I
pored šućmurastih prognoza, subota se probudi zajedno sa suncem. Gledamo se
kroz prozor, onako, malo iskosa. Kao da se prepoznajemo posle dužeg ne viđanja.
Podigoh roletne i otrpih ispitivački pogled ispod zlatnih obrva. Začuh neki
čudan zvuk. Malo otegnut i mekan. O, kako prija uhu. To planina zove. Odoh...
Sa
još dva musketara od Džepova Prirode, krenuh u svetao dan, pun naslućujućih
obećanja. Izbor je pao na Homoljskog lepotana-Vukan. Jeste da smo ga pohodili u početkom aprila, ali je
tada bio loše volje, zaklonjen kišom i plaštom debelog sloja magle. Da te
vidimo danas, tvrdoglavo momče!
Rasprostrtom
dolinom Homolja zujimo ka selu Ždrelo. U sedam sati, Petrovac na Mlavi je tek
ovlaš probuđen. Prolazimo grdnu građevinu, zvanu Banja Ždrelo. Kroz selo nas
pozdraviše dva psa i tri kokoške. Na parkingu, ispred manastira Svete Trojice,
nema nikoga. Ni u porti crkve. Samo se dva vrapca prepiru oko tek dozrelih
dudova. Sipamo vodu sa izvora i odmah krećemo. Malo gradske nervoze bacamo sa
pogledom na uspavane krovove seoskih kuća. Prvi progovori Nenad:
-Šta
ste se ućutali? Guknite, golubovi!
-Ne
zvao se ja Bogdan, ako ne odslušam ovaj koncert ptica, do kraja!
-E,
onda te ostavljamo ovde. Kakav kraj! Ovo je tek početak.
-Bolje
da sluša ptice nego da kači slušalice iz
telefona u uši i maše glavom!
-Sad
ćeš da slušaš samo srce kako gruva! Kreće uspon ko babina leđa, grbav.
-Ja
sam već počeo mahati glavom, ali ne zbog
dobre muzike, već od muha!
-Čujemo
li se, profesore!? Tukne li se pomalo?
-Au,
što je prigrejalo!
Staza
zarasla u ižđikljalu travu. Znoj curi u potočićima. Fali mi jedan kitnjast,
konjski rep, da elegantno teram glupe muhe sa lica. Evo jedna navalila, hoće
baš u uho. Beži, beštijo!
Jedno
vreme se stvarno izgubiše zvuci šume. Samo je odjekivalo:
-Bum,
bum, bum.
Mešalo
se sa:
-Uhuuuhuu,
ufuuu, ssssah.
Srce
i pluća u zajedničkoj akciji pumpanja. Šuma kao sauna. Napokon izlazimo na
otvoreni deo, ali ne još i na zaravan. Uspon se otegao kao pogrebna povorka.
Jeste da je subota, ama nisu zadušnice!
-Momci,
gde je osmeh? Promenite izraz lica, da se ne ukoči.
-Bogdan
je pripremio osmeh. Samo da ga nalepi, kad izađemo na vrh!
-E,
onda će još malo da bude smrknut.
Izlazak
iz guste koprive, koja dosezala do pojasa, obradova i polumrtvu šumu četinara.
Bukva i grab nas prepustiše jeli i boru.
Odavno napadnuta nekom bolešću, šuma kao iz „Gospodara Prstenova“, sve više
tone u sopstveni mrak. Oguljena i šupljikava stabla su odolevala karpatskim
vetrovima, bacajuću pogled sa visine na oborenu i polegnutu braću. Miris
truleži mešao se sa mirisom cvetanja. Glasovi ptica su parali jednolični zvuk
zrikavaca. Jutro se penjalo u podne.
Na
čistini se pojavi i Bogdan, sav u zelenim tonovima.
-Eto
si se stopio sa okolinom, kao gušter.
-Gadna
bre, ova kopriva! Sve kroz pantalone ožari!
-Onda
to nije bila kopriva.
-Nego
šta? Konvoj škorpija!?
-Ako
žari, onda je Žara.
-E
baš si vickast! Kopriva ili žara, peče, majku joj...
-Da
klopamo ovde?
-Ne.
Još malo do Malog Vukana, pa ćemo gore.
Do
gore iscjedismo svu tečnost iz sebe. Mokri kao posle potopa, zastasmo na steni
sa koje se zavidi orlovima. Ote mi se dugačak krik:
-Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!
-Šta
ti je, prepade me!
-Ništa.
Malo oduška. A i da prekinem ove zrikavce.
-Hajde
da jedemo, dok ti nije palo na pamet da poletiš.
-E
ta ti nije loša! Hajd, zdravo!
-Čekaj,
bre! Jesu ključevi od kola kod tebe? Ostavi pa leti.
-Taman
posla! Pa da vam ostane ovaj, sa ljubavlju spremljen doručak!? Opušteno.
Zajaha
svako svoju stenu, merkajući zeleni ambis, ispod litice. Dobra vežba za apetit.
Nekako, creva brzo prorade...
Upržila
božija zvezda! Zamalo ne zaspah. Začkiljih jednim okom po horizontu. Vrhovi
Homoljskih planina, stameno stoje pobodeni u sred ogromne doline. Kučajske
planine se ukazuju svojim predstavnicima-Beljanica, Veliki Krš, Deli Jovan.
Pozdravi
nas i car ovog dela neba, Jastreb. Uz kliktaj se stuštio u šumu ispod nas. Da
li je nekom zecu srce brže zakucalo...
-Hajmo
polako, do Velikog Vukana, dok nam noge nisu postale male.
-Uf!
Ne bih se mrdo odavde danima!
-Pa,
ostani ti, Bogi. Doći ćemo mi opet na jesen. Pokupićemo te.
-Dobro,
dobro! Idem.
Do
većeg vrha, staza je vijugala između prosutih stena, stabala jorgovana i
razraslih žbunova gloga. Podne se predaje popodnevu uz pokoju žrtvu. Jedna muha
ostade spljeskana na licu, ne preživevši šamar upućen samom sebi. Približih se
grebenom do kamenog obeležja. Sa leve strane spazih pticu. Ne beži. Stoji i
gleda u stranu. Ne pomeram se. Ne pomera se. Golub. Crnog perja, sa ljubičastim
prelivima ispod vrata. Neobičan. Dostojanstven. Priđoh bliže. Ne pomera se, ali
me zagleda. Povređen? Ne bih rekao. Žedan? Verovatno. Priđoše i musketari sa
isukanim planinarskim štapovima.
-Pst!
Imamo društvo. Da ga slikamo?
-Hej,
ovo je neki specijal. Vidi ima li prsten.
-Gde?
-Pa
na nozi, bre! Nema ruke!
-A!
„Skini prsten s desne ruke, da ti mladost ne uvene“...
-Ja
budale! Daj neki čep da mu sipam vode.
-Evo,
ja ću odseći dno od flašice. Neko je ostavio.
Nasu
Bogdan vodu, Nenad izvadi telefon i otpoče foto priča. Golub, najpre stidljiv i
uzdržan, nakon par minuta se pomeri i zagnjuri glavu u vodu. Kao da čuh:
-Joj,
meraka!
Ne.
Učinilo mi se. Očito vrlo žedan, ali ne halapljiv. Pio je sa stilom. Prosuh mu
komadiće izmrvljenog hleba. I gladan je. Pa naravno, Ko zna odakle i koliko
leti. Možda ga je onaj Jastreb pojurio sa Malog Vukana? Nenad prozbori:
-Možda
se izgubio?
-Moguće.
Garant učestvovao u takmičenju iz orjentiringa, pa mu ispala karta i kompas.
-Ko
zna kao se on orjentiše. Kako mu pomoći?
-Valjda
će se snaći i preživeti. Kompas nisam poneo, a karta Vukana mu je glomazna.
-Hajde
zamoli ga za jednu zajedničku fotku.
-Krilati
gospodine, da li bi ste bili ljubazni za jednu grupnu?
Izdrža
naš novi poznanik sve akcije. Mirno je stajao, dok aparat škljocnuo.
-Kako
da ga ostavimo samog? Valjda ga neće neko poklopati?
-Ja
nisam više gladan, hajmo.
-Monstrume!
Dok
smo se natraške kretali, opraštajući se od čudesne ptice, on se pomerio par
koraka do ivice stene i ostao tako zagledan u samo njemu poznate predele. Kao
da htede reći:
-Samo
vi idite. Sve će biti u redu.
Odosmo,
ali nekako ko pokisli, na ovoj proletnoj žegi. I Vukan kao da se rastužio, pa
mu poispadalo kamenje sa vrha, svuda po stazi. Noge da polomiš! Sjurismo se do sela u neznanju od zbrčkanih misli.
Dvorišta se uzmirisala raspupalim voćkama. Crni dudovi ostaviše trag po
prstima. Ne daju ti slagati, ako neko pita:
-Aha!
Jesi li to krao dudove!?
Kako
da mu kažeš:
-Nisam
, majke mi!kad su ruke obojene kao mastilom?
Nije
bilo nikoga da priupita. Sve zvrji prazno. Jedina konkurencija su bili bumbari.
Zujeći oko glava kao mali, crni helikopteri, branili su svoju teritoriju od
uljeza.
Pred
seosku prodavnicu izađe čovek u crnom.
Duga seda kosa i još duža brada. Pozdravlja nas i pita hoćemo li nešto popiti.
Hm. Prodavac? Već sam pomislio da je iz manastira. Čika Voja. Gazi osamdest
drugu godinu. Mašala! Pijuckamo hladni napitak, dok nas Voja, narogušenih obrva, ispituje-odakle
smo, ko smo, šta smo.
Od
Golog Otoka nas spasi jedna monahinja. Ispade iz prašnjave Opel Corse,
zalupivši škripava vrata:
-Pomaže
Bog! Odmarate malo? Neka, hvala Bogu. Deda Vojo, ja bih nešto pazarila.
-Evo,
evo! Samo da mi prorade ovi prokleti zglobovi, Bog ih ne ubio!
Pozdravismo
ovo dvoje nama neobičnih ljudi, u njima uobičajenoj sceni. Još malo šetnje kroz
selo. Još nekoliko laveža zavezanih pasa. Jedno istrčavanje nezavezanog i
iskeženog. Još dva zevanja i protezanja belih mačaka u dubokom hladu.
Pred manastirom sretosmo starog monaha. Ide iz
livade sa punom šoljom divljih jagoda. Uz pozdrav, uđe lagano u dvorište, u
takođe dubok hlad. Nismo mu bili
preterano interesantni.
Zatekosmo
i automobil u hladu...vrlo sazrelog crnog duda! E , stomak da te zaboli! Morao
sam još malo...
Sutradan iz stana, nešto oko podne, opazih tamnu senu na simsu prozora. Sa sruge
strane stakla gledao me golub!
Najpre
ostadoh u mestu, bez pokreta, a onda krenuh lagano ka njemu. Bio je sive boje i
samo je nezainteresovano podigao krila, prhnuvši u vazduh. Možda ga je poslao njegov crni brat,
sa Vukana? Da kaže da je živ i zdrav? Da je našao svoju kućicu, da ne brinem?
Ne,
ne brinem. Znam da je živ i da će još dugo crnim krilima da seče vazduh i živahnim očima
da posmatra ljude kako mu prilaze i čude se lepoti ljubičastog presijavanja.
Kao da kaže:
-E
moj druže! Bilo je i gorih vremena...
Dopisnik
iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар