Toboganom do pakla

Ćute vrhovi

Dok ćutke koračam

U dubokom snu

Na mekom putu

Noćnog neba sjećanja

Preko mostova
Sa vazduhom oko uha

Sa tamom u oku
Koje uporno traži
Neke neviđene boje

Neku svrhu

Otvoren svijet
Pogodan čulima

Dovoljan za sve

Za bića sazdana

Od visine
Od daljine
Od dubine

Neprolazni svijet

Za ove borbe
I puteve
Očigledno prolazne

Unutrašnji svijet
Obmanjen radostima
Osokoljen tugom

Stepenicama do vrata raja
Toboganom  do pakla

Još jednu vožnju, molim

Da se posle uspona
Naglo sunovratim
U obliku beznačajne mrlje

Dok nestaje stvaran svijet

Neviđeno širok
Beskrajno veliki

Putem uglačanim
Vrhunskim sjajem
Nepresušne potrebe
Da daljine dobiju smisao... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Sanjam

 

Sanjam snove od paučine,

Nježni su ali i jaki kao uže.

Ko zna kuda vode te šine,

Mogu li biti još malo duže?

Sanjam vrhove neznanih daljina,

Svaki sam bar po jednom penjao.

Sa nekih su lepršali krajevi haljina,

Ni u javi tu ja ne bih ništa mijenjao.

Poneki put kriknem, sav u znoju,

Valjda usnim i blesave, ružne prizore.

Samo im daljinski promjenim boju,

Onda se pustim tako do svitanja zore.

Poneki put, u snu je blijesak,

Kao da se meteor survava, pada.

Valjda će se zabiti negdje u pijesak,

A možda će ponovo u san sada.

Sanjam neki put i tebe, mila,

Tada želim da ga učinim dužim.

Ponese me neka,u bojama sila,

Tada vijekovima sa tobom kružim.

Sanjam te u svim bojama mogućim,

Pokrivam mojom crnom tvoju plavu.

Po plavoj volim samo da se prućim,

I samo na njene nabore naslonim glavu.

Po neki put kriknem, sav u znoju,

Kao da se meteor survava, pada.

Onda te vidim kao na dlanu, moju,

Onda se budim i sve je ...Sada.

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Sanjari odlaze

Zakačila se magla,
Po rastućoj dvoumici.
Pa pravi neizdrživu vlagu,
Neispunjenih očekivanja.

Sanjari odlaze svojim putem,
Spremni da se odreknu svega,
Osim svojih snova i svog puta.
Bez ikakve dileme, samo prolaze.

Promašaji se koncentrišu u krugove,
Vrteći se kao škripeći ringišpil,
Dok jedan stari, a novi početak,
Mirno sjedi, gledajući svoja posla.

Zakačila se magla na vrhove,
Pokušaja i neispunjenih očekivanja,
Dok sanjari nestaju sa svojim snovima,
Kroz tunel koji ima samo početak.

Sanjari odlaze...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Glasovi sa Bobije

Ovog proleća sve su subote ranjene. Kako se probudim, zatvorenih očiju već znam da pada kiša, da je sivo i da se magla privija uz stvari , kao neka ogromna neman, bez kraja i početka. Napregnem se pa dignem jedan kapak, misleći-varam se, ali siva neminovnost se lepi po staklu: „Ćao! Stigla sam. Doooođiii“...Onda brzo zaklopim i to jedno progledano oko. Čuj-stigla sam! Đavo te stizao! Moram opet da se preganjam sa tobom po planini! Uf! Kad ti jednom dođem tamo i napravim rupe  usisivačem.  Pa neka ti Veliki Krojač krpi tu tvoju sivo belu odoru! Uf, uf!

Trznuh se odjednom, kao da sam zaspao. Pogledam ostale, svi ćute. Goran se pridržava za volan i skoncentrisano izbegava svaku treću rupu na putu. Tanja zagleda nokte. Može taj sloj laka malo bolje da se navuče! Nenad bode očima jednu kap vode što klizi niz staklo.

-Halo! Ima li koga u autu!? Jeste da je subota, ali nisu danas zadušnice!

-Dakle, ubi ovo  vreme! Baš se prisećam da li sam preplatio Info stan. Možda su oni nahajcali grejanje na kraju sezone, pa ova kiša piči li-piči!

-Ajde bre, šta ste se skupili ko „splandovane“ ovčice! Pusti neku muziku.

-E, da! Muzika! Jbt, vidim nešto debelo fali.

-Ide stvar iz prve lige: „zelena si rijeka bila“ . Zdravko Čolić, godina 1756...Može?

-Nemoj, majke ti. Neka kiše i magle. To je meni pravo dobro...

Zbog žustre rasprave o muzičkim klasicima i njihovom uticaju na varenje tek pojedene pite „zeljanice“, za malo da profuramo Debelo Brdo. Toliko se skupilo pod vetrom i kišom da se pre može nazvati Anoreksičnim Brdom. Onih par kuća na ćošku sela, kao da je okruženo barikadama. Samo dimnjak odaje tragove života.

-Pa da. Vi se lepo grejete, gledate jutarnji program Roze TV i pijuckate kaficu uz malo, bože oprosti, slaninice od prošlog poseka. A mi!? Šta ćemo mi, jadni i sami u planini! Da pešačimo do Bobije i natrag, skoro 30 kilometara? Ma daj! Pa vi niste čisti!

Nekako se iskobeljasmo napolje iz toplog Citroena. Goran se zabezeknu:

-Jadi moji, što je zima!

Tanja stidljivo priupita:

-A gde ćemo sada?

-Pa, do Bobije i nazad. Rekoh li vam. Nema ni 30 kilometara.

Goran me mrko pogleda:

-Jadi moji, budale!

Nenad je već spreman i poskakuje:

-Hoćemo li na tu Bobiju, bre!?

Zatrpani rančevima i  kabanicama, bez kucanja otvorismo vrata sivila. Na raskrsnici jedva vidljiv putokaz-Bobija levo, Jablanik pravo. Idemo levo. Moglo je komotno da piše:

-Welcome to nothing…

Početna hladnoća se predavala, dok su koraci brojali kilometre. Uspavanost i mrzovolja nestadoše u isparenjima. Pojaviše se i osmesi. Kao stjuardese pri poletanju  aviona:

-Iznad vaših glava je pretinac sa maskama za kiseonik. U slučaju nužde, otvorite pretinac, stavite masku na usta i dišite duboko!

Naš avion je već leteo visoko! Disali smo punim plućima, poskidali kabanice i…raširili krila. Bobija se stidljivo pomaljala iz procepa koje je jedan kočoperni sunčev zrak probio u oblacima. Vetar je pojačavao svoju pesmu, usaglašavajući tonalitet sa  ptičijim horovima.  Hodajući  izlokanim makadamskim putem, posmatrali smo igru prirode. Gospodo, samo za vas, danas, čuveni krotitelj vetar, kroti raspomamljenu maglu, šibajući je korbačima dugačkim sedam milja.

Zaseoke skoro i ne videsmo. Vezani psi su začuđeno lajali na  nas. Selo Savkovica se pohvali prvim asfaltom. Jedan stanovnik nas pozdravi, doduše mjaukanjem, ali koga briga!? Priđe malo, pa se poče valjati i izvoditi karafeke, kao da je i on u cirkusu. Priupitah ga:

-Macane, kako ide? Može li se preživeti? Ima li miševa? Nekih zgodnih maca?

Nekako setno odmahnu repom, okrenu se i zausti samo jedno otegnuto:

-Mjaaaau.

Vidim, nije mu do priče sa nepoznatim prolaznicima, a ne nudimo ga nikakvom hranom. Zainteresovanost mu u trenu zgasnu. Doduše, nismo mnogo više pažnje izazvali ni kod dve gospođe krmače i jedne gđice  koze. Samo su nas odmerili uz kulturan pozdrav: grok, grok i mekeke, što je sjajan rezultat, uzimajući obzir vremenske prilike i činjenicu da se prvi put u životu srećemo.

I dalje se odvijao prikaz kroćenja oblaka i magle. Vetar je dobio pojačanje. Sunce je odlučilo da pošalje svoje elitne jedinice! Za čas krenuše projektili ka prepadnutim vrhovima Bobije. Izrešetani oblaci su se ubrzano povlačili ka nebesima. Ostatke magle je terao vetar skroz do kanjona reke Ljuboviđe. Kako izađosmo na prvi vidikovac, ispred gazda Perinog doma, ukaza se Medvednik go do pojasa. Jablanik se, takođe spremao za buđenje, mada još uvek u pidžami skrojenoj od jednog oblaka u trku.

Nenad pod utiscima bežećih oblaka dobaci:

-Šta sam rekao!? Beže oblaci, a pobeže i magla! A?

-Nemoj da govoriš ništa! Kad god pomeneš, opet se naoblači! Ćuti dok ne skuvamo kafu.

-Joj, kafa! Evo nas kod onog proplanka, sa klupom i stolom. Vadi džezvu!

Šta ću, izvadih džezvu, šoljice, tacnice i plavu  kuhinjsku krpu sa belim kockicama.

-A ratluk?

-Pu, majku mu! Zaboravih  kupiti! Možda će nam Tanja oprostiti!?Možeš li nekako na vrhu planine popiti kafu bez ratluka?

-Ne pijem kafu.

-A?

-Ne, nikad ne pijem kafu. Ne prija mi.

-E svašta! Čuj ne pije kafu!? Sa kim ja idem u planinu, kukala mi majka! Pa za koga smo ovaj pokretni restoran nosali ovolike kilometre!? Sad sam se iznervirao! Nenade, za mene duplu.

-Ništa vi ne brinite za mene. Ja imam svoju dozu Coca Cole. Ona me podigne.

-Coca Cola, veliš? O, munje i  gromovi i Sveti Ilija! Coca Cola, a!? Odoh da se bacim niz ovu liticu! U, jbt! Što je ovde strmo! Ne naginji se sine…

Dok je Nanad skuvao kafu, a mi raspravljali o prirodnim napitcima, Goran je već bio u ležećem položaju, podbočen rukom. Prepoznatljiv momenat ,kada polako propada u filozofsko razmišljanje.

-Šta ti kažeš na ovo, Gogi?

-Ja.

-I to što kažeš! Sad će kafica…

Tu se rano popodne ustrčalo oko nas, kao da smo mu u gostima. Sve pokazuje neke vrhove planina, kuće što vise okačene po strmim livadama, šume koje menjaju boju, kad lišće pomiluje sunce, pa stavlja prst na usta i pokazuje na uši. Slušajte!  Tu dole, ispod vas peva potok, dok se baca niz stenu praveći bučan slap. Slušamo. Opet malo ćutimo, jer Bog nam je dao dva uha i jedna usta. Da malo više ćutimo…i slušamo.

E, ako neko zna da pije kafu sa totalnim užitkom, to je Goran! Lepo čovek skinuo čizme i čarape i…

-Joj!! Obuvaj se!

-Što?

-Pa bune se ljubičice! Još treba i protesnu notu da upute! Mislim, lep ti je vez na vunenim čarapama, ne skidaj!

-Ćuti, izgleda sam fasovo više pari žuljeva!

-Zar ih kupuješ uvek u paru?

-Ne zaje..vaj! Ima li neko flaster?

Skočismo tražiti flastere, kao da je ranjenik! Valja ga dobro previti. Ko bi nosio 110 kila, 15 kilometara, kukavče!!

Posle kafe i raznih đakonija, stadoše se kovitlati zvuci i u stomaku. Ne bih baš da dremnem, ali bih onako…malo da blejnem. Bleeee…

Potrošismo brzo to rano popodne. Već tri sata! Auuuu! Valja nazad, a tabani se bune. Pa i kolena nešto škripe. Hm. Ništa od ležanja. Diž’ se vojsko!

Vraćamo se putem ka Savkovićima. Kraj puta pasu ovce, pod budnom pažnjom jednog krupnog retrivera i čobanice mlade. Mislim, relativno mlade. Za razliku od čobanice, pas je ljutito lajao na nas.

-Neće on ujesti, nego ga plaše štapovi.

Odmah Goran spusti štap pored sebe i prizva simpatičnog medu. Pade i jedno vrhunsko češkanje po glavi.

-Hajmo polako, dok ti nije počeo lizati žuljeve u znak zahvalnosti.

-Ne brini! Miris ga drži na odstojanju.

Ovce su pasle sočnu travu, apsolutno nezainteresovane našom pojavom. Uvređeno krenusmo dalje, bez pozdrava sa stvorenjima u vunenim džemperima. Samo se jednoj crnki ote jedno krkljavo:

-Beeee.

Put u ništa, u povratku je bio put u središte lepote. Otkriveni predeli su se hvalili brendiranim komadima odeće. Bukve, Borovi, Jele, Hrastovi, Breze…Proplanci i livade pune prosutog cveća.  Kod osnovne škole malo odmaramo. Iz kuće preko puta izlazi snajka i zove nas na kafu.

-Hvala! Tanja ne pije kafu.

Umesto kafe, malo se ispričasmo sa snajkom. U školskom dvorištu  su tri klinca šutirali loptu. Iz obližnje štale se čulo otegnuto –muuuu!

-Pa drugi put svratite na kafu.

-Ako Tanja ne bude sa nama, hoćemo! Doviđenja…

U sledećem zaseoku srećemo vitalnog dedu. Sve poskakuje kad hoda.

-Kako je, deda?

-Dobro je, dobro. Još malo.

-Što još malo? Koliko imaš godina?

-Dogodine punim osamdeset.

-Oho! Napunićeš ti devet banki, ako nastaviš tako!

-Ima li šta od malina?

-Bruka! Sve pobio grad! Jesi čuo na televiziji? U Ljuboviji pado veliki ko jaje! Ništa nije ostalo. Je.. ga! Šta ćeš!

-Ne daj se, deda! Biće bar šljiva, krompira, sira…

-Ako pobije i šljive, nema ni rakije! Je.. ga!

-Gluho bilo! Neće grad u šljive. Kako bez rakije!?

-Hajde, u zdravlju, deco.

-Čuvaj se, deda! Ima još dosta do devedesete…

Posle ovakvih susreta, uvek mi se nešto želudac uzjoguni. Prođe me  neka seta, ko da je kraj sveta…

Ostatak puta pređosmo zaneseni  prirodom, čistom i mirišljavom, kao tek okupanom bebom.

Debelo Brdo se raširilo na popodnevnom suncu. Noge otežale od puno koraka. Kolena škripe. Škripe i zubi od umora. I Citroen je malo škripao amortizerima, dok je Goran skoncentrisano sekao krivine govoreći:

-Ja, vide li ti ove lepote!?

-Ja…

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović

-

Razigrani Povlen

Istrgnuta iz mračnog okrilja umornog petka, subota živahno potrča uz planinu. Već odavno naviklo na nagle nalete magle, selo Debelo brdo se samo malo skupilo, nišaneći dimnjacima u siva nebesa. Ovce zablejaše iz obora, strižući ušima i prikačenim žutim naušnicama. Dremljivi planinari izađoše iz minibusa, žmirkajući krmeljivim kapcima. Parkirane mašine za popravku puteva, kvare lepotu ušuškanog sela. Malo problejah sa ovcama par pametnih blejki. Utom je i ekipa spremna za polazak.

Kroz selo uobičajena priča. Kao da je policijski čas. Osim ovaca, sretosmo samo jednu ženu. Već razbuđeni hladnom dobrodošlicom sa Povlena, brzo napravismo priličnu graju

.

-A,  jel se vidi planinarski dom?

-A, koliko ima do doma?

-A, koliko kilometara pešačimo?

Sijaset pitanja pucaju  rafalnom paljbom. Htedoh po inerciji, u zaklon. Nema vrdanja.

-Evo tu, još malo. Pola sata do doma. Tu pijemo domaćinsku kafu, pa polako na uspon.

-Kafica!? To nam treba! Jeees!

Hm! Ta magična reč-kafa. Lepo se zagrejasmo ta dva kilometra do doma. Mlađahna Andrea je već pokazivala znake viška energije. Svojih 14 godina nosi u rancu kao teret od perja. Pojavi se i maglom poprskan planinarski  dom . Smestio se  na samom rubu planine, pa kao kvočka, oprezno gleda na put, ne bi li na vreme spazio nekog uljeza.

Uljegosmo u trpezariju, taman da izgazimo pločice poda, koje je domaćin Mirko upravo izglancao.

-Dobro jutro! Nema veze! Uđite slobodno! To ja onako, malo da osvežim. Dolaze kasnije i neka deca, pa da je čisto.

-Dobro jutro domaćine! Skuvaj nam kafe i čaja, pa nek ide život!

-Biće brzo! Ima vrele vode.

-Priča se da praviš odličnu kafu!?

-Ko priča?

-Žene po Beogradu pričaju. Kažu, Mirko kad je zakuva, može mačka šapama da pregazi preko pene, a da ne potone!?

-Ma pusti, bogati, žene svašta pričaju.

Vidno užurban i ne baš raspoložen za zezanje, rastrča se domaćin po kuhinji. Stigoše kafe i čajevi. Toplina klizi po stolovima i u očima, dok magla po prozorima  veze  zavese belim koncima. Iz šporeta dopiru zvuci razigrane vatre. U ogromnom loncu se nešto krčka za ručak. Pasulj!? Uf!

Popih kafu, mada je pena bila slabašna i verujem da bi se mačka dobro okupala, da je kojim slučajem morala preći preko šoljice. Uostalom, nijedne mačke nije bilo u blizini...

Svih petnaest, vrlo raspoloženih gradskih lica, zagleda se u početak staze.

-Šta! Ovuda?

-Da. Nema tu ni pola sata uspona do vrha Veliki Povlen.

-Au! Što ne odosmo prvo na Mali?

-Zato što je Mali  Veliki!

-Kako sad to?

-Mali Povlen je viši od Velikog.

-E svašta! Hajde, kad baš insistiraš.

Uskom i strmom stazom je odzvanjao smeh i po neko pitanje. Neki su na planinarenju po prvi put. Među njima i Ljilja.

-Ovo je preteško za mene! Idite vi, ja ću se polako vratiti.

-A ne! Nema vraćanja. Lagano, pa pauza, pa opet tako i eto vas na vrhu...

Posle nekoliko pokušaja odustajanja, zakorači Ljilja na Veliki Povlen, sva rumena i zaduvana. Prvo planinarenje, pa odmah vrh preko hiljadu metara! Ivana , Ljilja i Jelena, tri musketarke proizvedoh čarobnim planinarskim štapom u viteški red- Džepovi Prirode.  Aleluja!

Kao da se nameračila baš na nas, magla ne odustaje sa bacanjem svojih pokrivki. Greben prema Srednjem Povlenu je u momentu bio ravna siva površina. Odjednom nam pristiže vetar u pomoć i otera deo napadača, hladnom snagom. Dokopasmo se šume. Zazeleniše se prvi izdanci divljeg luka. Boje dodaju visibabe  i jagorčevina. Šumska izložba je otvorena.

Samo što izađosmo iz šume na dugačku livadu, preko nje protrča srna. Nisam je još ni ispratio pogledom, kad odskakutaše još dve! Zablistaše oči onih koji su ih primetili. Makar na kratko, ovakav susret je uvek dragocen.  Andrea samo što ne odskakuta za srnama. Mama Anastasia nije baš odobravala skakutanje.

-Andrea, dete! Polako bre! Ne idi tamo na ivicu...

-Da, mama!

Uz još jedno ubeđivanje sa Ljiljom, popesmo se i na Srednji Povlen. Tu se već naslućivala borba magle, oblaka i sunca, koje izgledalo kao bela lopta, okačena na parče neba, iznad planine. Osim lišća i trave, zašuštaše i kese iz rančeva. Slatki zalogaji nadiru.

Vetar dopušta samo kratke pauze. Dovoljno za dopunu energije. Još jedan napušten zaseok. Još nekoliko kuća što nas samotno gledaju zamandaljenim prozorima. Još torova bez ovaca, kokošinjaca bez kokoški, kućica bez pasa. Imanja nisu potpuno zamrla. Dolazi neko preko leta. Da poradi šta se može. A sve manje i to malo ima ko...

Na idilične livade, krunisane crkvicom, stigosmo iza podneva. Sunce je već probilo odbrambene redove. Magla se povlači u krpama. Sjajne trake zraka zabada nam  pod obrve. Mali Povlen nas posmatra, pomalo sa visine.

-Šta je bilo, a? Umorili se? A ja pomislih, eto vas kod mene...

Hoće svi gore, ne brini! Jedino Ljilja ni da čuje.

-A, nećete me više nagovoriti! Ostajem ovde i uživam. Vi idite i na Everst, samo se vratite za sat, dva.

-Ok. Tu vam je crkva, livada, ptice...Možete otpevati par tropara, dok se mi vratimo.

-Šta da otpevam?

-Ništa, ništa! Može nešto od Čole...

Ostade Ljilja da pevuši, a mi se zabismo na još zaleđenu stazu ka vrhu. Kratko ali slatko! Sve vreme čujem nečije gunđanje, ali i smeh. Dobro je.

Na vrhu kameno obeležje i stolica. Svi se ugodno smestiše po stenovitim stolicama, a Goran, sasvim prirodno, sede u tu jednu, drvenu. I nešto se ubrzo zamisli. Bar je tako izgledao.

-Evo me ka Njegoš! Sjedim i razmišljam.

-Samo ti sedi. Ne zamaraj se razmišljanjem-dobaci Nenad.

-Da znaš! Evo, odmah me nešto glava presječe...

Sa horizonta nas merkaju čupavi vrhovi Maljena, Zlatibora, Gvozdačkih stena, Tare...

Ispred mene je  Predrag merkao Jelenu. I poljubio je! Pa to je strašno...

Uhvaćeni raljama  ranog popodneva, krezubo sunce nas je žvakalo oteklim desnima. Na tren, jedini zvuk koji se čuo, je bio odjek Goranovih misli:

-Đe si do sad bio, magarče jedan! Vidi ove ljepote...

Uredno, sva razmišljanja  pokupismo  nazad u rančeve. Silazak do podnožija je bio brz i bravurozan. Proklizavalo se sa odličnim ocenama za umetnički dojam. Milka Babović bi to pozdravila frenetičnim aplauzom. Zbilja, ko sada prenosi umetničko klizanje?

Ljilja je još kod crkve. Nije je oteo nepoznati Povlenski vitez. Nije se ni zamonašila. Eh! A taman sam očekivao neki romantičan zaplet.

-A, jel idemo istim putem nazad?

-Taman posla! Samo putem kojim se retko ide...

Takav jedan nas dovede do izvora rečice Cetine. Mada kaptiran, ostalo je dovoljno da kroz cevi iz betona teče ledena, lekovita tečnost. Oko izvora domaćinska atmosfera. Odbačene kese, flaše, limenke, kutije od cigareta. Između kesa porastao sremuš. Zdravlje iz đubreta...

Grabimo dalje. Uskoro nailazimo na prave plantaže divljeg luka. Cela šuma se zeleni. Tu je sve čisto, netaknuto. Beremo malo dalje od staze. Da se nije, bože oprosti, neki planinar slabe bešike popiškio. Onda na steni, malo iznad šumice, spazih kapu šajkaču. Nešto mi se mreška pred očima! Ne! Kapa se pomeri. Da li ovaj sremuš udara ko list koke!? Ne. Ustade neki deda, skupa sa šajkačom i kesom u ruci.

-Eheeej! Gde ste omladino! Kako ide?

-O, domaćine! Sretan rad!

-Ma, j... ga! Hvala! Evo, pomalo...

-Malo sremuša za čorbu?

-Jes malo, j... ga! Pita, čorba, j.... li ga! Nek se nađe.

-Da, da. Neka ga ima. A kako se ono beše zoveš, deda?

-Ko? Ja? J.... li ga, Stanko.

-E, gazda Stanko, živ bio! Zbogom!

-Zbogom omladino! U zdravlju se možda  opet vidimo, j.... li ga!

Ostade čiča u šumi, puneći kesu zelenim listovima. Nama je ostalo još da se spustimo do Ploča. Savršena izložba stena, neobičnih oblika i sastava. Kao da su deca lepila kamenčiće. Ulaz u šumsku galeriju je bio slobodan. Cena ulaznice-bar jedan zadivljeni pogled.

Neko zapita:

-Koliko ima još do doma?

-J.... li ga! Oko pola sata.

U domu vreva! Mame i tate sa malom decom. Slavi se rođendan u prirodi! Svaka čast!

Dočeka nas još užurbaniji Mirko. Čovek  sve radi sam. Donosi porcije sa vrelim pasuljem. Oblačići pare lebde nad tanjirima. Domaći hleb, pečen u Smederevcu.  Za čas zavlada opšta radost za stolom. U stomaku vri od zadovoljstva. Jedan, dva, tri puta- sipam i mljackam. Braćo i sestre, izgibosmo!!!

Sreća pa je Željko dovezao minibus do doma . Preživelima posle bitke sa pasuljem, hlebom i kupus salatom, nije bilo nemoguće da se ukrcaju i zauzmu nenumerisana sedišta. Pri silasku niz planinu, razmotavao se taze  snimljeni film. Kadrovi maglovitih vrhova, livada posutih visibabama, dedama i šumama zelenih od sremuša, su se smenjivali na platnu pod očnim kapcima, koji su se lagano sklapali. Ispod slika nije bilo teksta. Samo jedno dugačko-Zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz...

-Željko, kad stižemo u Beograd?

-J.... li ga! Čim se završi film...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović