OKO

Samo što pogledom skliznem po opalom lišću,
zaboli me misao o tebi.
Jesen te, svojom rukom,
ubacuje u rasušenu i raspuklu dušu.

Onda, kada pomislim da ne živiš više u meni,
da sam te ugušio, protjerao,
skačeš mi na rame, već otežalo od sjećanja.
Tresem se. Putujem u prošlost.                                                                     

Stojiš na kraju svake ulice kojom prođoh.
Samo stojiš i gledaš, tim okom od sna. 
Roniš mi po krvotoku.
Bubre vene punjene željom.

Ubrizgan bol tutnji u glavi.
Kidam se na komade, i bacam u pećine uma.

Tamo sa zidova curi ludilo. 
Sav sam ludilo,
kada mislim o preklapanju tvojih trepavica.

O trenu kada su ih lizale suze. 
Ovlaženih vrhova otkrivale oko.
Crno i kišno. 
Oko, puno zaboravljenih pogleda.
Oko, zgužvano poljupcima.
Oko.

Ženo, ubij me crnilom zjenice.
Prospi to mastilo po mom plavilu.
Svrgni me sa trona tuge. 

Ogrni se čvrstom namjerom,
ispljuni me i zgazi .
Spriječi ovog gmaza da ti upija sjaj. 

Budi ulicama početak i kraj.
Budi meni brana.

Samo još jednom,
okrzni me suncem. 
Pusti zrak da me sprži i razlije.

Sastruži me obrvama
i okači na uho vjetru. 

Zaboravi me, ženo,
jer ja tebe ...ne mogu.

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović