Zašto stojiš sama

Glava mi je pod kapom

Nebo se igra bojama

Zašto stojiš sama

Dođi da vidiš 

Šta je to tama

I kuda ide ovaj  svet

Vidiš li put

Bez svetla

Uzmi me za ruku

Lakše ćemo proći

Neka kiša opere 

Tragove naših grešaka

Hajde

Požuri

Idemo

Vreme je

Svi su došli

Pokazuju zube

Ali, šta se to nas tiče

Hajde kreni 

Krupnim koracima

Poželi nešto

Budi skromna

Šapni mi na uvo

Da ti zamotam 

Ceo svet

Da ga poneseš

Da ga odneseš

Negde na sigurno

Negde na neko mesto

Neko tiho mesto

Gde nema

Ničeg osim

Jednog raštimanog klavira

I glasa kojim pozivaš

Ostatak sveta na predaju

Dođi da vidiš

Kako pliva mrak

Okrenut leđima

Dovoljan sam sebi

Nesvestan nas

Gust kao džem

Od šljiva ranjača

Dođi da vidiš

Dođi

Zašto stojiš sama...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Još sam ti hteo reći

Još sam ti nešto hteo reći

Da mi grozno nedostaješ

Kako tu granicu tiho preći

Kako uzeti sve to što daješ

Još samo ovo da ti kažem

Mogu i na uho, ispod kose

Možda ću malo i da slažem

Prosipajući po vratu kapi rose

Još bih ti zubima tetovirao usnu

Tu mekanu, a zatvorenu školjku

Posećivao bih te ponovo u snu

I lečio tu neizlečivu boljku

Kad pomisliš da nema više

Ničeg što bih ti radio, dao

Još bih te brao, gljivu posle kiše

Makar i otrovan, na tebe pao

Još bih ti...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Mirno je veče

Nije bilo više vremena

Potrošeno je

Teško se navići

Ali ide nekako

Malo je ostalo

Zaključano u glavi

Pitanja

Odgovori

Ćutanja

Mršava lica

Izduženi obrazi

Borba sa senkom

Nastaviti put

Ili stati

Odustati

Smirena narav

Gura napred

U pravcu tmurnog

Bezimenog grada

U nekom izbledelom vremenu

Ka nekom sivom trgu

Sedim na stepeniku

Buljeći u nebo

Koje je rado 

Ispustilo mlaku kišu

Mirno je veče

Odraz u ogledalu

Slika samo jedno oko

Drugo je potrošeno...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Otkinula se soba

Sjene po zidu

Naviru kao gladan pauk

Oči uprte u jednu tačku

Vojska duhova nemo maršira

Soba se otkinula

Leti i ne sleće

Nebo se ne vidi

Oblaci krunišu hrabrost

Držim se čvrsto za kišobran

Dolazi vreme žestokih kiša

Nabujale reke kidišu

Nestaju svetovi

Briše se vreme

Sene su tu

Bez meseca

Bez sunca

Gladan pauk raste

Halapljivo jede snove

Soba se otkinula

Leti i vrišti

Pauk je gladan

Halapljivo me jede

Dok se čvrsto držim 

Za prokleti kišobran

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Kiša me kune

Setim se tebe

Oči uprte ka nebu

Traže put ka zvezdama

Lice sazdano od želje

U pogledu redenici

Stojiš mirno repetirana

Čekajući strpljivo

Da se čovek sam ustreli

Nagoveštajem ledenih metaka

Projektilima velikih profila

Dalekih dometa

Željna rušenja

Potpunog razaranja

Uz pomoć 

Osiromašenog duha

Setim se tebe

Živim zaključan

U kiši koja me kune

Čekam te

Na pružnom prelazu

Dok vozovi odvoze

Bojeve glave

Setim se tvoje hladne

U mojoj vreloj

Zaključano

Zapečaćeno

San

Sećam se...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Divlje vode

Lepi se dan za prozor.

Još u njemu drhti svetlost.

Napolju sivo i mokro.

Kiša pere ulice.

Tera u odvode i mnogo ružnih, neizgovorenih reči.

Februar tutnji svojim stazama.

Želi da nas što pre isporuči Baba Marti.

Nešto mu se nismo svideli.

Kao da smo bolesni.

Da. Bolesni.

Kao u bolnici. 

Treći dan, posle rutinske operacije.

Vizita završena.

Sutra idete kući.

Terapija redovna.

Kontrola za tri meseca.

Kad se proleće razbukti.

Kada mlado sunce otera snegove u prošlost.

Kad se šuma probudi.

Kad livade osvanu poprskane maslačcima.

Kad se radoznalo nebo zaplavi.

Kada osmeh pukne preko lica, kao jak šamar.

Tada će krv da potekne kao bujica.

Kao divlje vode kroz sužene kanjone.

Tada je sve moguće.

Prozore će da čisti mekani mrak.

Tada ću sa mesecom da brojim zvezde u padu.

Tada ću jednu da uhvatim u letu.

Tada ću pomisliti da si stvarna.

Tada ću malo da te nagovestim...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Ph vrijednost

Dođe tako neki dan, koji te utjera u sebe.

Svim silama te pomete, zgrabi za kragnu.

Ako se odupreš, nevješto glumiš dobro raspoloženje,( osmjeh stuardese na licu), onda te odalami po tom istom, iskeženom.

Posle te bole vilice od keženja i sve ti je gore.

Skupi se neka gadna masa u grlu, ali i niže, negdje kod pluća ili u želudcu.

I tako raste, gamiže, prijeteći da obuzme cijelo tijelo.

Probam ga umanjiti sodom bikarbonom. Jedna kašičica na čašu vode.

Gadno je, ali mi razblaži kiselinu. Šta ću kad sam sav kiseo!

Kako da poravim tu ph vrijednost!? Šetnja po kiši? Ležanje sa piljenjem u plafon?

Usisavanje psećih dlaka(Đina se obilno linja)? To  pomaže dok radi usisivač.

Onda se nastavlja umijeće samoiscjeljenja, iza kojeg ostaju tragovi mučnog prolaza kroz nove staze, ugažene bijesom.

Dok u glavi jauče oluja, noge su hladne.

Žele se odvojiti i otići negdje svojim putem.

I ja bih ih pustio. Neka idu. 

Ali, šta ću sa glavom...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Dugo svetlo ostrvo

Dok kiša kune

Ostatke ovog dana

Kopam u sebi

Nakupljeno smeće

Duša traži sklonište

Unutrašnja stvarnost 

Klizi uz kičmu

Sva sam manji

U toj sobi bez zidova

Gde se susreću strah i svest

U tri boje

Obojeni snovi

Traže put kroz prozore duše

Ispod spuštenih zavesa

Ispod spuštenih trepavica

U srcu prikaza

Nekih naivnih svetova

Pokrivenim peskom

Posutim crvenim lišćem

Tražim dugo svetlo ostrvo

Sa devet reka

I deset ptica

Tražim okrajke prozirnog voća

Da prospem seme

Po krajevima htenja

Gazeći put do deponije uma...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Hladan grumen

Ošinut mrakom, sedim i ćutim.

U duši hladan grumen.

Stisnuti  kapci i stisnuti zubi.

Mršav optimizam na uglu usana.

Tesnom ulicom prolaze ćudljive misli. posute finim slojem prašine.

Sa praga kuće osećam prohladan sumrak i ledenu tišinu.

Nevidljiva vrata drže spoljni svet na odstojanju.

Neodvojivi deo detinjstva oprezno ulazi u mračne uglove.

Daljine se skupile u sićušna mesta, do kojih nikako da dođem.

Želja se ne stišava, već omamljuje teškim mirisom.

Sanjiva misao zateže veliki čvor.

Gusta  pomrčina se navalila na krošnje stare kruške.

Sa mukom osetih toplu vlagu ispod trepavica.

Ostavljam je da se stopi sa prvim kapima nadolazeće kiše.

Grumen u grlu raste još više, preteći da me udavi.

Miče se gore dole, dok panično pokušavam da ga progutam ili pljunem.

Ali, samo začuh tiho mumlanje iz usta.

Klanac u duši se naglo rascepi široko i onaj grumen ispade, kotrljajući se preko naprslina.

Duboko negde čuo se odjek eksplodirane tuge.

Kroz jednu krpicu svetla došetao se mesec...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Vetar

Vetar kao brzi poštar

Najavljuje kišu

Odozgo sa planine

Niz dolinu, preko grebena

Kroz potoke

Niz gudure

Snažan, hladan,ozbiljan

U svom nastojanju da

Rasčisti put kapima

Koje se skupljaju

Za tren

U male vodene zavese

A onda ubrzano

Pokrije mokrinom

Svu suvoću

Koja se već gušila u sebi

Putevi sipljivo dišu

Magličastom parom

Sve dok sunce

Ponovo ne proviri

Odagna oblak u stranu

Gledajući kako se lišće

Šepuri kristalnim kapima

Uništavajući tanke trake

Njegovog svetla

Kao u sudaru laserskih mačeva

Krovovi kuća se svečano šepure

Okupani, čisti, namirisani

Magla je, kiša se povlači

U ilegalu, posle uspešnog

Gerilskog napada

Sunce je izašlo na teren

Igra se nastavlja

Po njegovim pravilima...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Biće kiše

 

Biće kiše.

 Nebo ubrzano rađa tamne oblake

 Nešto me probada u kolenu

Telo se buni 

Valjda ima neki razlog

Nepoznat stanovnik otključao vrata

Da ga pozdravim ili izbacim

Možda nema loše namere

Jesam li budan

Sanjam

Ne

Dotaknuh koleno

Boli 

Ne sanjam

Ustajem 

Škripi patos

Iza zavese namršteno

Kiša će

Lep dan ne oprašta mrzovolju

Zato se izvlačim iz jutra, tiho kao mačak

Nosim ga u zubima  iz zemlje čuda

Bacam u jamu tišine

Vekovna prašina mi je na licu

Otvorih vrata

Jedan zrak sunca buši gusti oblak

Biće kiše

Slomiću i ovaj dan na komade, kao pogaču 

Umočen u malo soli, može da me dovede do večeri

Posle ću lako

Mrak sve pokriva,samo ako se ne pali svetlo

Sam sebi  sam prijatelj 

Dobro zvuči, ako se izbrusi...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Oštra Olovka

Sa osmehom
Kao zaštitnim znakom
Neke poznate firme
Sedela je u prvom redu
Na balkonu koncertne sale

Dok je noćna kiša 
Prala tragove prosede svakodnevnice

Polegle prašine po lišću
Hrabro držećeg drveća
U toj pomami iznenadne vreline

Naizgled ohola
A ranjiva unutrašnjim potokom suza
Koje su spirale Talog gorčine
U neka vrela isparenja
Što su klizila preko prkosno
Izvijenih usana

Tog odraza duboke nesreće
Dubokog bola
Koji joj se usekao u čelo
Nagoveštajem bora
Kao naglim potezom oštre olovke

Te nizove kaskadnih linija
Jedva naslućene
Dugačke
Uštirkane izazovima

Sa uzburkanim mlazovima krvi
Ispod nemilosrdno bele
Do pucanja zategnute kože

Osmeh zatvoren kao katanac
Sa senkom na uglu usana

Prigušenog svetla
U očima crnih zavesa
Koje ne daju moć spoznaje
Bleštavog trenutka
Koji kidiše
Nadire i cepa
Tanak sloj otpora

Jer se senka pomera
Raste kao oblak

Jer ne mogu ni reč
Izgovoriti dok je ne urežem
Oštrom olovkom tvrdog srca

Ne mogu ništa čuti
Osim rafalnog pucanja
Kristalnog zvuka mesečeve sonate...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Anestezija

 

 

Hladno je veče. Pada sitna kiša. Nešto sam depresivan. Skuvah čaj. Odvratan. Skuvah kafu. Može proći.

Samo da nije tog glupog zvuka iz oluka.

-Takakkakakaka...

Kapi  za mučenje. Nekome i to prija. Baš sam nadrndan. 

I soba je mučna. Zidovi se zbijaju. Kao da se ogromna presa pomera.

- Bilo bi dobro da malo izađem.

-Ali kiša pada.

-Pa šta.

- Ništa.

- Mrzi me da se pomeram.

- Ne spava mi se. Još je rano.

- Šta da radim?

-Da popijem neku pilulu? To je tek gadno!

- Anestezija!

-Možda ipak.

-Razmisli.

- A šta da razmislim?

- Glava mi je u presi.

-Čudan si.

-Jesam.

-Mnogo si sam.

-Jesam.

-Pa,šta ti je?

-Ništa.

-Kako ništa? Jesi li bolestan?

-Nisam. Dosadan si!

- Ja dosadan!? Pogledaj se.

-Gledam. Nema ničega.

-E, baš si lud!

-E, baš ti hvala!

Kiša je i dalje padala. Pio sam kafu u malim gutljajima. Na prozoru su se topile muzge mokre prašine. Napolju se i drveće stislo. Jedna grlica stoji na grani, strpljivo kisnući. Da li je njoj hladno? Da li je depresivna? Ne bih rekao.

-A muzika?

-Šta muzika?

-Da pustiš neku stvar?

-Nešto veselo i živahno?

-Nik Kejv-Duboka voda?

-Uf! Uf!

-Šta?

-Ma, demetrin je sasvim ok.

-Misliš?

-Ne mislim. Znam.

Kiša ne odustaje.

Koračam kroz duboku vodu u pravcu nemirnog sna...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Silueta

 

 

Preko prozorskog stakla plače kiša, već satima. Metalne rešetke štite horizont od nestajanja.

Lagani vetar češlja i skuplja okrajke magle u neku pristojnu frizuru.

Na staroj jabuci, već je staro i lišće, mada tek pristiže jesen. Dugo, vrelo leto odjednom izdahnu, kao da se i samo iscrpilo sopstvenom jarom. Celo prepodne se uvija i snebiva. Neka doza sivila pritiska okolinu. Kao da nema nigde živog stvora, a vidim dve pokisle kokoške kako čeprkaju travu. Taman kad potonem u dugo, blaženo  ćutanje, začujem komšinicu i odjek spikerfona sa njenog mobilnog aparata.

-Jel me čuješ!? Kažem ti, dodaj šoljicu jabukovog sirćeta i kašiku šećera.

-Koliko šećera?

-Ama, jesi gluva!? Jednu kašiku!

Borbu između glasnog i tihog prekriva pojačani pljusak. Jedna svraka dolete na prozor i držeći se za rešetku, zagleda se unutra, kao da me vidi. Kao da se čudi. Šta radi taj čovek? Samo sedi i gleda!

Da. I sam se pitam. Šta radi taj čovek, osim što ćuti, gledajući lišće kako samo sebe premazuje žuto crvenim nijansama. Čovek koji prisustvuje direktnom prenosu jednog običnog, kišnog, dugo željenog dana. Čovek, slučajni  dopisnik iz jednog malog džepa prirode. Namerno istrgnut iz čamotinje gradske vreve,sedi kraj prozora, zatečen naglom promenom u vanjskom i unutrašnjem svetu. Naslućujem sopstvenu siluetu. Eto, sretnemo se ponekad ovaj ja i onaj drugi,unutar mene. Nema tu bog zna šta da se prepriča. Moglo bi to da stane u par reči:

-Ehej!

-Ko si ti?

-Ja?

-Pa, ti!

-Ma ja sam...Ma slučajno sam tu. Što pitaš?

-Što me gledaš?

-Ama, onako! Mislio sam da sam to ja.

-Zar ličimo?

-Ko to zna! Ja bih rekao da se znamo.

-Ne. Nikad te nisam video.

-Otkud onda ti na prozoru! I šta hoćeš!?

-Ništa. Što si nervozan. Samo gledam kišu.

-Gledaš kišu?

-Da.

-Svašta! Hajde, idi sa mog prozora!

-Ovo je moj prozor! Ali, neka te. Ostani. Ja svakako moram otići.

-Što! Naljutio si se?

-Ma ne. Odoh da skuvam kafu...

Skliznu silueta sa stakla. Upalih šporet. Zacrvenela se ringla ispod izgrebane džezve.

Kao da sam oduvek zalepljen na taj prozor. Vabi mi pogled i dok stavljam dve kašike kafe u vrelu vodu. Samo da ne pokipi. Dobro je. Još pola kašike šećera. Eto.

-Hoćeš kafu?

Tišina. Samo mi u srednjem uhu zvoni taj dosadni tinitus...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Tonem u ćutanje

Tonem u ćutanje

Koje nadolazi kao voda
Preko dobro ugaženog puta

Ćutanje ispunjeno čežnjom
Za poznatim grebenom planine
Koja raste u meni od davnina

Put je tih i prazan
Voda je tiha i tamna
I penje se sve više
Uz tu planinu
Prema vrhovima
Kao da želi
Od njih napraviti ostrva

Mala čvrsta staništa
Neuništive doze života

Ostrva svijetlosti u sivoj tmini

Sve mi miriše na kišu
U tim mekanim oazama ćutanja
Tim ogledalima prošaranim dahom
Tim žuborom kretanja
Besciljnog vazdušnog toka

Moram da dodirnem
Moram da osjetim
Da prste provučem
Kroz naraslu tišinu

Prije nego se odvoji stijena
Za koju se grčevito držim
Ubjeđen da je svijet
Svoju misiju priveo kraju

Čekajući još koji tren
Da sve stvoreno eksplodira
U ljepoti nestajanja
Dok ljudi govore
Sve je u redu

Jer to je moj način
To je moj sklad
Moj poseban dan
Kad i sam sebi kažem
Da, sve je u redu
A ne čujem da vičem

Ovo je moj dan
Sve je danas u mojim očima
Danas sve eksplodira

Nestaje svijet sazdan od laži
Liže ga ogroman plamen
Iz kojeg vrišti tišina
Slušajući nijeme glasove
Od kojih se propinje gordost

Sve je u redu

Da, da

Sve je u redu... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Crveni svijet

 Idi tamo na kraj

Crvenog svijeta

Lezi i potraži pogledom

 

Vatru

Vidi kako plamen ulazi

U ogledalo

U odraz nestanka

Vidi kako isječene lutke

Skaču

Po horizontu ludila

Na zacrtanoj liniji

Do koje želiš da te 

Ostave

Da na tebe 

Zaborave

Sve dok sebi

Ne priznaš

Da ne možeš zaustaviti 

Kišu

Koja dobuje po 

Krovu

Pusti me

Na miru

Vikni i ustani

Skini ruku 

Sa usta

Otvori vrata

Otvori srce

Otvori zatvorene 

Rane

Neka topla krv 

Prostruji

Prokletstvo potrči 

Stepenicama

Plačeš li to 

Iza zida

Ili gromko 

Ćutiš 

Kraj prozora

Zaljujaj se kao

Drvo

Mokro se obuci 

Kapima

Što odzvanjaju 

Nepripitomljenom glavom

Čuvaj se odškrinutih

Vrata

Čujem mrak

To dolazi sjenka 

Ništavila

Ulazi u blokove 

Sumornih ljudi

Usporavajući neprekinuti tok

Vremena

Podstičući surovu 

Hajku

Na korijene 

Života

Čuješ li

Neko kuca na 

Vrata

Neka lelujava

Sijenka

Se baca

 u tamu

Čuješ li...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović