju misiju priveo kraju
Čekajući još koji tren
Da sve stvoreno eksplodira
U ljepoti nestajanja
Dok ljudi govore
Sve je u redu
Jer to je moj način
To je moj sklad
Moj poseban dan
Kad i sam sebi kažem
Da, sve je u redu
A ne čujem da vičem
Ovo je moj dan
Sve je danas u mojim očima
Danas sve eksplodira
Nestaje svijet sazdan od laži
Liže ga ogroman plamen
Iz kojeg vrišti tišina
Slušajući nijeme glasove
Od kojih se propinje gordost
Sve je u redu
Da, da
Sve je u redu...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
