Noge iznad oblaka

 

 

Na Debelom brdu je debela magla. Pomešala se sa oblacima. Nekoliko stepeni u minusu.

Oprezno izlazimo iz malog kombija. Brze pripreme. Zatezanje i nameštanje opreme.

 Belina snega se pojačava odsjajem ledene površine. 

Naočare za sunce prizivaju bar tračak vedrine.

 Krećemo se po totalnom ledu. Đonovi klize, dok štapovi drže ravnotežu.

 Ispod kapa navučenih na čelo, kravio se osmeh. 

Pogled ka vrhovima otkriva plavičaste rupe u oblacima. 

Veliki Povlen se  malo skupio od hladnoće.

 Iz dimnjaka planinarskog doma se vijorila tanka linija dima.

 Tri auta su parkirana iznad. Bravo za dobre gume i hrabrost vozača. 

Zavirih u toplu trpezariju.

 Kroz zamagljene naočare prepoznah Micu, vrednu ženu iz kluba Povlen.

-Gde si Mico, sto godina!

-A, vidi ti njega! Nešto si zabradatio, ne mogu da te prepoznam.

-Da, malo sam se kamuflirao, da me vetar ne raspozna.

-Svraćate li na kafu ili posle pešačenja?

-To sam hteo da te pitam. Hoće li biti nečeg za ručak?

-Naravno. Biće pasulj, salata, svratite.

-Hoćemo. Idemo kružnu turu. Kad dobro ogladnimo, a to je oko tri, eto nas.

Prijavih ekipi:

Narode, kaže Mica, biće pasulja za ručak. Svraćamo?

-Psulj! Uraaaaa!

Uspon na Veliki Povlen je bio nešto lakši od očekivanog. 

Na delovima staze, sneg se otopio. Ubrzo smo na vrhu, rumeni i zadihani.

 Par fotografija i skidanje jednog sloja odeće. Nastavljamo grebenom, bezbedno.

 Oblaci se polako rastežu. Srednji Povlen je skroz pokriven, skrivajući malu kolonu od pogleda.

 Dok smo malo dahnuli dušom, iznad naših glava se ukazalo nebo. 

Slab vetar je donirao tu akciju. Na čas se pojaviše probijeni vidici. To je bio nagoveštaj vedrine. 

Oblak se malo zaigrao. Nastavljamo ka Malom Povlenu.

 Kroz šumarak zaleđenih Jela, čitamo zimsku bajku.

 Potom izlazak na veliko polje, optočeno snegom, slika samo sebe kao akvarel.

 Izvuko smo se do Kneževog polja i crkvice. 

Sunce uporno buši rupe. Možda nam se posreći na vrhu.

 Par zalogaja i gutljaj vode, pa krećemo na tu završnu deonicu. 

Srećemo jednu grupu u povratku.

 Škripi led pod nogama. Đonovi krckaju. Blizu smo. Eto naaaaaas!

Izlazimo na vrh, vrlo mokri i bez daha, ali raspoloženi.

 Sunce se izborilo za malo pažnje. Nebo se zaplavilo. Vetar je zaspao. Milina! 

Malo upijanja toplote. Malo ćutanja. Malo fotkanja. Velikih pola sata uživanja. 

Silazak je neminovan, pa krećemo sa pritisnutom kočnicom u nogama. 

Uz pomoć stabala i štapova, ubrzo smo na livadi. 

Svi smo u komadu, bez padova. Sad je već lakše, nije tako strmo.

 Nastavljamo polako ka domu.

 Sa jednog zaleđenog dela, pomerih se na travu.

 Hopaaaa! Noge se podigoše iznad oblaka. Padoh u deliću sekunde.

 Stražnjica je nastojala da ostavi dublji trag. Svi se zgledaše.

 Ustadoh, prebrojavajući koske i zglobove. Ništa nije škripalo niti otpalo. Dobro je. 

Ma, boli me dupe! Onako, pomalo...

Nešto niže, na stazi omekšaloj i mokroj, oglasila se i Milica.

 Pokušaj spusta na zadnjem  delu.

-Jesi li dobro?

-Nikad bolje!

-Sve na broju?

-Valjda jeste. Ma, boli me dupe!

-To je baš nezgodno...

Napokon, svi stigosmo u dom, u jednom komadu.

 Unutra, toplo, lepo. 

Jedna grupa planinara već isparava višak pasulja. 

Pronalazimo slobodan sto. Ubrzo stiže i Mica sa velikim porcijama. 

Vreo pasulj krepi i dušu i telo. Još i vruća kafa! Ihaaaaj! Teška uživancija.

Prošlo je četiri. Kad pre!

 Kroz prozor gledam mrak kako grize dan.

 Nevoljno napuštamo  udobnu toplinu. Toplo se pozdravljamo sa vrednim ženama.

 Napolju je osetno hladnije. Steže mraz. Koraci su kratki i pipavi.  

Takvi nas i spustiše na početak i kraj. Na Debelo brdo.

 Ostavljamo ga uspavanog i okovanog tamom, dok su gume lizale ledeni asfalt...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Ledeni dah Povlena

Dve vrane se začuđeno pomeriše sa puta na ogradu, dok je kombi milio kroz selo. Debelo brdo kao zarobljeno u pokretu, bezglasno promiče sa maglom. Drveće okovano ledom, posuto sa malo snega, kao vanillin šećer po kori krempite, grebalo je krov vozila. Mahinalno spustih glavu. Veliki Povlen sa pomoli na tren iz guste magle. Moćna stena obložena šumom. U podnožju  vidjeh tanak mlaz dima, iz dimnjaka planinarskog doma. Nedelja obučena u belo, kao mlada. Doduše, malo ukočeno izgleda od ovog minusa, ali mlada je mlada.

Ispred doma nekoliko automobila i jedan kombi. Planinari  iz Bijeljine. Dočekali srpsku Novu godinu sa domaćinima iz Valjeva. Ulazimo u trpezariju, gde je vladala potpuno opuštena atmosfera. Svega nekoliko planinara doručkuju i piju jutarnju kaficu. Domaćin Mirko se pojavi iz kuhinje.

-O, dobro jutro! Izvolite, izvolite. Dobro došli!

-Dobro jutro! Sretna vam Nova godina i pristavljaj  kafu.

-U, bre! Čemu žurba!? Sad će to sve lagano, po redu…

-Dobro, dobro. Hajd polako, pa požuri…

Kroz poluzaleđene prozore krnjavi pogled na belinu. I slike sa zidova nas pogledaše belo. Najzad, prepustih se belim mislima, podupirući hladan zid toplim leđima. Ubrzo zamirisaše čajevi i kafe, kuvani lagano, a posluženi brzo. Robert, Dragana i Zoran naručiše i ponuđenu proju sa sirom. Odjednom za stolom zavlada vrlo prijatna atmosfera. Zaleđena lica se kraviše osmehom. Čulo se pucketanje bukovine u smederevcu. Toplina razbuktala i sjaj u očima. Spremni smo za planinu.

-Hoćete najpre na Veliki Povlen, pa grebenom dalje…

-Tako je. Veliki, Srednji, Mali, pa nazad.

-O, pa to je odlično za ovakav zimski dan! U koliko vas očekujemo za ručak?

-Tu smo oko tri. Hoće pasulj biti gotov do tada?

-Nema pasulja.

-A!? Kako nema? Pa naručili smo…

-Mnogo hrane je ostalo od sinoć, posle dočeka. Da ne pravimo pasulj, kad već ima čorba i sarma. Može?

-Hm! Sarma? Mirko, ti si neodoljiv čovek. Da te poljubim jednom!

-Neka, hvala! Samo vi polako krenite.

-Idemo polako, jer se brzo dogovorismo.

Kako izađosmo pred kuću, tako nahrupi vetar u talasima, bacajući inje u oči. Na tren zastade dah od hladnoće. Svi se naglo uozbiljiše i zavukoše glave pod kape i kapuljače. Najmlađi član družine je Pavle. Ima čitavih devet godina i Jedva čeka da ide na planinu.

-Jesi spreman, čika Pavle? Da krenemo?

-Može, samo mi namesti ovaj štap. Nešto se skupio.

-Eto. Namešteno. Hajmo sad žustro, dok se nismo pretvorili u deda mrazove!

Brzo smo se popeli na vrh Velikog Povlena. Niko nije prozborio ni reči. Samo se čulo duboko disanje i škripa snega pod čizmama. Par minuta predaha uz jednu zajedničku fotku, pa smo se morali spustiti do grebena, u zavetrinu. Odatle je već bilo lakše. Uz oprez prilikom gaženja po stenama, zaleđenim I klizavim, uđosmo u zagrljaj planine, hladan i beo. Grane su spale nisko, pritisnute teretom snega, pa smo se provlačili ispod, kao u nekoj igri, već odavno smišljenoj.  Neko bi to nazvao “igra ledenih perli”.

Prijatno se zagrejasmo, sve do šume “striborove”. Jedno malo parče šume četinara, svaki put izaziva uzdahe zadovoljstva. Prosto čarobna šumica, mami te da zastaneš, odmoriš, osvrneš, naćuliš uho i…ćutiš.

Ćutanje nije baš uobičajen momenat u grupi planinara, pa se pokrenu lavina reči. Ipak je bezbolnija od snežne lavine.

Visoke jele i borovi, okićeni novogodišnjim kićankama od belih ukrasa, ukočeno stoje, samo po nekad mrdnuvši nekom granom pod naletom vetra.

Neoprezno ubacih sneg sa kapuljače direktno na kožu leđa! Skočih kao u crtanom filmu! Vreme je da se krene…

Na Srednji Povlen jedva nabasasmo. Magla se zaigrala sama sa sobom, bez ikakve potrebe da još neko učestvuje. Vetar doprinosi  da razmišljanja i nema. Samo idem dalje, jer:

Uske staze me vukle za nogu,

Vjetrovi me gurali u leđa.

Sve bliži sam bio bogu,

Među nama je samo tanka međa.

Na maloj visoravni, ispod Malog Povlena, crkvica i zvonik, pobodeni u zemlju i sa njom srasli. Sve se nekako skupilo i dobilo druge dimenzije u očima posmatrača.

Još jedan zamah preostale energije spuštamo u nožne mišiće i polako se penjemo u nevidljivo. Cipele proklizavaju. Noge malo drhte. Pluća se stisla kao da ih neko davi. Šiklja para iz usta. Taman kad je svima bila na ustima reč: “ima li tog vrha negde”!? izroni iz beline sivo kameno obeležje. Začu se i lavež pasa. Nismo jedini u planini? Lovci? Ne. Nekoliko ubrzanih planinara sa još užurbanijim psima. Nasta opšta graja. Smeh se mešao sa lavežom i glasno izvikivanim komandama. Iza mojih leđa odjeknu:

-Lezi dole!!

Umalo ne zalegoh na neviđeno, ali me spasi još jedna komanda:

-Arči, rekao sam, lezi!!

Sreća, ne zovu me Arči, još manje Arčibald, inače bih klečao u plitkom, smrznutom snegu, isplaženog jezika i podređenog pogleda u očima. U zamenu za takav preformans, uskladismo jedan lep fotosešn.

Ipak klekoh i zagrlih prvog do sebe, Arčibalda. Dok smo pozirali, zahvalno me liznu po licu. Uzvratih mu češkanjem po glavi, koja se šepurila dugačkim ušima, dok je izvirivala ispred šmekerskog, zelenog prsluka. Posle seanse fotkanja, upoznah se i sa ostalim psećim članovima ove družine. Dva čupka, kovrdžave, zaleđene dlake, jedan mali švrćo i veliki  smeđi pas vučije glave, a mačije umiljatosti.

Sa dvonožnim članovima, simpatične družine, progovorismo po koju reč, između naleta vetra i međusobnih čarki pasa. Obe ekipe su se čudile  da po ovakvom minusu ima još “budala” u planini.

Zajedno siđosmo u podnožije, uz obilje proklizavanja i padova. Prvi sam otvorio sezonu. Prostreh se po niskom žbunju, objašnjavajući Pavlu kako treba hodati po klizavoj stazi.

Skoro svi su se upisali u knjigu padova. Nije utvrđeno ko je poneo epitet-pad sa stilom.

Na raskrsnici staza, u dolini izmađu Malog i  Srednjeg Povlena, razdvojismo se od razigrane ekipe i ponovo utonusmo u maglu i već viđeno-ništa. Vetar je kočoperno pokušavao pocepati taj neprozirni plašt i pobacati ga  dole negde u kotlinu. No, magla se čvrsto držala za vrhove stena i stabala, dajući priliku okolini da se pohvali samo obrisima.

Zaobiđosmo vrh i sekući široki proplanak, spustismo se na kolski put, vrlo blizu doma. Svi su već naslućivali miris sarme, kad Pavle zapita:

-Koliko još ima do doma?

-Oko 15 minuta.

-Kako petnaest, kad mama malopre reče da ima još deset.

-Hm.

-Pavle, kod vodiča ti je vreme vrlo rastegljiv pojam.

Uskoro se taj rastegljivi pojam pretvori u vrlo čvrstu i idiličnu  sliku planinarskog doma. Ispred  kuće se šetkao naš vozač Željko, sveže naspavan, sa cigarom  u zubima.

-Već ste stigli!?

-Stigli? Nigde mi nismo ni odlazili. Nego,šta je sa sarmom?

-Uf! Eno je u šerpi. Miriše ko mlada!

-E, ti ga zabrazdi! Mlada miriše na sarmu!? Pa valjda se istuširala, pred venčanje?

-Dobro bre! Može da miriše i na mladine čarape, samo da se jede…

Uđosmo unutra, unoseći malo snega i hladnoće u trpezariju. Postavljen sto za gladne I pomalo umorne. Miris sarme se mešao sa mirisom nečijih čarapa. Pomenuti pasulj je pao u zaborav pod naletom čorbe i urolanih sarmica. Salata od cvekle je bojom krvi, razbijala devičansku belinu stolnjaka. Jabuke i dunje su stigle sledećim vozom, u kupeu sa pitama. Rasčupane glave, crvenih obraza I curećih noseva, odavasmo stanje raspamećenog uživanja. Setih se da mi  još nešto fali:

-Mirko, daj još jedan taj čaj od hajdučke trave, pa nek ide život!

-Važi, samo me nemoj ljubiti, majke ti!

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

Razigrani Povlen

Istrgnuta iz mračnog okrilja umornog petka, subota živahno potrča uz planinu. Već odavno naviklo na nagle nalete magle, selo Debelo brdo se samo malo skupilo, nišaneći dimnjacima u siva nebesa. Ovce zablejaše iz obora, strižući ušima i prikačenim žutim naušnicama. Dremljivi planinari izađoše iz minibusa, žmirkajući krmeljivim kapcima. Parkirane mašine za popravku puteva, kvare lepotu ušuškanog sela. Malo problejah sa ovcama par pametnih blejki. Utom je i ekipa spremna za polazak.

Kroz selo uobičajena priča. Kao da je policijski čas. Osim ovaca, sretosmo samo jednu ženu. Već razbuđeni hladnom dobrodošlicom sa Povlena, brzo napravismo priličnu graju

.

-A,  jel se vidi planinarski dom?

-A, koliko ima do doma?

-A, koliko kilometara pešačimo?

Sijaset pitanja pucaju  rafalnom paljbom. Htedoh po inerciji, u zaklon. Nema vrdanja.

-Evo tu, još malo. Pola sata do doma. Tu pijemo domaćinsku kafu, pa polako na uspon.

-Kafica!? To nam treba! Jeees!

Hm! Ta magična reč-kafa. Lepo se zagrejasmo ta dva kilometra do doma. Mlađahna Andrea je već pokazivala znake viška energije. Svojih 14 godina nosi u rancu kao teret od perja. Pojavi se i maglom poprskan planinarski  dom . Smestio se  na samom rubu planine, pa kao kvočka, oprezno gleda na put, ne bi li na vreme spazio nekog uljeza.

Uljegosmo u trpezariju, taman da izgazimo pločice poda, koje je domaćin Mirko upravo izglancao.

-Dobro jutro! Nema veze! Uđite slobodno! To ja onako, malo da osvežim. Dolaze kasnije i neka deca, pa da je čisto.

-Dobro jutro domaćine! Skuvaj nam kafe i čaja, pa nek ide život!

-Biće brzo! Ima vrele vode.

-Priča se da praviš odličnu kafu!?

-Ko priča?

-Žene po Beogradu pričaju. Kažu, Mirko kad je zakuva, može mačka šapama da pregazi preko pene, a da ne potone!?

-Ma pusti, bogati, žene svašta pričaju.

Vidno užurban i ne baš raspoložen za zezanje, rastrča se domaćin po kuhinji. Stigoše kafe i čajevi. Toplina klizi po stolovima i u očima, dok magla po prozorima  veze  zavese belim koncima. Iz šporeta dopiru zvuci razigrane vatre. U ogromnom loncu se nešto krčka za ručak. Pasulj!? Uf!

Popih kafu, mada je pena bila slabašna i verujem da bi se mačka dobro okupala, da je kojim slučajem morala preći preko šoljice. Uostalom, nijedne mačke nije bilo u blizini...

Svih petnaest, vrlo raspoloženih gradskih lica, zagleda se u početak staze.

-Šta! Ovuda?

-Da. Nema tu ni pola sata uspona do vrha Veliki Povlen.

-Au! Što ne odosmo prvo na Mali?

-Zato što je Mali  Veliki!

-Kako sad to?

-Mali Povlen je viši od Velikog.

-E svašta! Hajde, kad baš insistiraš.

Uskom i strmom stazom je odzvanjao smeh i po neko pitanje. Neki su na planinarenju po prvi put. Među njima i Ljilja.

-Ovo je preteško za mene! Idite vi, ja ću se polako vratiti.

-A ne! Nema vraćanja. Lagano, pa pauza, pa opet tako i eto vas na vrhu...

Posle nekoliko pokušaja odustajanja, zakorači Ljilja na Veliki Povlen, sva rumena i zaduvana. Prvo planinarenje, pa odmah vrh preko hiljadu metara! Ivana , Ljilja i Jelena, tri musketarke proizvedoh čarobnim planinarskim štapom u viteški red- Džepovi Prirode.  Aleluja!

Kao da se nameračila baš na nas, magla ne odustaje sa bacanjem svojih pokrivki. Greben prema Srednjem Povlenu je u momentu bio ravna siva površina. Odjednom nam pristiže vetar u pomoć i otera deo napadača, hladnom snagom. Dokopasmo se šume. Zazeleniše se prvi izdanci divljeg luka. Boje dodaju visibabe  i jagorčevina. Šumska izložba je otvorena.

Samo što izađosmo iz šume na dugačku livadu, preko nje protrča srna. Nisam je još ni ispratio pogledom, kad odskakutaše još dve! Zablistaše oči onih koji su ih primetili. Makar na kratko, ovakav susret je uvek dragocen.  Andrea samo što ne odskakuta za srnama. Mama Anastasia nije baš odobravala skakutanje.

-Andrea, dete! Polako bre! Ne idi tamo na ivicu...

-Da, mama!

Uz još jedno ubeđivanje sa Ljiljom, popesmo se i na Srednji Povlen. Tu se već naslućivala borba magle, oblaka i sunca, koje izgledalo kao bela lopta, okačena na parče neba, iznad planine. Osim lišća i trave, zašuštaše i kese iz rančeva. Slatki zalogaji nadiru.

Vetar dopušta samo kratke pauze. Dovoljno za dopunu energije. Još jedan napušten zaseok. Još nekoliko kuća što nas samotno gledaju zamandaljenim prozorima. Još torova bez ovaca, kokošinjaca bez kokoški, kućica bez pasa. Imanja nisu potpuno zamrla. Dolazi neko preko leta. Da poradi šta se može. A sve manje i to malo ima ko...

Na idilične livade, krunisane crkvicom, stigosmo iza podneva. Sunce je već probilo odbrambene redove. Magla se povlači u krpama. Sjajne trake zraka zabada nam  pod obrve. Mali Povlen nas posmatra, pomalo sa visine.

-Šta je bilo, a? Umorili se? A ja pomislih, eto vas kod mene...

Hoće svi gore, ne brini! Jedino Ljilja ni da čuje.

-A, nećete me više nagovoriti! Ostajem ovde i uživam. Vi idite i na Everst, samo se vratite za sat, dva.

-Ok. Tu vam je crkva, livada, ptice...Možete otpevati par tropara, dok se mi vratimo.

-Šta da otpevam?

-Ništa, ništa! Može nešto od Čole...

Ostade Ljilja da pevuši, a mi se zabismo na još zaleđenu stazu ka vrhu. Kratko ali slatko! Sve vreme čujem nečije gunđanje, ali i smeh. Dobro je.

Na vrhu kameno obeležje i stolica. Svi se ugodno smestiše po stenovitim stolicama, a Goran, sasvim prirodno, sede u tu jednu, drvenu. I nešto se ubrzo zamisli. Bar je tako izgledao.

-Evo me ka Njegoš! Sjedim i razmišljam.

-Samo ti sedi. Ne zamaraj se razmišljanjem-dobaci Nenad.

-Da znaš! Evo, odmah me nešto glava presječe...

Sa horizonta nas merkaju čupavi vrhovi Maljena, Zlatibora, Gvozdačkih stena, Tare...

Ispred mene je  Predrag merkao Jelenu. I poljubio je! Pa to je strašno...

Uhvaćeni raljama  ranog popodneva, krezubo sunce nas je žvakalo oteklim desnima. Na tren, jedini zvuk koji se čuo, je bio odjek Goranovih misli:

-Đe si do sad bio, magarče jedan! Vidi ove ljepote...

Uredno, sva razmišljanja  pokupismo  nazad u rančeve. Silazak do podnožija je bio brz i bravurozan. Proklizavalo se sa odličnim ocenama za umetnički dojam. Milka Babović bi to pozdravila frenetičnim aplauzom. Zbilja, ko sada prenosi umetničko klizanje?

Ljilja je još kod crkve. Nije je oteo nepoznati Povlenski vitez. Nije se ni zamonašila. Eh! A taman sam očekivao neki romantičan zaplet.

-A, jel idemo istim putem nazad?

-Taman posla! Samo putem kojim se retko ide...

Takav jedan nas dovede do izvora rečice Cetine. Mada kaptiran, ostalo je dovoljno da kroz cevi iz betona teče ledena, lekovita tečnost. Oko izvora domaćinska atmosfera. Odbačene kese, flaše, limenke, kutije od cigareta. Između kesa porastao sremuš. Zdravlje iz đubreta...

Grabimo dalje. Uskoro nailazimo na prave plantaže divljeg luka. Cela šuma se zeleni. Tu je sve čisto, netaknuto. Beremo malo dalje od staze. Da se nije, bože oprosti, neki planinar slabe bešike popiškio. Onda na steni, malo iznad šumice, spazih kapu šajkaču. Nešto mi se mreška pred očima! Ne! Kapa se pomeri. Da li ovaj sremuš udara ko list koke!? Ne. Ustade neki deda, skupa sa šajkačom i kesom u ruci.

-Eheeej! Gde ste omladino! Kako ide?

-O, domaćine! Sretan rad!

-Ma, j... ga! Hvala! Evo, pomalo...

-Malo sremuša za čorbu?

-Jes malo, j... ga! Pita, čorba, j.... li ga! Nek se nađe.

-Da, da. Neka ga ima. A kako se ono beše zoveš, deda?

-Ko? Ja? J.... li ga, Stanko.

-E, gazda Stanko, živ bio! Zbogom!

-Zbogom omladino! U zdravlju se možda  opet vidimo, j.... li ga!

Ostade čiča u šumi, puneći kesu zelenim listovima. Nama je ostalo još da se spustimo do Ploča. Savršena izložba stena, neobičnih oblika i sastava. Kao da su deca lepila kamenčiće. Ulaz u šumsku galeriju je bio slobodan. Cena ulaznice-bar jedan zadivljeni pogled.

Neko zapita:

-Koliko ima još do doma?

-J.... li ga! Oko pola sata.

U domu vreva! Mame i tate sa malom decom. Slavi se rođendan u prirodi! Svaka čast!

Dočeka nas još užurbaniji Mirko. Čovek  sve radi sam. Donosi porcije sa vrelim pasuljem. Oblačići pare lebde nad tanjirima. Domaći hleb, pečen u Smederevcu.  Za čas zavlada opšta radost za stolom. U stomaku vri od zadovoljstva. Jedan, dva, tri puta- sipam i mljackam. Braćo i sestre, izgibosmo!!!

Sreća pa je Željko dovezao minibus do doma . Preživelima posle bitke sa pasuljem, hlebom i kupus salatom, nije bilo nemoguće da se ukrcaju i zauzmu nenumerisana sedišta. Pri silasku niz planinu, razmotavao se taze  snimljeni film. Kadrovi maglovitih vrhova, livada posutih visibabama, dedama i šumama zelenih od sremuša, su se smenjivali na platnu pod očnim kapcima, koji su se lagano sklapali. Ispod slika nije bilo teksta. Samo jedno dugačko-Zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz...

-Željko, kad stižemo u Beograd?

-J.... li ga! Čim se završi film...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović