среда, 26. јул 2017.

Putevi





Noge su mi dugačke kao milje,

Dosežem  njima   i na brda.

Skačem i bježim  iz opake zbilje,

Tamo gdje stvarnost nije tako tvrda.



Nastojim da pobjegnem daleko,

Tamo gdje nema  previše  ljudi.

To je  sa one strane, prijeko,

Na putu me sustižu samo ludi.



Teško mi je, ali koračam brzo,

I već sam tu, iza leđa Bogu.

Sve sam ciljeve već zamrzo,

Puteve volim, njih ne mogu.



Nogama  dosežem ogromne daljine,

Eto me na drugom kraju svijeta.

Samo mi kroz zube jako svijetlo mine,

Na sjeveru mi osmjeh zaledi planeta.



Teško mi je, ali ćutim i trpim,

Sve dok ne krene riječ iz usta.

Zarđalom iglom kožu sada krpim,

Poslednji Mohikanac, izumrla vrsta.




Želim da...iz snova se gubiš,

Negdje tamo, gdje umire dan.

Negdje ćeš i đavola da poljubiš,

Ili na fruli zasviraš, kao mladi  Pan.



Veče  dolazi polako, kao jesen,

I traži, da te kao ljeto prepozna.

Uvjek sam daljinama bio zanesen,

Još jedan vrh, pa posle, ko zna!?



Ja imam korak od sedam milja,

I samo njime kroz život  kročim.

Ti si zemlja koju moja noga rilja.

Jednim slovom ću  riječ da  ti sročim.



Ja imam korak od sedam milja...



Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

четвртак, 13. јул 2017.

Miris Homolja





Jutro se nadnelo nad Homoljska polja. Žito prima pečate 18 karatnog zlata. Iskrice skakuću po kapima rose. U daljini Vukan i Ježevac dave Gornjačku klisuru.Sunce se podiže poznatom putanjom. Podlogu za još jedan lep dan, daju šume, oblačeći se u sve nijanse zelene.



Ivana sigurno drži nogu na gasu i to daje osećaj plovidbe  lađom zvanom Ford.Žena koja ćuti i odlično vozi! Mislio sam da takva ne postoji. Hm.

 Na izlazu iz Petrovca skrećemo ka Kučevu. Malo potom za Vitovnicu. Pitoma sela dremaju na jutarnjem suncu, kao stari, olinjali mačori. Ostavljamo lađu pored rečice Vitovnice. Manastirsko zdanje na uzvišenju, dostojanstveno tihuje. Nigde žive duše. Crkvena vrata otključana.Ulazim na prstima. Iz polumraka me zagledaju oči svetaca. Zastadoh u pokretu. Kroz odškrinuta vrata se provukla tanka linija svetlosti, otkrivajući lebdeća zrnca prašine. Tišina me ogrnula bestežinskim plaštom. Čuh srce kako dobuje svoj ritam.  Ničeg više nema. Svet se pretvorio u trenutak, lebdeći negde na ivici uma.

Prateći traku svetla, polako izađoh pred crkvu. Prekinuh Ivanino dvoumljenje:

-Uđi slobodno. Unutra je terapija tišinom u toku…

-Samo ću na trenutak.

-Hajde. Trenutak se upravo spaja sa večnošću…



Nadajući se da Ivanu neću čekati čitavu večnost, ugledah rasčupano mače, kako se igra sa mojim štapovima. Potpuna posvećenost igri, pokretu, telu. U sledećem momentu se ispružila leđima po travi, uvodeći zanesenost sobom, kao jedini predmet u mačiju školu.

-Idemo li?

-Idemo. Mada, za malo da se ispružim na travu pored ove čupave figure.

-Samo se ti ispruži. Sačekaću…

-Eh, onda ništa od planinarenja.

-Hajmo, dok nije skroz upržilo!

Nenad izbi odnekud iz žbunja.

-Da vidite kanjončić! Ko bonbončić. Ima li koga u manastiru?

-Ima. Jedna maca pravi performans ispred crkve.

-Maca? A sveci? Imaju slobodan dan?

-Moguće je da subotom kuliraju…

-Da vidimo mi taj kanjončić i sipamo vode.

-Hajde.

Stazica nas odvede do izvora , pored same reke, koja se bučno probijala iz uskog kanjona.Gusta šuma skriva mesto gde divlje prelazi u pitomo. Žubor vode se spaja sa šuškanjem lišća. Miris dozrelih šljiva se meša sa mirisom prerasle trave. Sva čula opet jasno trepere.

Da ne bi ostali kraj reke čitavu večnost, vratismo se do auta i nastavismo vožnju iznad druge obale. Radovi na putu u toku. Ostavismo kola u dvorištu jednog ljubaznog domaćina. Poziv na kafu je bio otvoren. Ipak, zov planine je jači.



Odluku da idemo pre ribnjaka, levo, delom staze homoljskog maratona, donesosmo onako, bez ikakvog dogovora. Ostavljamo Vranj i Kobilju glavu za drugi put. Mada nisam ljubitelj maratona i sličnih, takmičarskih fenomena, ipak jedan deo možemo prepešačiti bez gledanja na sat, kilometražu visinsku razliku. Šta nam onda ostaje? Samo igra vetra u granama. Oduševljena pesma ptica. Zujanje pčela. Neumorni zrikavci različitih tonaliteta. Miris nepodnošljive lakoće postojanja? Kao da je malopre prozujala jedna dama, iz čijih se nabora lepršave haljine širio lahor Chanel No 5.

Razgovor nije poprimao ozbiljne razmere, jer kako kvariti sve ono što priroda mnogo bolje od nas radi. Duboki udisaji pluća i lupkanje štapova po isušenoj zemlji, je sav zvuk koji smo ispuštali. Jedino je Ivana, kada malo zaostane, nešto mrmljala sebi u bradu.

-Jesi živa? Možeš li?

-Jesam. Mogla bih i bolje, samo kada bi prestao ovaj uspon.

-Evo, Nenad mi se upravo žali da ne može da hoda samo sa jednim rancem na sebi. Verovatno bi mu olakšala mnogo, ako bi mu prepustila i svoj, bar neko vreme?

-Zezaj ti, zezaj!

-Jeste,u pravu je Bane. Mnogo će mi biti lakše sa oba ranca. Baš me čudi kako sam i do sada hodao sa jednim. Daj mi tog drugara na grudi junačke.

-Uf! Hvala ti gde čuo i gde ne čuo!

-Jesi rekla nešto? Ne čujem te?

-Ništa, ništa!

Nekako i meni bi lakše gledati Nenada, opasanog rančevima sa svih strana. Ko neki specijalac. Došlo mi da mu dam i svoj, ali voda mi je unutra. Ko bi ga stigao!

Iz šumske staze izlazimo na kolski put. Sve je prilično izraslo i zaraslo, pa nema vidikovaca. Samo naslućujemo obrise vrhova sa druge strane. Hodamo u pravcu Štubeja, pa dokle nam se bude dalo…

Znoj curi sa lica, mameći muhe da sleću po nosu i ušima. Poželeh da imam bujan konjski rep. Jednim elegantnim zamahom da napravim dar mar.

Da postanem Gospodar muha?

Da ih krotim i dresiram?

Mlatnuh jednu dlanom. Opa! Pa to boli! To je moje lice!

Nešto kriknu! Videh pticu sa ogromnim krilima, kako se odvoji od sa debele grane bukve i uz par čujnih lepeta vinu se u nebo, plavo kao izlizani Levi’s 501, od butine do kolena.Dugo nisam imao priliku videti Jastreba tako izbliza. Velika momčina! Ili je možda gospođa Jastreb? Kako god, visoko iznad glava se čuo još jedan dugi kliktaj i sena krila nestade u šumi.Niko nije ni pomislio da vadi telefon i fotka. Susret je bio previse dragocen, da bi trošili vreme na banalnosti.

 Na tim moćnim krilima, odleteše sve nagomilane, loše misli.

 Hvala ti, krilati druže, za čišćenje mog gradskog, kontejnerskog uma!

Već posle par sati hodanja, uviđamo da je staza stvarno maratonska. Nigde kraja. Nigde vrha, a sve vrhovi oko nas. Nigde vidikovca, a sve lepši predeli izviruju kroz grane drveća. Začu se i motorna testera. Zvuk od kojeg se ježim, ko Ježevac! Znak da su tu neki ljudi koji seku drvo. Režim uništavanja šume, pod čijim god to patronatom bilo. Traktor, testere, balvani i mrka lica. Nenad me prekide u razmišljanju:

-Jel sećaš scene sa Vujana?

-Sad se setih. Da im kažem: ala vi uživate!?

-Nemoj! Dobićeš sličan odgovor: dabogda i ti ovako uživo!

-Dobro, neću.

-Dobar dan!

-Zdravo! Vi malo u skitnju, a?

-Da, malo. Vi malo kraduckate, a?

Mislim da me nije razumeo. A i zašto bi? Šta ako se malo krade? Važno je da se ne krade puno. A i šuma je to. Koga je briga?

Znojna lica se udaljiše jedna od drugih. Ubrzasmo korak. Da nađemo neko mesto gde se čuje samo kap kada znoj  sklizne  sa nosa. I ubrzo ga nađosmo. Proširenje na putu, kao zeleni kružni tok, natkriven kruškom divljakom. Pristojan hlad za tri božija stvora.

Nenad vadi pribor za kuvanje kafe. Izvadih kafu i čaj od lipe. Voda u džezvi zagrgolja. Miris kafe se pomeša sa mirisom vlažne trave. Ivana začuđeno upita:

-Pa vi ste sve poneli!? Kafa, čaj. Divni ste!

-Izvini, ratluk smo zaboravili!

-Au! Ovo je užitak.

-Samo duboko udahni i kaži- oooommmm. Nirvana je tu.

-Oooommmm.

-Eto! Poslušna devojka.

Stotine sekundi su se ređale u minute, praveći okvir za sliku spokoja. Kao da videh lice svetog Nikole, kako proviruje kroz lišće kruške i namigujući kaže:

-Tako je deco. Radujte se lepoti…

Podigoh ruku da nešto priupitam, ali…samo lišće treperi, poliveno odbleskom sunčeve igre.

Nenad me pogleda:

-Jesi hteo nešto?

-Ja? Ne. Nešto me rame boli, pa vežbam rukom.

Sumnjičavo me odmeri:

-Da, da. Hoće to ponekad.

Ostatak vremena provedosmo u zanesenosti sobom. Čuo se samo po neki srk iz šoljice i blagi uzdah zadovoljstva:

-Eh…

-Mmm…

-Ja…

Taman kada zadovoljstvo htede preći u oblik sna, trgosmo se. Pospremanje šanka je preuzela kafe kuvarica. Konobaru platismo u valuti osmeha. Vlasnik kafane nas pozdravi naklonom i ode da uspravlja travu koju smo nagnečili leđima.

 Istim putem valja nam poći nazad. Pođosmo i vrlo brzo ga prođosmo. Drvoseče nas jedva, pomalo gadljivo, odmeriše pogledom. Reski zvuk turiranja testere liči na rafalnu paljbu bojevim mecima. Nema potrebe da zaležemo u zaklon. Malopre smo.

Ovog puta, Ivanu ne možeš stići. Niz brdo samo što ne trči. Ni vlastiti ranac joj nije težak.

Popodne je uzavrelo kao u expres loncu. Čak su i ptice utihnule. Spuštajući se u korito Vitovnice, osetismo vlažni naboj. Valjda neće biti gromo- pražnjenja.

 Deo puta se priprema za asfaltiranje. Mašine brekte. Ljudi brekte od vrućine.

Silazimo do auta. Domaćini zovu na kafu.

-Hvala! Idemo još malo u prirodu. Selo i rečica Bistrica.Samo ću da sipam malo vode kod vas. E, vraga! Ispala mi flaša negde.

-Kakva je flaša?

-Metalna, zelena, Mackinley. Pravi fenseraj.

-Sad ću ja da pogledam.

Pre nego sam se uspio pobuniti, upali čovek motor na četiri točka i ode putem ka mašinama. Krećemo, jer flaša nije toliko bitna, a u tom momentu stiže domaćin. Našao je kraj mašine koju sam pokušavao izbeći.

-Hvala ti, domaćine! Ovu flašu ću od sada bolje da čuvam jer si ti to tako hteo! Sledeći put pijemo kafu!

-Dogovoreno! Sa srećom.

Ivana opet u svojoj prirodnoj ulozi vozača. Lokalni putevi poslušno ispravljaju krivine, pod njenim fokusiranim pogledom. Samo se par grlica preplašeno podiglo sa asfalta, sekund pre nego su završile na šajbni. Kratka vožnja do Bistrice otkriva svu ljupkost blagog krajolika. Uspavano selo dremucka uz skoro presušeni potok. U centru sela, prodavnica, kraj nje klupa, na klupi tri čoveka, sa njom srasla. I sa flašama piva. Prolazimo prema crkvi, uskim makadamskim drumom. Na jednom proširenju ostavljamo Ivaninog miljenika i produžavamo pešaka, kako bog zapoveda.

Korito reke nas dočeka mrzovoljno suvo. Na nekim mestima potpuno prašnjavo. Nenad nas vodi uz rečicu, do vodopada. Nađosmo samo stenu i u izdubljenoj kadi malo vode. Ali vode, hladne kao led! Tu valjda sunce nikad ne prodire. Obećao sam sebi kupanje u Bistrici. Kako pogaziti obećanje!? Ništa me nije mamilo u vodu, ali zagrizoh usnu, skinuh se i:

-Aaaaaaaaaaa! Što je hladno, kukavče! Nenade, okini jednu fotku dok nisam poplavio. Ovo je zamrzivač!

Bio sam brži iz vode. Nije to klinčenje više za mene. Nek se neko mlađi kofrči.

-Uf! Uf! Nešto me leđa presecaju.

-Hajde,hajde. Šta si se stisko ko neki deda.

-Što će ti to –ko?

U povratku prilazimo pored igrališta na desnoj obali reke. Mešovita ekipa šiba fudbal. Gajba piva viri kraj izvora. Jedna devojka se prodera:

-Dodaj budalo! Vidiš da sam sama pred golom!

Na istom mestu nas strpljivo čeka Ford. Sav važan, zvaničan i vrlo teget. Unutra 300 C!

Usluge kuvanja planinara vršimo besplatno.

Opet kroz selo, u prolazu. Na klupi tri čoveka, sa tri nova piva. Sve ostalo je istorija.

Vredelo bi negde još malo u hlad. Setih se kafane “Dobar hlad”. To nam je usput, pre Petrovca. Svraćamo. Na putu desetine bajkera. Negde se u blizini okupljaju. Svaki čas se čulo poznato:

-Anaaannaaaaaaannnn!!!

U bašti “Dobrog hlada” nađosmo malo istog. Konobarica dolazi kao  bus 601 za Surčin-na svakih 15 minuta.

-Dobar dan. Šta ćete?

-Dobar dan. Mislite, šta ćemo ovde?

-Ma ne. Šta ćete piti?

-A, tako. Može li Ljubinka da nam pristavi tri kafe?

-Koja Ljubinka?

-Ma, svejedno. Samo nek pristavi.

I ona nas je malo sumnjičavo pogledala, pa zanjihala zadnjicom u pravcu šanka. Dok se vazduh pretvarao u vrele izduvne gasove, stiže nam kafa. Vrlo dobro skuvana. Ne smedoh da pitam da li je Ljubinka zgotivila. Konobarica je imala gard Kalamiti Džejn. Garant ima sačmaru pri ruci!

Ivana se oglasi:

-Hoćemo li polako? Očekujem goste u pola sedam.

-Hajde, Fanđo! Pali tog monstruma i budi strah i trepet na drumovima Srbije.

Na licu joj se pojavi trag osmeha, a na meraču brzine broj 100.

Sigurna  žena  za volanom  sigurne  nemani. Na ostalim sedištima dva sigurno vezana muškarca, dremljivo klimaju glavama

Potpuno neosetno, kao kad majka odnese tek zaspalo dete iz boravka, odveze nas Ivana iz predela  Homolja, čarolije koja neprekidno traje.





Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

субота, 08. јул 2017.

POŽAR





Prolaze zvuci kroz glavu,

Čuje se koncert ptica.

Prsti češkaju kosu plavu,

Malo se spuštaju i  do lica.



Na licu osmjeh blijedi,

Dok oči svijetle ko svijeće.

Ako ih zatvoriš, poljubac slijedi,

Po kapcima ti par kapi slijeće.



Pramen kose mi golica rame,

Prstom ga savijam u spiralu.

Ispuštam pljuvačku, poput Lame,

Po dugačkom vratu, kao Ždralu.



Kažiprstom niz lijevu ruku,

Koža se ježi i blista.

U grudima, kao da dva srca tuku!

U glavi, kao da nema ništa.



Prsti putuju beskrajno, dugo,

Silaze putevima svile.

Ne znaju gdje, ni šta bi drugo,

Ni kakve ih to vuku sile.



Zaborav opušta nabrano čelo,

Gomila brige pada u ambis.

Tijelo leži na okupu, cijelo,

Noktima me grebeš kao Ris.



Otimam se ludačkoj težnji,

Da padnem u mekano krilo.

Ne opirem se užasnoj čežnji,

Malo je ostalo od onog što je bilo.



Tonem kao u živo blato,

I ne pokušavam da se čupam.

Tonem, ali ništa zato,

Sve dok ti se u osmjehu kupam.



Svaki zvuk je utišan, ćuti,

Dodir postaje bolno nježan.

I svaka pora se na drugu ljuti,

Dok širi se niz elastični gležanj.



Iskra je upalila vatru,

Već se čuje kako bukti.

Požari će da me satru,

Zvijer kreće da urla, hukti.



Plamen se uvija, po tijelu liže,

Pali se sve što je u meni suvo.

Potpuno si uz mene, ne može bliže,

Izgorjesmo skroz, u ovo doba gluvo.



Požar kovitla, ječi, puca,

Kao da gori šuma Bora.

Na vratima uma neko kuca,

Kao da se prišunjala zora.



Ne volim kad svitanje rani,

Pa me iz praha vraća u javu.

Volim kad zaspiš na mojoj strani,

Volim kad mirišem ti kosu plavu.



Miris paljevine i miris kose,

Mješa se sa mirisom bluda.

Na grudima sija par kapi rose,

Na koži znak da si po meni...svuda.



Ne želim da zaspim ni tren,

Želim da gledam kako ti spavaš.

Da nad glavom ti budem sijen,

A ti mojom željom upravljaš.



Jutro se već iscerilo, pljuje!

Gasi požar, smije se vatri.

Jutro nas ko Vrana kljuje,

Hajde ludo, jutros me satri!



Satrven, samljeven, lud na pola,

Smanjen na mjeru-nula, nula.

Volim kad po meni ležiš gola,

Ne volim, kad  od karata, raspadne se kula.



Jutro se iscerilo i pljuje...



Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

уторак, 04. јул 2017.

OKO


Samo što pogledom skliznem po opalom lišću,
zaboli me misao o tebi.
Jesen te, svojom rukom,
ubacuje u rasušenu i raspuklu dušu.

Onda, kada pomislim da ne živiš više u meni,
da sam te ugušio, protjerao,
skačeš mi na rame, već otežalo od sjećanja.
Tresem se. Putujem u prošlost.                                                                     

Stojiš na kraju svake ulice kojom prođoh.
Samo stojiš i gledaš, tim okom od sna. 
Roniš mi po krvotoku.
Bubre vene punjene željom.

Ubrizgan bol tutnji u glavi.
Kidam se na komade, i bacam u pećine uma.

Tamo sa zidova curi ludilo. 
Sav sam ludilo,
kada mislim o preklapanju tvojih trepavica.

O trenu kada su ih lizale suze. 
Ovlaženih vrhova otkrivale oko.
Crno i kišno. 
Oko, puno zaboravljenih pogleda.
Oko, zgužvano poljupcima.
Oko.

Ženo, ubij me crnilom zjenice.
Prospi to mastilo po mom plavilu.
Svrgni me sa trona tuge. 

Ogrni se čvrstom namjerom,
ispljuni me i zgazi .
Spriječi ovog gmaza da ti upija sjaj. 

Budi ulicama početak i kraj.
Budi meni brana.

Samo još jednom,
okrzni me suncem. 
Pusti zrak da me sprži i razlije.

Sastruži me obrvama
i okači na uho vjetru. 

Zaboravi me, ženo,
jer ja tebe ...ne mogu.

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović