Zakačiću ti osmeh

 

Neću se vraćati tebi

Okrenuo sam ti leđa

Samo bih malo ka sebi

U ogledalu je slika bleđa

 

Ako sam jezikom grub

Misli su mi mekane, blage

Vezani žicom, kao za stub

Pod maglom jutarnje vlage

 

Neću se vraćati uvek  isti

Šta će ti još jedan vrag

Neću ti prljati ni dan čisti

Niti psovku vezati za prag

 

Zakačiću ti osmeh na rame

Onaj koji si ti dala meni

Dok reči odzvanjaju same

Skriven u sopstvenoj sjeni-

 

Zakačiću ti osmeh...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Podloga za osmeh

Nebo je sivo. Dobra podloga za osmeh.

Zgrade smežurane. Kao da su se povukle u sebe.

Jedino golubovi prave razliku, od ljudi zaspalih.

 Od ljudi mrkih pogleda.

Oblaci sa maglom zajedno jašu.

Pritiskaju ovo parče zemlje kao neka moćna presa.

Boli me glava. Piljim kroz prozor.

Ulica se leno proteže. 

Dugačka i umorna od neprestane kolone automobila.

Škripa kočnica, sirene, psovke. 

Golubovi se rasprše, pa se vrate.

Mrvice privlače celo jato.

Vrane nadziru nebeska kretanja.

Vreme se nekako ukočilo. Stalo. 

Sumnjičavo posmatra ono juče.

Pamtim neke prošle dane. I šta sa tim!?

Hladno je, dok januar izdiše u krilu februara. 

Ne pomaže reanimacija.

Imam poverenje u februar.

Jako vuče povodac u pravcu marta.

Osećam nešto skriveno. Njušim tajnu proleća.

Otvaram prozor i dišem punim plućima.

Vazduh je divno zagađen.

Na licu se pukotina otvara u osmeh. 

Na čelu istetoviran oglas:

Prodajem januar

Malo korišten

Cena po dogovoru...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Noge iznad oblaka

 

 

Na Debelom brdu je debela magla. Pomešala se sa oblacima. Nekoliko stepeni u minusu.

Oprezno izlazimo iz malog kombija. Brze pripreme. Zatezanje i nameštanje opreme.

 Belina snega se pojačava odsjajem ledene površine. 

Naočare za sunce prizivaju bar tračak vedrine.

 Krećemo se po totalnom ledu. Đonovi klize, dok štapovi drže ravnotežu.

 Ispod kapa navučenih na čelo, kravio se osmeh. 

Pogled ka vrhovima otkriva plavičaste rupe u oblacima. 

Veliki Povlen se  malo skupio od hladnoće.

 Iz dimnjaka planinarskog doma se vijorila tanka linija dima.

 Tri auta su parkirana iznad. Bravo za dobre gume i hrabrost vozača. 

Zavirih u toplu trpezariju.

 Kroz zamagljene naočare prepoznah Micu, vrednu ženu iz kluba Povlen.

-Gde si Mico, sto godina!

-A, vidi ti njega! Nešto si zabradatio, ne mogu da te prepoznam.

-Da, malo sam se kamuflirao, da me vetar ne raspozna.

-Svraćate li na kafu ili posle pešačenja?

-To sam hteo da te pitam. Hoće li biti nečeg za ručak?

-Naravno. Biće pasulj, salata, svratite.

-Hoćemo. Idemo kružnu turu. Kad dobro ogladnimo, a to je oko tri, eto nas.

Prijavih ekipi:

Narode, kaže Mica, biće pasulja za ručak. Svraćamo?

-Pasulj! Uraaaaa!

Uspon na Veliki Povlen je bio nešto lakši od očekivanog. 

Na delovima staze, sneg se otopio. Ubrzo smo na vrhu, rumeni i zadihani.

 Par fotografija i skidanje jednog sloja odeće. Nastavljamo grebenom, bezbedno.

 Oblaci se polako rastežu. Srednji Povlen je skroz pokriven, skrivajući malu kolonu od pogleda.

 Dok smo malo dahnuli dušom, iznad naših glava se ukazalo nebo. 

Slab vetar je donirao tu akciju. Na čas se pojaviše probijeni vidici. To je bio nagoveštaj vedrine. 

Oblak se malo zaigrao. Nastavljamo ka Malom Povlenu.

 Kroz šumarak zaleđenih Jela, čitamo zimsku bajku.

 Potom izlazak na veliko polje, optočeno snegom, slika samo sebe kao akvarel.

 Izvuko smo se do Kneževog polja i crkvice. 

Sunce uporno buši rupe. Možda nam se posreći na vrhu.

 Par zalogaja i gutljaj vode, pa krećemo na tu završnu deonicu. 

Srećemo jednu grupu u povratku.

 Škripi led pod nogama. Đonovi krckaju. Blizu smo. Eto naaaaaas!

Izlazimo na vrh, vrlo mokri i bez daha, ali raspoloženi.

 Sunce se izborilo za malo pažnje. Nebo se zaplavilo. Vetar je zaspao. Milina! 

Malo upijanja toplote. Malo ćutanja. Malo fotkanja. Velikih pola sata uživanja. 

Silazak je neminovan, pa krećemo sa pritisnutom kočnicom u nogama. 

Uz pomoć stabala i štapova, ubrzo smo na livadi. 

Svi smo u komadu, bez padova. Sad je već lakše, nije tako strmo.

 Nastavljamo polako ka domu.

 Sa jednog zaleđenog dela, pomerih se na travu.

 Hopaaaa! Noge se podigoše iznad oblaka. Padoh u deliću sekunde.

 Stražnjica je nastojala da ostavi dublji trag. Svi se zgledaše.

 Ustadoh, prebrojavajući koske i zglobove. Ništa nije škripalo niti otpalo. Dobro je. 

Ma, boli me dupe! Onako, pomalo...

Nešto niže, na stazi omekšaloj i mokroj, oglasila se i Milica.

 Pokušaj spusta na zadnjem  delu.

-Jesi li dobro?

-Nikad bolje!

-Sve na broju?

-Valjda jeste. Ma, boli me dupe!

-To je baš nezgodno...

Napokon, svi stigosmo u dom, u jednom komadu.

 Unutra, toplo, lepo. 

Jedna grupa planinara već isparava višak pasulja. 

Pronalazimo slobodan sto. Ubrzo stiže i Mica sa velikim porcijama. 

Vreo pasulj krepi i dušu i telo. Još i vruća kafa! Ihaaaaj! Teška uživancija.

Prošlo je četiri. Kad pre!

 Kroz prozor gledam mrak kako grize dan.

 Nevoljno napuštamo  udobnu toplinu. Toplo se pozdravljamo sa vrednim ženama.

 Napolju je osetno hladnije. Steže mraz. Koraci su kratki i pipavi.  

Takvi nas i spustiše na početak i kraj. Na Debelo brdo.

 Ostavljamo ga uspavanog i okovanog tamom, dok su gume lizale ledeni asfalt...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Dim traži put

Ubacio sam zapaljenu šibicu na suve grane u šporetu.

Dodao malo papira iz stare sveske. Još i parče hepo kocke, da se brže razgori.

Ali, dimnjak neće da sarađuje. Vraća dim iz šporeta. Soba je puna tog bijelog otrova. 

Otvorih širom vrata i prozore. Napolju magla i hladno je.

Sve se stapa u sivilo. Još granja. Još papira. Još dima.

Ok. Miran sam. 

Psujem.

Prodžaram žaračem po dnu rešetke. Veseli plamen poskoči.

Dim nađe put kroz dimnjak. 

Povezao se sa maglom i nestao u čeljustima mraka.

Izlazim do podruma po još drva.

Cjepanice su obložene debelim slojem prašine.

Prvo loženje od ranog proljeća.

Zidovi su pohlepno srkali blagu toplotu.

Polomljeno bagrenje je prelazilo u fazu pepela.

Noć se mlitavo navlačila na zamagljene prozore.

Misli skakuću kao svitci. U glavi je kovitlac.

Nešto poznato. 

Nešto kao uže obavija mi grudi. I steže. Samo steže.

Soba je ugrijana. Ne. Soba se umlačila.

Slike na zidu vraćaju sjaj.

Osama dobija besmrtnu formu.

Pukotine se šire. Pustoš grabi široko.

Uže i dalje steže.

Neizgovorene riječi otiču kao ponornica.

Svjedoci nemoći sjede za okruglim stolom.

Dim traži put...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Namršteni decembar

Na krovovima zgrada čučali su golubovi.

Sivilo repate magle upijalo je sunčevu svijetlost i gušilo  u momentu.

Vazduh je titrao, hladan i obojen. Teško disanje. Dlake u nosu nadražene.

Vlaga u očima prerasta u suze.

Probijam se žurnim korakom ka vrhu ulice.

Automobili zakrčili trotoare. Automobili zakrčili ulice.

Kolone stoje u mjestu. Kolone gmižu.

Nervozni vozači nervozno trube.

Sa usana čitam psovke.

Na licima zategnut bijes.

Prolazim pored niza kontejnera. Rasuti su otpatci.

Vrane prave urednu selekciju hrane.

Potres na šinama. Savskom ulicom prolazi okićeni tramvaj.

Spomenik Stefanu Nemanji stoji ukočen od jutarnjeg mraza. 

Kola hitne pomoći jure nekud, ispuštajući opominjuće krikove.

Na raskrsnici semafor boji crveno. 

Stariji čovjek i ostarjeli pas, strpljivo stoje oborenih glava.

Osjećam kako se "zima našeg nezadovoljstva" prikrada i uvlači pod kragnu.

Ramenom se očešah o namršteni decembar.

Izvinite gospodine!

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Divlji krik

Divlji krik
Jeste bol celog sveta

Mučenički bol
Koji bukti kao plamen

Savladan
Između neba i zemlje

Bezgranično prokletstvo

Samrtni strah

Umreti vrišteći
Ili tiho, šutke

Crno klupko
Ustalasano u tami

Bol u razrogačenim očima

Siluete otvorenih usta
U predelima pod maglom

Gde se svaka stopa
Crveni od prolivene krvi
A brda debljaju
Od narastajućeg groblja

Vatra bukti

Nema izlaza

Osim zakoračiti duboko
I pustiti da gori telo

U rasprsnutoj zemlji
Koja se otvara
Na svaki vapaj
I grčevit stisak

Ili na dnu neke jame

Strahovite slike plivaju
Na porušenim zidovima

Zemlja je besna

Lomi se svetlo preko tame

Istrošen je vazduh

Ne dopire do pluća

Ubijeni smo više puta

Istrgnuti od zemlje
Stršimo do neba... 

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Talog gorčine

Gore mi oči

Dok se dan

Davi u plitkoj noći

Koja tera krilati san

U raskošnu sobu

Opore anestezije

Razgovaram sa sobom

Poražen u igri

Sa nepoznatim pravilima

Puštam glas da nadjača

Akcenat iznad monotonije

Dižem ruke od Opore stvarnosti

Visoko iznad magle sećanja

Okrutnost čeka sahranu iluzija

Monstrum čežnje

Jaše na sankama ispraznosti

Kao Saučesnik halapljive noći

Gurajući poniženje

Uz čvornatu uzbrdicu

Izgužvan, mokar, prevaren... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Jutarnje magle

Iz svakog ugla prazne sobe

Provirivali su delovi  života

Udišući memljiv vazduh

Koji je ispuštala sipljiva prošlost

Bol se skrivao iz osmeha

Krv je nestala iza bledog lica

Dok se u grad spuštala jesen

A jutarnje magle ispuštale

Neku tužnu vlagu

Kvaseći krila golubovima

Što se svađaju oko mrvica

Izlomljenog, bajatog hleba

Staza prošlosti donosi setu

Zamišljen pogled u prazno

Vreme je uskočilo u voz

Koji je ubrzano napuštao

Stari stanični peron

Korakom usporenim

Rukama sklopljenim na leđima

Krećem se prugom

Do tamnog otvora tunela

Pritisnut strahom

Od neke stare pesme

Koja je uporno zvonila u glavi

Koja se polako dizala

Iz duboke jame života

Dok sam uplašeno blenuo u mrak...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Silueta

 

 

Preko prozorskog stakla plače kiša, već satima. Metalne rešetke štite horizont od nestajanja.

Lagani vetar češlja i skuplja okrajke magle u neku pristojnu frizuru.

Na staroj jabuci, već je staro i lišće, mada tek pristiže jesen. Dugo, vrelo leto odjednom izdahnu, kao da se i samo iscrpilo sopstvenom jarom. Celo prepodne se uvija i snebiva. Neka doza sivila pritiska okolinu. Kao da nema nigde živog stvora, a vidim dve pokisle kokoške kako čeprkaju travu. Taman kad potonem u dugo, blaženo  ćutanje, začujem komšinicu i odjek spikerfona sa njenog mobilnog aparata.

-Jel me čuješ!? Kažem ti, dodaj šoljicu jabukovog sirćeta i kašiku šećera.

-Koliko šećera?

-Ama, jesi gluva!? Jednu kašiku!

Borbu između glasnog i tihog prekriva pojačani pljusak. Jedna svraka dolete na prozor i držeći se za rešetku, zagleda se unutra, kao da me vidi. Kao da se čudi. Šta radi taj čovek? Samo sedi i gleda!

Da. I sam se pitam. Šta radi taj čovek, osim što ćuti, gledajući lišće kako samo sebe premazuje žuto crvenim nijansama. Čovek koji prisustvuje direktnom prenosu jednog običnog, kišnog, dugo željenog dana. Čovek, slučajni  dopisnik iz jednog malog džepa prirode. Namerno istrgnut iz čamotinje gradske vreve,sedi kraj prozora, zatečen naglom promenom u vanjskom i unutrašnjem svetu. Naslućujem sopstvenu siluetu. Eto, sretnemo se ponekad ovaj ja i onaj drugi,unutar mene. Nema tu bog zna šta da se prepriča. Moglo bi to da stane u par reči:

-Ehej!

-Ko si ti?

-Ja?

-Pa, ti!

-Ma ja sam...Ma slučajno sam tu. Što pitaš?

-Što me gledaš?

-Ama, onako! Mislio sam da sam to ja.

-Zar ličimo?

-Ko to zna! Ja bih rekao da se znamo.

-Ne. Nikad te nisam video.

-Otkud onda ti na prozoru! I šta hoćeš!?

-Ništa. Što si nervozan. Samo gledam kišu.

-Gledaš kišu?

-Da.

-Svašta! Hajde, idi sa mog prozora!

-Ovo je moj prozor! Ali, neka te. Ostani. Ja svakako moram otići.

-Što! Naljutio si se?

-Ma ne. Odoh da skuvam kafu...

Skliznu silueta sa stakla. Upalih šporet. Zacrvenela se ringla ispod izgrebane džezve.

Kao da sam oduvek zalepljen na taj prozor. Vabi mi pogled i dok stavljam dve kašike kafe u vrelu vodu. Samo da ne pokipi. Dobro je. Još pola kašike šećera. Eto.

-Hoćeš kafu?

Tišina. Samo mi u srednjem uhu zvoni taj dosadni tinitus...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Sjenke strašila

U vrelom danu
Ključa pokušaj promjene
Potoci svijesti
Traže šira korita

Fali mi jak talas
Koji će srušiti
Nakupljene ograde
Onaj odlučni talas
Posle kojeg
Ne možeš nazad
A naprijed te čeka
Nešto nepoznato

Iskrivljeni su znaci prošlosti
Novi putevi su označeni
Drugim bojama
Staze do šarenog svijeta
Vode preko naplatnih rampi

Nakon tankog sloja magle
Otvara se svijet

Koji te zavodi

Kojeg sanjaš

Čežnjivo čekaš

A onda vidiš
Da nema ničeg
Što si želio

Da su to samo sjenke
Svuda postavljenih strašila

Vječiti putnik
Je sklon čuđenju
Ako naiđe na stazu
Koja bi mogla
Da ga povede
U neki svijet

Bez strašila

Bez prošlosti

Bez budućnosti

Samo u neki svijet
Bez kapuljača i maski

Tamo negdje
U neki drugi svijet... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Odraz nesporazuma

Kratak odsjaj sunca odskače od rijeke
Druga obala  mami visokom topolom

Duboko u meni pitanja se množe
Ali slutim da odgovora nema
Dok se u nedogled proteže
Ovaj  rastegljiv trenutak
U kojem se hrvu tanki kraci magle
Sa umornim i blijedim, bezvoljnim suncem

Izgubljen i pronađen stotinu puta
Zaleđen osmijeh lebdi iznad brade

U vodenom ogledalu je odraz nesporazuma

Stvarnost zna kako se ćuti
Zaborav ne vrijedi ništa

Znam šta sam i ko sam

Iluzija života navire
Kao hladni prsti preko čela

Istina je podmukla, za ne?

Odlučnim koracima korača
Ka mjestu gdje će neminovno stati

Nema straha, dok oštrica siječe
Odumrla očekivanja

Nema straha, nema čekanja
Sve se skupilo u ovo jedino, sada... 

.

Dopisnik iz Džepova Snova

Branislav Makljenović

Oko ti je praznik

Posle magle ugledah nebo,
Sivilo nestaje, plavo mi prija.
Samo sam ga očima ogrebo,
Na njemu i tvoje oko zasija.

Bistro i neviđeno plavo,
Oko ti je praznik, blagodet.
Pogledaj me, čupava glavo.
Ne mogu od tebe biti otet!

Rado i ja tebe vidim okom,
Staješ mi tiha, lijepa i cijela.
Neka sve ide svojim tokom,
Po crnoj neka se prelije bijela.

Zovem te, ali ti me ne čuješ!
Gledam te, ali skroz si daleko.
Slušam te, ali kao da psuješ!?
Želim te, ali već mi te ote neko...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Sanjari odlaze

Zakačila se magla,
Po rastućoj dvoumici.
Pa pravi neizdrživu vlagu,
Neispunjenih očekivanja.

Sanjari odlaze svojim putem,
Spremni da se odreknu svega,
Osim svojih snova i svog puta.
Bez ikakve dileme, samo prolaze.

Promašaji se koncentrišu u krugove,
Vrteći se kao škripeći ringišpil,
Dok jedan stari, a novi početak,
Mirno sjedi, gledajući svoja posla.

Zakačila se magla na vrhove,
Pokušaja i neispunjenih očekivanja,
Dok sanjari nestaju sa svojim snovima,
Kroz tunel koji ima samo početak.

Sanjari odlaze...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Okvir dobija boju

Ako sad povjerujem da si tu,
Dok nebo pretače iz bijelog plavu.
Protegnuće se i mrgudni oblaci,
I postaviti oreol iznad ledenog osmjeha.

Žena u tebi nosi gomilu tame,
Probijajući se kroz svjetla grada.
Osjećaš kako ti se mrak lijepi,
Po prstima vlažnim od straha.

Sjedim sa zaključanom šifrom.
Magla se širi po nevidljivom putu.
Oblaci poprimaju formu zavjese.
Svitanje nadolazi u stidljivim trakama.

Okvir dobija boju...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Poponoćni dusi

Ti si o meni kratka priča,
O tebi sam ja grešna saga.
Mada sam se spasio pucanja biča,
Još si mi misao, još si mi blaga.

Moje noći su odavno u zori,
Samo je magla pomalo siva.
San me o tebi neprekidno mori,
Na dlanu si stalno, meni si živa.

Bijes isčili kada te  spazim.
To lava prokulja i sve sprži!
Pršte mjehuri, vrelinu dok gazim.
Da li ti se koža na usnama još drži?

Ti si kraljica besmislenih noći,
Ja sam car podzemnih voda.
Ako poželiš do mene doći,
Mrtav sam čovjek koji još hoda.

Negdje odzvanja tvoja pjesma,
Okrećem glavu, uho te jasno čuje.
Jutros te  tkam kao povjesma.
Dok iznad glave nebo me truje.

Ne znam ni ko si, ni zašto tu si!?
Možda je i tebi to pomalo čudno.
Možda su u tebi  poponoćni dusi,
Možda je u meni sve tvoje budno.

Ne znam ni ko si...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Od sumraka do svitanja-Povlen

Samo da prođu ove vrele noći,
Što skupljaju nebo u jednu kantu vode.
Onda će i jutro, makar i vlažno, doći,
I svjetlo će pustiti mrak, da kući ode…

Budi se dan

Baš u sumrak se izvlačimo iz vrelog, vlažnog i ljepljivog Beograda. Ritam pjesme- Put za jug-Party Braekersa, je tjerao zalutale muhe nazad, kroz otvoren prozor suvozačkog sjedišta.

-Moj duh sada slobodno šeta…

Negdje oko pola jedanaest stigosmo do Valjeva i čuvene kafane Platani. Malo predaha za kaficu i toalet. U zastakljenom dijelu restorana , bilo je u toku opštenarodno veselje. Na razglas neko vrišti i cijuče u turbo folk maniru. Masa mladog svijeta poskakuje i pjeva. Dočekuje nas ljubazni konobar u bijeloj odori:

-Dobro veče! Želite li u baštu?

-Može u baštu. Mi smo sa mladine strane:)

-Mlada vas je puno  pozdravila. Večeras jedan momak slavi punoljetstvo.

-A! Kad je tako, onda dajte kafe i čaja bez protekcije.

Ali, petak je veče! Neka lete rakete! Samo cepaj…

Pola sata kasnije, izvukosmo se iz kafane bez žrtava. U ušima tutnji kao u kovačnici. Ostavismo masu punoljetne mladeži da cijelu noć odrastaju, dok se nas dvanaest lagano pripremalo za ostvarenje dječijeg maštarenja - noćne šetnje po planini. Naš vozač Ivan, se fino snalazio na pustom drumu, ne ulazeći u zamku povećanja brzine. Ubrzo se obresmo na prevoju Debelo Brdo. Dalje se nastavlja put za Bajinu Baštu. 

Mi skrećemo u zaspalo selo i makadamskim putem brundamo ka planinarskom domu, ispod Velikog Povlena. Mrkli mrak  su parala svjetla kombija, otkrivajući na čas djelove okoliša sakrivene tamom.

Iskusni vuk od volana, Ivan nas lagano i precizno izvuče preko dubokih vododerina, pred sam dom. Domaćin Mirko je već pred vratima da nas dočeka:

-Dobro veče. Dobro nam došli! Izvolite unutra. Možete se raspakovati u hodniku.

U velikoj trpezariji nas dočeka i domaćica Mira. Tačno u ponoć prostorija je bila obasjana sijalicom i osmjesima. Toplim napitcima se zagrijasmo  pred zajednički odlazak u noć. I krenusmo u jedan sat, čas kada je već sve utišano, a blijedi polumjesec visi iznad kuće, kao nijemi posmatrač. Izlazimo svi, spremni i uprćeni rančevima. Kamo dalje rođače?

Ravno do dna- mraka…

Ravno do dna...

Svjetla čeonih lampi otkrivaju malu kolonu, dok kao zmija vijuga nevidljivim putem. Prolazimo pored odavno ugašenih kuća, koje kao aveti stoje hladno i ukočeno.  Na putu ka Malom Povlenu, najvišem vrhu Valjevskih planina (1347m), upadosmo u oblak obložen gustom maglom. Tu je nastao kraj svega vidljivog i početak nevidljivog...

Hodamo dalje, sami sebi nevidljivi I nedokučivi. Ubrzo nešto živahno doskakuta i zanjuška po cipelama. Razdragani primjerak mladog lovačkog psa. Žuta ženkica, sa bijelim tufnama. Sve nas je onjušila i upoznala, krećući u pratnju kao da je to jedino šta se može u tom trenutku. Primismo je kao trinaestog člana. Nije se osjećala kao trinaesto prase. Šta više, često je piškila od sreće. Ili je imala probleme sa bešikom?

Put nas dovede do velikog proplanka i male crkve, sa zvonikom pored. Smjestismo se po suvim dijelovima betona. Prošlo je dva. Magla ne prolazi. Bivala je sve gušća i gušća. U jednom momentu nismo jedni druge razaznavali na par metara razdaljine. Mjesec se borio svim snagama, ali bez većeg efekta. Samo na trenutke je uspjevao da se ukaže, ostavljajući sablasan utisak.

Mladost  planinara se pokazala neustrašivom. Smješteni u krug ispod zvonika, pokriveni ćebadima, kao neko čergaško pleme, veselo su čavrljali. Mala Žujka se pribijala uz topla bedra, povremeno uzvraćajući na lavež psa iz pravca nevidljive kuće. U jednom trenutku su svi govorili engleski, jer smo imali tri gošće iz Amerike. Usred planine,  ispred crkve, pokriveni maglom, opušteno razgovaramo na engleskom! Scena blago irealna i prijemčiva…

Već oko tri sata su svi utihnuli, stisnuti jedni uz druge, leđa uz leđa, čuvajući toplotu tijela. Tišina je postajala sve snažnija, podnoseći zube oštrog laveža i čudesnu rukovjet neprevaziđenog hora zrikavaca. Potpuno utonuh u taj tunel zvuka u tišini, zaboravljajući na hladnoću i vlagu oko sebe. Izgledalo je kao da smo gosti na planeti zrikavaca.

Odjednom se oglasi neka ptica. Vjerovatno žuna. Sluti kišu. Magla još uvjek odoljeva laganom vjetru. Provjeravam vidljivost na stazi. Malo je bolje. Idemo na vrh.

-Narode planinarski! Na noge lagane. Hajmo polako…

-Uf! Napokon! Baš sam se ukočila-reče Milica.

Preko livade uđosmo
 u šumu, penjući se strmom klizavom stazom. Čuje se samo kako škripaju pluća I đonovi cipela. Brzo stižemo na Mali Povlen, tek nekih dvadesetak minuta uspona. Kao da je čekala da se popnemo na vrh, magla se polako povlačila i raspršavala. Ukazaše se oblaci sa par pukotina plavetnila. Sunce se još ne pomalja. Na tom dijelu plavetnila je pukla i zora, sa svitanjem kao u porođajnim mukama. 

Ka vrhu...

Samo što smo zauzeli udobne pozicije za doček vedrijeg dijela jutra, začu se neki glasan huk! Kiša! Jedan oblak se prepolovio i svoju tamniju stranu nadnio nad našim glavama. I bi pljusak…

Šta ćeš! Pokupi ranac, pa se povlači niz brdo. Kratak pokušaj sakrivanja pod krošnjama drveća. Neuspješno. I preko lišća curi, teče, poliva. Lagani spust natrag, na livadu. Kako izađosmo iz šume, tako se naglo pokida magla, umanji kiša, a sa lijeve strane izniče ogromna duga! Onako pokisli, sa kapuljačama na glavama, stajasmo raštrkani i nijemi pred prirodom koja govori slikom, zvukom i mirisom. Sunce se pomaljalo, hrabro sijekući oblake. Trava se presijavala zlatom od kišnih kapi, mirišući opojnim parfemom. 

Svanulo je…

Svanulo je

Od sumraka do svitanja smo jezdili nestvarnim stazama trasirajući puteve koji vode direktno do ostvarenja snova. Ostvareni i puni vedrine, zagrabismo u otvoren dan.

Vraćamo se drugom stazom, gazeći kroz visoku travu. Na izvoru riječice Cetine, umivamo se čistim srebrom od vode koja kulja iz široke cijevi.

-Dobro jutro, planeto!

Niko mi nije odgovorio, osim visokog stable bukve, koje je stresalo kapljice sa lišća, direktno na moju, već pokislu glavu. A i nije bila neka reprezentativna frizura!

Kako se svježina povlačila pod napadom sunčevih snaga, postajali smo tromi i pospani. Nekako se dogegasmo do vrha Srednji Povlen (1301m). Raskomotismo se po travi, dok nam je Stane držala čas iz botanike: hadučka trava, majčina dušica, divlji origano, kantarion. Beth, Sarah i Jennifer su samo uzvikivale:

-Wow! Yes! Wonderful!

Poređane u jednom nizu, uslikah  ih tako beautiful: Andrijana, Ljilja, Staniša, Milica, Lazar, Minja, Ivona, Stane, Beth, Sarah, Jennifer. Malo kad je Povlen imao priliku da spoji svoju, sa ljepotom putnika namjernika. Jutro se umivalo suncem…

Wonderful....

Do Velikog Povlena nije ostalo mnogo. Šetnja preko proplanaka, kroz šumarak, do grebena, stade u cipele popunivši ih do peta. Čak i Minjine patike, kojima se odlijepio skoro cijeli đon, još pri polasku iz Beograda. Bez nerviranja je kupila ljepilo i izolir traku i završila posao. Princeza sa izolir trakom. Zašto da ne!?

Sa Velikog Povlena se skotrljasmo do planinarskog doma, vrlo strmom i klizavom stazom. Svi su stigli u jednom komadu. Samo je  Ivona na trenutak, u padu kleknula na koljena, pokušavajući da ostavi što bolji umjetnički dojam. Oko pola devet ugledasmo krov željene nam kuće. Domaćica nas osmjehom grdi:

-Pa čekamo vas od pola osam! Ohladi se gibanica.

-Ne brini, šefice, vruće su mušterije…

Miris hrane nas ubrza. Za tren su svi bili za stolom. Domaća gibanica i jogurt!

-Its’ a wonderful life…

Posle doručka, svi pronađoše neki lijep kutak, prostrijevši podmetače i zalegoše. Livada ispred doma postade spavaona na otvorenom. Sunce je ugodno sijalo, dok se iz opreme pušila vlaga. Samo se čulo zujanje muha i nečije blago hrkanje. Hm! Nečije!? Čuo sam samog sebe…

Zeleganje...

Probudih se naglo oko jedanaest. Ukočen i izgorelog nosa. Niko drugi nije davao znake budnosti. Razmrdah se malo i poručih kafu. Pijuckajući vreli napitak, zagledah se u niz Gvozdačkih stena. Iza njih se naslućivala Tara u izmaglici. Prošlog vikenda, ona nam se otvarala i noću i danju. Sa suncem i maglom. Sa kišom i vedrinom.

Nekoliko čupavih glava se ukaza ispod pokrivki. Nanjušili kafu. Jedva skupih pola ekipe za pješačenje do vidikovca Beden. Kratko nas je pratila naša četveronožna drugarica, ali je na raskrsnici za Povlen krenula za ljudima koje smo sreli usput.

Čim su se noge razmrdale, šetnja je već postala prijatnija. Još su je više uljepšale divlje jagode, kupine i borovnice. Slast je postala tema dana. Nekoliko krava  su se lijeno sklanjale sa puta dok smo nailazili ka zeseoku. Jedna baka je sjedila ispred kuće, sa pletivom u rukama. Jedan pas je razdragano mahao repom. Odmahnuh mu rukom. Šta ću kad nemam rep…

Sve je stalo u oči...

Nismo se dugo zadržali na vidikovcu. Sve je za čas stalo u oči, gladne ljepote. Jablanik, Medvednik i Bobija su na suncu  prosušivali svoju garderobu, dok su im se iznad vrhova nadnosili jastučasti oblaci. Svoju posteljinu je sušio i Veliki Povlen, mjerkajući  komšije, kao da ih prvi  put vidi. Tako su i  nas mjerkale krave u povratku. Stigosmo pred dom, zagazivši duboko u dan. Dva popodne se isticalo isparavanjem.

-Taman ste na ručak!

-Gotov!? Bravo! Potrošismo koju kaloriju, pa da to nadoknadimo.

Ponovo brzo okupljeni za stolom. A na stolu se pušila čorba. Uf! Potom Mirko donese činije sa sarmicama od zelja. Uf, uf! Domaće kiselo mlijeko, da ih ušuškamo pod kašikom. I na kraju krofne, debele, pufnaste, skroz bijele od šećera u prahu. Uf, uf, uf!!!

Potpuno poraženi od veoma jakih kulinarskih snaga, koje su domaćini slali na nas u talasima, potučeni do nogu, uspjeli smo da se povučemo u kombi oko pola četiri. Bilo je tu još sporadičnih borbi sa pivom i ponekom zaostalom krofnom. Na kraju smo podigli bijelu zastavu, priznavši poraz, odajući priznanje prijateljskoj vojsci.

Spuštajući se ka glavnom asfaltnom putu, poveli smo sa sobom mnogo više od hiljadu kalorija. Ponijeli smo jednu planinu u srcu, zamotanu u ukrasnu kesu, napravljenu od magle, kiše, vjetra i sunca. Poklon koji se ne odbija…

Magla, kiša, vjetar i sunce...

Nema više ničeg da me povuče,

Sa sunca koje milosrdno grije.
Nevidljive sjene stižu me od juče,
Njih ni popodne rastjeralo nije.

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović