Jutarnje magle

Iz svakog ugla prazne sobe

Provirivali su delovi  života

Udišući memljiv vazduh

Koji je ispuštala sipljiva prošlost

Bol se skrivao iz osmeha

Krv je nestala iza bledog lica

Dok se u grad spuštala jesen

A jutarnje magle ispuštale

Neku tužnu vlagu

Kvaseći krila golubovima

Što se svađaju oko mrvica

Izlomljenog, bajatog hleba

Staza prošlosti donosi setu

Zamišljen pogled u prazno

Vreme je uskočilo u voz

Koji je ubrzano napuštao

Stari stanični peron

Korakom usporenim

Rukama sklopljenim na leđima

Krećem se prugom

Do tamnog otvora tunela

Pritisnut strahom

Od neke stare pesme

Koja je uporno zvonila u glavi

Koja se polako dizala

Iz duboke jame života

Dok sam uplašeno blenuo u mrak...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Najezda urbanih gromovnika

 

Naziru se svjetovi
Iz duboke utrobe vremena

Suvoparni oblik spoznaje
Beskraja u samo jednom trenu

Slutim najezdu urbanih gromovnika
Što donose sjeme za crnu žetvu
Spremajući zemlju za brzu destrukciju
Dok vladari evouliraju u opake zvijeri

Krijemo strah od sutra, danas kopajući  juče
Tražeći trag sopstvenog bitisanja
Koje je moguće izbrisati običnom gumicom
Koja čak ne ostavlja ni ulegnuće,
Na koži već istetoviranoj  simbolima
Brzo nadolazeće oslobađajuće smrti
Koja izaziva paničnu želju
Za još koji dan grčevitog truljenja

Ali, ne brini! Svijet se ionako povlači
U precizno iskopan tunel
Priljepljen uz hladan zid
Čeka neku drugu najezdu
Makar to bili samo dvonožni skakavci
Opsjednuti strahom, egom i pohlepom...
Ne brini

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović 

Donosim ti pune Džepove snova

Zbog tebe se dan ne osvrće
Odlazi užurbano u predgrađe mraka
Ne mogu da nađem neki drugi
Ne želim da nađem neku drugu
Neću ništa da tražim
Dok te gledam kako halapljivo
Gaziš to parče zemlje
Iz koje je izniklo toliko korova
Što sječe kožu kao nož

Zbog tebe ni noć neće da me primi
Jer ti donosim  pune džepove snova
Sa kojima ne znam šta bih
Osim da ih prospem tamo
Gdje ne želim, a i ne daju mi da uđem

Zbog tebe su me uzjahali đavoli
Iz tek prokopanog tunela svijesti
I mamuzama me podbadaju da potrčim
Da poletim,
da se otkotrljam,
da se penjem
Da Dozivam
Bilo koga da me dotuče
Ako to noć ne učini po poznatoj navici

Zbog tebe me kolone ratnika opsjedaju
Isukanih noževa i šiljatih kopalja
Čekajući samo tvoj mig
Da odsjeku kožu sa lobanje,
Donoseći  ti moj skalp
Koji stavljaš između dva lista
Tek započete
Nepročitane knjige... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Silueta duha

 

Dolaziš mi u snove, kopajući rov,

Tunel, kojem ni ne slutim kraj.

Ponekad sam loš, mrzovoljan kov,

Želim da nestaneš direktno u... raj.

Mrviš me, prosto uvijaš mi kosti.

I kad ne volim te, ja te ne mrzim.

Bože, bože molim te, oprosti!

Lomiš me samo dodirom brzim.

Svitanja me bacaju u očaj,

Osjećam te, sasvim ispod uha,

Ili idi ili sve to što imaš, daj!

Da li si stvarna ili silueta duha?

Oštra kost se zabija u kožu.

Tijelo se uvija trpeći bolove.

Đavoli zauzimaju udobnu ložu,

Dok snijeg prekriva brda i dolove.

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Sanjari odlaze

Zakačila se magla,
Po rastućoj dvoumici.
Pa pravi neizdrživu vlagu,
Neispunjenih očekivanja.

Sanjari odlaze svojim putem,
Spremni da se odreknu svega,
Osim svojih snova i svog puta.
Bez ikakve dileme, samo prolaze.

Promašaji se koncentrišu u krugove,
Vrteći se kao škripeći ringišpil,
Dok jedan stari, a novi početak,
Mirno sjedi, gledajući svoja posla.

Zakačila se magla na vrhove,
Pokušaja i neispunjenih očekivanja,
Dok sanjari nestaju sa svojim snovima,
Kroz tunel koji ima samo početak.

Sanjari odlaze...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Volio bih da si tu...

Večeras sam zajahao tamu,
Pod njenim kopitima sve je meko.
Kroz tunel upadam u duboku jamu,
Uz mene tone sve što sam sjeko.

U oblo i tiho, pretvorili se zvuci,
Samo misao šišti do pucanja.
Tvoja ruka je ostala u mojoj ruci,
Spremajući prste za nekoliko kucanja.

Ponoć me mami, baca mi kost,
Pribijam se uz nju, kao uz tebe snenu.
Od jutra me dijeli nevidljivi most,
Ruke su tu, a glava, gdje mi se djenu?

Galopiramo ja i potmulo crno,
Otkinuta linija iz oka se vuče.
Dok žanjem te, kliziš kao zrno,
Na dlanu mi tvoja opna puče.

Evo, jutro vuče na svoju stranu,
Crna ,kao da se boji u nit zlata.
Sjedeći na njoj, sječem i tu granu,
Sa koje padam u jezera od blata.

Sa neba, odozgo, curi slap,
U kaskadama pršti, stvara pjenu.
Vidim ti oko, i na uglu kap,
Na trepavici vidim vodenu sjenu...

Volio bih da si tu, u dubokoj bori,
Da je svojim dlijetima kopaš, širiš.
Da budeš crv u hrastovoj  kori,
Kroz lišće bukava, skrivena viriš.

Volio bih da si tu i kad ništa ne volim,
I kad crno ispod nokta se kruni, izlazi.
Uspjevam da otvorene rane posolim,
Ako me sretneš, nemoj! Ne prilazi!

Volio bih da si tu....

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenovic

Rajac sa ukusom snega

    

                                        

Prilazeći selu Slavkovica, ukaza nam se Rajac, sav poprskan belom bojom. Iznenađen snegom u petak, predao se i suboti, blago reumatičnih grebena. Već kod planinarskog doma, dočeka nas i ledena magla. Sve je izgledalo kao da je i ono malo stanovnika, na brzinu evakuisano zbog neke nepogode. Potpunu tišinu pokvari jedna vrana, kriknuvši sa obližnje bandere.

-Ima li žive duše u domu?

-Sad ću da kucam na prozor, vrata su zaključana.

-Baš bi legla kafica.

-I nešto ljuto uz kafu.

-Paprika?

-Ma, beži bre!

-Sad ćeš da vidiš šta je ljuto, kad izađe Rajko, moj Bogdane.

Kao da me čuo, domaćin Rajko otključa vrata i proviri napolje, skupa sa svojom čupavom glavom i zarozanim osmjehom.

-Dobro jutro! Hoćete unutra?

-Baš si vickast! Biće dobro kad skuvaš kafu.

-Hajde, upadajte! Nešto opet zazimilo.

-Kreni sa nama do Banjana, pa ćeš se ugrijati.

-Eto ko je vickast! Ne bih se mrdnuo od šporeta bez nevolje.

-Mi smo ti nevolja. Ponesi i onaj tvoj, čuveni ratluk.

-A jedna ljuta, bože oprosti!?

-A ne! Ako imaš ljutu papriku?

-Sa kafom!?

-Pa da. Bogdan to voli tako, a i Nenad po dve smaže.

-E i ti si prolupao...

Malo ćaskanja, malo kafe, malo „paprike“ i za čas neka toplina obloži prostor. Smaza i Deki jednu. Valja se.

-A da krenemo?

-Joj ovog Gorana! On bi samo negde išao!

-Daj bolan, prođe jutro.

-A, misliš na pešačenje? Hajmo narode.

Obradova se Rajko što će nam videti leđa, pa ponese i osmeh do stolice u kuhinji. Za tezgom ispred doma, jedan domaćin prodaje sir, kajmak, rakiju. Pored tezge parkiran traktor. Uz pozdrav prođosmo dalje, putem ka nestalnom sivilu magle. Pomalo se otvarao pogled ka vrhu. Nestvarno škripanje snega pod cipelama, me podsjeti da sam jučerašnji dan proveo u majici kratkih rukava, na skoro 20C. Lep kontrast! Uostalom, petak i nema mnogo veze sa subotom, osim u kalendaru...

Bogami, do vrha stigosmo malo zadihani i rumeni, uz pratnju obaveznih kučića. Žućo i Šarov. Drugari...

Nekih desetak cenata snega je lepo pokrilo i učvrstilo razblaćeni predio. Da li se to zima predaje uz počasni plotun?

Put ispod Vijuljka nadkrilile grane otežale od belog i napravile tunel. Na nebu pukotina. Nadire plavo.

Kroz selo Polom druga priča. Već je nisko i topi se pokrivač. Barice, bare i baretine. Ko ima vodootporne cipele nek digne ruku? Nemam! Nemam! Nemam! Uf!Uf!

Dobro sad, nije smak sveta! Mokre čarape, pa šta!

Mokri i prilično blatnjavi uđosmo u selo Gornji Banjani. Dva stanovnika nas primetiše, začuđenim pogledima. U kafani Lovački sastanak sastala se još tri stanovnika. Lepa Ivana loži vatru.  Spojilli se dimovi iz cigareta i  furune.

 Lepa Ivona, sa naše strane, nazva:

- Dobar daaaan!

-Daaan!

Ženski pogledi se ukrstiše, kratko poput munje. Tri stanovnika nastaviše razgovor, sedeći svaki za svojim stolom. Na TV idu vesti.

-Šta ćete da pijete?

-Kafa, kafa, kafa i paprika, kafa, čaj, samo paprika...

Mada je Rajac čuven po dobrim krompirima, danas se hvali paprikom. Šta ćeš, moj ti...

Tu se baš junački odmorismo. Goran upade toliko u nirvanu, da za malo zaspa. Bilo je i nekih proizvoda sečenih ukoso. Dobar odziv!

Teška srca i još težih nogu, družina se klimavo, ali ipak pokrenu. Na cilju nas čeka neponovljivi Rajko i naručena čorba. Već miriše! Mislim, čorba...

Dejan i Ivona navukoše suve čarape i preko njih kese. To je sada moderno. Domaćica se lati novčanika. Kafa 30 dinara! Skupo, ljubi te ujkica!

Ajd sad naviše! Ali, nema veze. Put nas tegli kroz zaseok. Psi laju a planinari prolaze.

Korito Male Dičine popunjeno  je svježe otopljenim snegom. Glasno žubori Dičina i tim se diči. Tako sve do Crvenog vrela. Sneg, blato, žubor. Kod vikend naselja,  izvuče nas asfaltni put za ukaljane đonove. Iznad hladnjače za krompir, nebo se cepalo na dvoje. Jedan oblak pobeže od vetra prema Rudniku. Jutrošnjoj snežnoj idili ostao je samo trag. Po mokrom snegu, mokrih čarapa, opet smo u planinarskom domu. Neizbežni Rajko!

-Šta ima u Banjanima?

-Nema ništa! Šta ima kod tebe!?

-Opet si vickast! Čorba može?

-Daaaj čorbe...

-Paprika može?

-Nemoj majke ti! Potrošismo ti zimnicu. Daj čaja i kafe...

-Čuj čaja!? Kao da ste, bože sakloni, bolesni.

Mrmljajući sebi nešto u bradu, posluži nas čika Rajko, a bogami, pomože mu  i zgodna Sneža. Stomak se polako punio. Čulo se blaženo krčkanje.

 Odmičući ka noći, dan je ubrzano dobijao na lepoti...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

Tunel sjećanja

Nisam ja tako bitan
U tvom, ni u čijem životu
Samo se ne snalazim
Dok čupam jutro iz noći

Ako si vidjela trag pogleda
Koji se bacio sa visina
Onda si vidjela sve
Onda si vidjela sebe

Dođe neki dan, kao danas
Pa me čekinjom poljubi
I nastavi da se kotrlja
Duboko u tunel sjećanja

Odbijem ga od glave
Ujedem ga trošnim zubima
I umjesto da prođem, zastanem
Umjesto da odem, ostanem

Još ima među zubima sline
Kojom pljujem po ravnodušnim
Još ima u pogledu dijamanta
Kojim siječem bol u korjenu

Budan sam i oznojen
Dok ti pružaš suve dlanove
Usni, koja poljubac gravira
Budan sam i zidovima odjek

Lako je pričati da je sve dobro
A nije, ne nije nikako, ni blizu
Zgrabi tu kost i bježi negdje
Glođi je dok nisu došli drugi

Zaboravih da ti kažem da želim
Želim da ti svu paučinu sa oka skinem
Noktima tvrdim kao glog
Mada ne tako trnovitim

Ostavljam trag na koži tvog ramena
Parnice su geometrijski krvave
Znam da luduješ po mojoj zjenici
Ruka mi je mirna na tvom struku

Budan sam i oznojen...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

Volio bih da si tu...

Večeras sam zajahao tamu,

Pod njenim kopitama sve je meko.

Kroz  tunel upadam u duboku jamu,

Uz mene tone sve što sam sjeko.

U oblo i tiho, pretvorili se zvuci,

Samo misao šišti do pucanja.

Tvoja ruka je ostala u mojoj ruci,

Spremajući prste za nekoliko kucanja.

Ponoć me mami, baca mi kost,

Pribijam se uz nju, kao uz tebe snenu.

Od jutra me dijeli nevidljivi most,

Ruke su tu, a glava, gdje mi se djenu?

Galopiramo ja i potmulo crno,

Otkinuta linija iz oka se vuče.

Dok žanjem te, kliziš kao zrno,

Na dlanu mi tvoja opna puče.

Evo, jutro vuče na svoju stranu,

Crna ,kao da se boji u nit zlata.

Sjedeći na njoj, sječem i tu granu,

Sa koje padam u jezera  od blata.

Sa neba, odozgo, curi slap,

U kaskadama pršti, stvara pjenu.

Vidim ti oko, i na uglu kap,

Otkinutu trepavicu, vodenu sjenu.

Volio bih da si tu, u dubokoj bori,

Da je svojim dlijetima kopaš, širiš.

Da budeš crv u hrastovoj, raspukloj kori,

Kroz  lišće bukava, sasvim skrivena viriš.

Volio bih da si tu, i kad ništa ne volim,

I kad crno ispod nokta se kruni, izlazi.

Uspjevam da otvorene rane posolim,

Ako me sretneš, nemoj! Ne prilazi!

Volio bih da si tu....

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenovic