среда, 24. јануар 2018.

Sutra ću



Sutra ću, ne mogu danas,
Pružiti prste da se prepletu.
Sutra je dan samo za nas,
Dan kad sa pticama smo u letu.

Ne mogu danas, još se budim,
Iz sna punog  krvi i znoja.
Nisam danas sam, malo ludim,
Sutra ćeš za mene biti Troja.

Sutra snažno zamahni,
Ispravi glavu i ošini okom.
Svi su tu, samo odahni,
I pali su gore, negdje visoko.

Ako ti ipak niz lice suza sleti,
Ne briši je, pusti je nek ide.
Polako od trnja vijenac ispleti,
I stavi na glavu, neka svi vide.

Sjedni na klupu kraj jezera bola,
Osjetićeš spokoj na ogrubjeloj koži.
I poznatu temu gitarskog sola,
Kako se u uhu narasta i množi.

Sutra ću, danas nikako neću,
Ne stižem od navale sjete.
Sve mi neki krugovi po očima slijeću,

Eto me kad prođu, kad sutra odlete.

Eto me, kad već zaboraviš i osijediš
Kad ti čekanje bude slatko ko voda.
Na istoj klupi vidjeću da sjediš,
Prepoznajući šifru tajanstvenog koda.


Eto me, kad već zaboraviš i osijediš...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

субота, 20. јануар 2018.

Prečica






Već od podneva osećam kako me nešto čupa,vuče,cima.

Otimam se brzim hodom. Jurim ulicama kao da hoću što pre tabane izlizati.



Ne vredi! Kao da mi neko za vratom diše. Okrećem se naglo, kao da sam nešto ugledao.

Ništa, osim još stotine užurbanih ljudi. Nastavljam preko Terazija ka Slaviji, zaobilazeći jednog goluba.

Mene zaobiđe jedan par očiju. Tek penjući se Beogradskom ulicom shvatih.

Petak ima dil sa subotom!

Sabije nas u grupe, kolone, reke unezverenih likova i gura ubrzano prema suboti, brišući svoje, od muke oznojeno  popodne.



-Izvinite! Za subotu, desno?

-Ne, ne! Tamo je nedelja. Idite samo pravo. Kad vidite da se jutro malo nasmešilo, to je ona.

-Hvala vam puno! Vi ste nešto ozbiljni? Joj, pa poznati ste mi! Vi ste…?

-Da. Ja sam ponedeljak.

-Jasno! Izvinite žurim. Do viđenja.





Baš moradoh sresti taj ponedeljak! E sad ću navući namerno osmeh oko glave, pa valjda naletim na tu,nasmešenu, subotu.

U Njegoševoj za malo da se sudarim sa jednim plavim šiškama.

-Izvinite! Jel ima neka prečica za nedelju?

-Ne znam, gospođo! Sad sam sreo ponedeljak.

 Evo ga iza mojih leđa.

 Pitajte njega...   



Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

петак, 19. јануар 2018.

Koliko život košta





Koliko život košta,
U zemlji gdje umiru i snovi?
Može li brza pošta,
U paketu donijeti jedan novi?

Ako može tako,
Samo reci i biće spakovano,
Obučen u praznični sako,
U  sjajnim cipelama, crnom lakovano.

Kad čuješ zvono,
Na zaključanim, teškim vratima.
Znaćeš da to je ono,
Što čekaš godinama, danima, satima.

Zato otključaj tu bravu,
Otvori širom, nek sunce cijelo uđe.
Ovaj put gledaj da izabereš  pravu,
Stranu svijeta, gdje sve naše je i tuđe.

Kad saznaš da je suza
Protjerana sa uplašenog lica.
Odzviždi jednu tužaljku bluza,
Nek sve se nosi na krilima ptic
a.
Odzviždi jednu tužaljku…

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

понедељак, 15. јануар 2018.

Ledeni dah Povlena








Dve vrane se začuđeno pomeriše sa puta na ogradu, dok je kombi milio kroz selo. Debelo brdo kao zarobljeno u pokretu, bezglasno promiče sa maglom. Drveće okovano ledom, posuto sa malo snega, kao vanillin šećer po kori krempite, grebalo je krov vozila. Mahinalno spustih glavu. Veliki Povlen sa pomoli na tren iz guste magle. Moćna stena obložena šumom. U podnožju  vidjeh tanak mlaz dima, iz dimnjaka planinarskog doma. Nedelja obučena u belo, kao mlada. Doduše, malo ukočeno izgleda od ovog minusa, ali mlada je mlada.

Ispred doma nekoliko automobila i jedan kombi. Planinari  iz Bijeljine. Dočekali srpsku Novu godinu sa domaćinima iz Valjeva. Ulazimo u trpezariju, gde je vladala potpuno opuštena atmosfera. Svega nekoliko planinara doručkuju i piju jutarnju kaficu. Domaćin Mirko se pojavi iz kuhinje.

-O, dobro jutro! Izvolite, izvolite. Dobro došli!

-Dobro jutro! Sretna vam Nova godina i pristavljaj  kafu.

-U, bre! Čemu žurba!? Sad će to sve lagano, po redu…

-Dobro, dobro. Hajd polako, pa požuri…

Kroz poluzaleđene prozore krnjavi pogled na belinu. I slike sa zidova nas pogledaše belo. Najzad, prepustih se belim mislima, podupirući hladan zid toplim leđima. Ubrzo zamirisaše čajevi i kafe, kuvani lagano, a posluženi brzo. Robert, Dragana i Zoran naručiše i ponuđenu proju sa sirom. Odjednom za stolom zavlada vrlo prijatna atmosfera. Zaleđena lica se kraviše osmehom. Čulo se pucketanje bukovine u smederevcu. Toplina razbuktala i sjaj u očima. Spremni smo za planinu.

-Hoćete najpre na Veliki Povlen, pa grebenom dalje…

-Tako je. Veliki, Srednji, Mali, pa nazad.

-O, pa to je odlično za ovakav zimski dan! U koliko vas očekujemo za ručak?

-Tu smo oko tri. Hoće pasulj biti gotov do tada?

-Nema pasulja.

-A!? Kako nema? Pa naručili smo…

-Mnogo hrane je ostalo od sinoć, posle dočeka. Da ne pravimo pasulj, kad već ima čorba i sarma. Može?

-Hm! Sarma? Mirko, ti si neodoljiv čovek. Da te poljubim jednom!

-Neka, hvala! Samo vi polako krenite.

-Idemo polako, jer se brzo dogovorismo.

Kako izađosmo pred kuću, tako nahrupi vetar u talasima, bacajući inje u oči. Na tren zastade dah od hladnoće. Svi se naglo uozbiljiše i zavukoše glave pod kape i kapuljače. Najmlađi član družine je Pavle. Ima čitavih devet godina i Jedva čeka da ide na planinu.

-Jesi spreman, čika Pavle? Da krenemo?

-Može, samo mi namesti ovaj štap. Nešto se skupio.

-Eto. Namešteno. Hajmo sad žustro, dok se nismo pretvorili u deda mrazove!

Brzo smo se popeli na vrh Velikog Povlena. Niko nije prozborio ni reči. Samo se čulo duboko disanje i škripa snega pod čizmama. Par minuta predaha uz jednu zajedničku fotku, pa smo se morali spustiti do grebena, u zavetrinu. Odatle je već bilo lakše. Uz oprez prilikom gaženja po stenama, zaleđenim I klizavim, uđosmo u zagrljaj planine, hladan i beo. Grane su spale nisko, pritisnute teretom snega, pa smo se provlačili ispod, kao u nekoj igri, već odavno smišljenoj.  Neko bi to nazvao “igra ledenih perli”.

Prijatno se zagrejasmo, sve do šume “striborove”. Jedno malo parče šume četinara, svaki put izaziva uzdahe zadovoljstva. Prosto čarobna šumica, mami te da zastaneš, odmoriš, osvrneš, naćuliš uho i…ćutiš.

Ćutanje nije baš uobičajen momenat u grupi planinara, pa se pokrenu lavina reči. Ipak je bezbolnija od snežne lavine.

Visoke jele i borovi, okićeni novogodišnjim kićankama od belih ukrasa, ukočeno stoje, samo po nekad mrdnuvši nekom granom pod naletom vetra.

Neoprezno ubacih sneg sa kapuljače direktno na kožu leđa! Skočih kao u crtanom filmu! Vreme je da se krene…

Na Srednji Povlen jedva nabasasmo. Magla se zaigrala sama sa sobom, bez ikakve potrebe da još neko učestvuje. Vetar doprinosi  da razmišljanja i nema. Samo idem dalje, jer:

Uske staze me vukle za nogu,
Vjetrovi me gurali u leđa.
Sve bliži sam bio bogu,
Među nama je samo tanka međa.


Na maloj visoravni, ispod Malog Povlena, crkvica i zvonik, pobodeni u zemlju i sa njom srasli. Sve se nekako skupilo i dobilo druge dimenzije u očima posmatrača.

Još jedan zamah preostale energije spuštamo u nožne mišiće i polako se penjemo u nevidljivo. Cipele proklizavaju. Noge malo drhte. Pluća se stisla kao da ih neko davi. Šiklja para iz usta. Taman kad je svima bila na ustima reč: “ima li tog vrha negde”!? izroni iz beline sivo kameno obeležje. Začu se i lavež pasa. Nismo jedini u planini? Lovci? Ne. Nekoliko ubrzanih planinara sa još užurbanijim psima. Nasta opšta graja. Smeh se mešao sa lavežom i glasno izvikivanim komandama. Iza mojih leđa odjeknu:

-Lezi dole!!

Umalo ne zalegoh na neviđeno, ali me spasi još jedna komanda:

-Arči, rekao sam, lezi!!

Sreća, ne zovu me Arči, još manje Arčibald, inače bih klečao u plitkom, smrznutom snegu, isplaženog jezika i podređenog pogleda u očima. U zamenu za takav preformans, uskladismo jedan lep fotosešn.

Ipak klekoh i zagrlih prvog do sebe, Arčibalda. Dok smo pozirali, zahvalno me liznu po licu. Uzvratih mu češkanjem po glavi, koja se šepurila dugačkim ušima, dok je izvirivala ispred šmekerskog, zelenog prsluka. Posle seanse fotkanja, upoznah se i sa ostalim psećim članovima ove družine. Dva čupka, kovrdžave, zaleđene dlake, jedan mali švrćo i veliki  smeđi pas vučije glave, a mačije umiljatosti.

Sa dvonožnim članovima, simpatične družine, progovorismo po koju reč, između naleta vetra i međusobnih čarki pasa. Obe ekipe su se čudile  da po ovakvom minusu ima još “budala” u planini.

Zajedno siđosmo u podnožije, uz obilje proklizavanja i padova. Prvi sam otvorio sezonu. Prostreh se po niskom žbunju, objašnjavajući Pavlu kako treba hodati po klizavoj stazi.

Skoro svi su se upisali u knjigu padova. Nije utvrđeno ko je poneo epitet-pad sa stilom.

Na raskrsnici staza, u dolini izmađu Malog i  Srednjeg Povlena, razdvojismo se od razigrane ekipe i ponovo utonusmo u maglu i već viđeno-ništa. Vetar je kočoperno pokušavao pocepati taj neprozirni plašt i pobacati ga  dole negde u kotlinu. No, magla se čvrsto držala za vrhove stena i stabala, dajući priliku okolini da se pohvali samo obrisima.

Zaobiđosmo vrh i sekući široki proplanak, spustismo se na kolski put, vrlo blizu doma. Svi su već naslućivali miris sarme, kad Pavle zapita:

-Koliko još ima do doma?

-Oko 15 minuta.

-Kako petnaest, kad mama malopre reče da ima još deset.

-Hm.

-Pavle, kod vodiča ti je vreme vrlo rastegljiv pojam.

Uskoro se taj rastegljivi pojam pretvori u vrlo čvrstu i idiličnu  sliku planinarskog doma. Ispred  kuće se šetkao naš vozač Željko, sveže naspavan, sa cigarom  u zubima.

-Već ste stigli!?

-Stigli? Nigde mi nismo ni odlazili. Nego,šta je sa sarmom?

-Uf! Eno je u šerpi. Miriše ko mlada!

-E, ti ga zabrazdi! Mlada miriše na sarmu!? Pa valjda se istuširala, pred venčanje?

-Dobro bre! Može da miriše i na mladine čarape, samo da se jede…

Uđosmo unutra, unoseći malo snega i hladnoće u trpezariju. Postavljen sto za gladne I pomalo umorne. Miris sarme se mešao sa mirisom nečijih čarapa. Pomenuti pasulj je pao u zaborav pod naletom čorbe i urolanih sarmica. Salata od cvekle je bojom krvi, razbijala devičansku belinu stolnjaka. Jabuke i dunje su stigle sledećim vozom, u kupeu sa pitama. Rasčupane glave, crvenih obraza I curećih noseva, odavasmo stanje raspamećenog uživanja. Setih se da mi  još nešto fali:

-Mirko, daj još jedan taj čaj od hajdučke trave, pa nek ide život!

-Važi, samo me nemoj ljubiti, majke ti!



Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

четвртак, 11. јануар 2018.

Mizerna stvarnost




Koraci se bave asfaltom,
Čvrsta podloga za mizernu stvarnost.
Iz grla krik optočen altom,
Otiče sa krvlju u maestralnost.

Gdje su  te spodobe ružne,
Što migolje po dubokom blatu?
U ogledalu samo sjene su tužne,
Iako se okvir sija po zlatu.

Usoljene misli pružaju korak,
Nečija pluća bolesno cvile.
Uplašene oči je prekrio mrak,
Ovom stranom vladaju nečiste sile.

Ograde su pobodene odavno,
Nesvjestan, već uz jednu se penješ.
Na drugoj strani si dočekan slavno,
Dok zubima grizeš ruku i stenješ.

Nisi baš siguran, sta će sve to tebi,
Propast svakako na bijelom konju stiže.
Zašto na njemu i nestao ne bi,
Nek je bar otmeno, ako je sve bliže.


Koraci se bave asfaltom...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović