Rajac sa ukusom snega

    

                                        

Prilazeći selu Slavkovica, ukaza nam se Rajac, sav poprskan belom bojom. Iznenađen snegom u petak, predao se i suboti, blago reumatičnih grebena. Već kod planinarskog doma, dočeka nas i ledena magla. Sve je izgledalo kao da je i ono malo stanovnika, na brzinu evakuisano zbog neke nepogode. Potpunu tišinu pokvari jedna vrana, kriknuvši sa obližnje bandere.

-Ima li žive duše u domu?

-Sad ću da kucam na prozor, vrata su zaključana.

-Baš bi legla kafica.

-I nešto ljuto uz kafu.

-Paprika?

-Ma, beži bre!

-Sad ćeš da vidiš šta je ljuto, kad izađe Rajko, moj Bogdane.

Kao da me čuo, domaćin Rajko otključa vrata i proviri napolje, skupa sa svojom čupavom glavom i zarozanim osmjehom.

-Dobro jutro! Hoćete unutra?

-Baš si vickast! Biće dobro kad skuvaš kafu.

-Hajde, upadajte! Nešto opet zazimilo.

-Kreni sa nama do Banjana, pa ćeš se ugrijati.

-Eto ko je vickast! Ne bih se mrdnuo od šporeta bez nevolje.

-Mi smo ti nevolja. Ponesi i onaj tvoj, čuveni ratluk.

-A jedna ljuta, bože oprosti!?

-A ne! Ako imaš ljutu papriku?

-Sa kafom!?

-Pa da. Bogdan to voli tako, a i Nenad po dve smaže.

-E i ti si prolupao...

Malo ćaskanja, malo kafe, malo „paprike“ i za čas neka toplina obloži prostor. Smaza i Deki jednu. Valja se.

-A da krenemo?

-Joj ovog Gorana! On bi samo negde išao!

-Daj bolan, prođe jutro.

-A, misliš na pešačenje? Hajmo narode.

Obradova se Rajko što će nam videti leđa, pa ponese i osmeh do stolice u kuhinji. Za tezgom ispred doma, jedan domaćin prodaje sir, kajmak, rakiju. Pored tezge parkiran traktor. Uz pozdrav prođosmo dalje, putem ka nestalnom sivilu magle. Pomalo se otvarao pogled ka vrhu. Nestvarno škripanje snega pod cipelama, me podsjeti da sam jučerašnji dan proveo u majici kratkih rukava, na skoro 20C. Lep kontrast! Uostalom, petak i nema mnogo veze sa subotom, osim u kalendaru...

Bogami, do vrha stigosmo malo zadihani i rumeni, uz pratnju obaveznih kučića. Žućo i Šarov. Drugari...

Nekih desetak cenata snega je lepo pokrilo i učvrstilo razblaćeni predio. Da li se to zima predaje uz počasni plotun?

Put ispod Vijuljka nadkrilile grane otežale od belog i napravile tunel. Na nebu pukotina. Nadire plavo.

Kroz selo Polom druga priča. Već je nisko i topi se pokrivač. Barice, bare i baretine. Ko ima vodootporne cipele nek digne ruku? Nemam! Nemam! Nemam! Uf!Uf!

Dobro sad, nije smak sveta! Mokre čarape, pa šta!

Mokri i prilično blatnjavi uđosmo u selo Gornji Banjani. Dva stanovnika nas primetiše, začuđenim pogledima. U kafani Lovački sastanak sastala se još tri stanovnika. Lepa Ivana loži vatru.  Spojilli se dimovi iz cigareta i  furune.

 Lepa Ivona, sa naše strane, nazva:

- Dobar daaaan!

-Daaan!

Ženski pogledi se ukrstiše, kratko poput munje. Tri stanovnika nastaviše razgovor, sedeći svaki za svojim stolom. Na TV idu vesti.

-Šta ćete da pijete?

-Kafa, kafa, kafa i paprika, kafa, čaj, samo paprika...

Mada je Rajac čuven po dobrim krompirima, danas se hvali paprikom. Šta ćeš, moj ti...

Tu se baš junački odmorismo. Goran upade toliko u nirvanu, da za malo zaspa. Bilo je i nekih proizvoda sečenih ukoso. Dobar odziv!

Teška srca i još težih nogu, družina se klimavo, ali ipak pokrenu. Na cilju nas čeka neponovljivi Rajko i naručena čorba. Već miriše! Mislim, čorba...

Dejan i Ivona navukoše suve čarape i preko njih kese. To je sada moderno. Domaćica se lati novčanika. Kafa 30 dinara! Skupo, ljubi te ujkica!

Ajd sad naviše! Ali, nema veze. Put nas tegli kroz zaseok. Psi laju a planinari prolaze.

Korito Male Dičine popunjeno  je svježe otopljenim snegom. Glasno žubori Dičina i tim se diči. Tako sve do Crvenog vrela. Sneg, blato, žubor. Kod vikend naselja,  izvuče nas asfaltni put za ukaljane đonove. Iznad hladnjače za krompir, nebo se cepalo na dvoje. Jedan oblak pobeže od vetra prema Rudniku. Jutrošnjoj snežnoj idili ostao je samo trag. Po mokrom snegu, mokrih čarapa, opet smo u planinarskom domu. Neizbežni Rajko!

-Šta ima u Banjanima?

-Nema ništa! Šta ima kod tebe!?

-Opet si vickast! Čorba može?

-Daaaj čorbe...

-Paprika može?

-Nemoj majke ti! Potrošismo ti zimnicu. Daj čaja i kafe...

-Čuj čaja!? Kao da ste, bože sakloni, bolesni.

Mrmljajući sebi nešto u bradu, posluži nas čika Rajko, a bogami, pomože mu  i zgodna Sneža. Stomak se polako punio. Čulo se blaženo krčkanje.

 Odmičući ka noći, dan je ubrzano dobijao na lepoti...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

Da li je ravna Ravna Gora...

-Jel idemo sutra na Ravnu Goru? Ostaje li dogovor?

-Idemo  Tanja, makar bilo -4c i duvao vetar.

-Sjajno! Možda prognoza malo i omaši. Vidimo se. Ćao!

Jeste prognoza malo čupava, ali tabani zasvrbeli četiri ženska i četiri muška poklonika planine. Taman  da popunimo dva auta, od Zemuna, preko Sarajevske, do Žarkova. Onda dadosmo točkovima oduška.

Ponovni susret sa Mionicom. Kad se nešto zove na Mio, tu moraš  bar kafu popiti. U kafeu kraj autobuske stanice, zatekosmo nerazbuđenog konobara i neki bučni turbo folk.

-..bro  ..tro! ....lte?

-Tri srednje, tri slađe, jedna sa zerom šećera i čaj.

-Ok.

Nije se dao zbuniti. Dremljiv, a hitar. Ne voli da priča, ali nas za čas posluži. Fin početak dana. Ugosti nas  Mionica. Kafa i sendviči uneše malo živosti u razgovor. Slavica zapita:

-Koliko još do Ravne Gore? Nisam nikad bila.

-Manje od sata, stim što svraćamo u selo Struganik, kod Mišića.

-Super! Jedva čekam da pešačimo...

Ostavismo konobara opet samog da sabira rasprešene misli. Put do Struganika je obnovljen na većem delu, pa stigosmo brzo. Po dogovoru, dočeka nas Miodrag Mišić, rod Vojvode  Živojina Mišića. Odvede nas do rodne kuće, koja je odavno muzejska postavka.

-Hoćete li komplet priču ili parče?

-Može komplet.

Stajali smo ispred kuće na -4c nekih pola sata i strpljivo slušali sve ono što smo znali i nismo o odrastanju, ratovanju, smrti. Srce  zadrhta.

U kući sačuvani predmeti iz davnih vremena. Pričaju o rađanju, životu, radosti, muci, umiranju, strahovima,herojstvu...

-Eto, malo smo pomenuli velikog čoveka. Da se ne zaboravi.

-Dok je vas da tako lepo ispričate, neće se još zaboraviti. Hvala vam!

-Hvala vama što ste svratili! Planinari su česti gosti. Zbogom deco.

-Zbogom domaćine!

Već na izlazu iz sela, put je govorio o zapostavljenosti. Sledećih petnaest kilometara su bili rupičasti, sa vrlo malo asfalta. Slalom, veleslalom. Srećom, Nenad i Goran su odlični i u tim disciplinama. Auta su samo malo poskakivala. Suvobor nas dočeka svojom postavkom ledom okovanih četinara. Na putu nikoga.

 Ravna Gora se pojavi ispod grana jednog stamenog bora. Snega ima po drveću, tek toliko da je kao okićeno. Livade prošarane belom. Uđosmo u naselje. Potpuna tišina. Nema živa stvora. Drveni vajati se skvrčili na vetru i mrazu, pa izgledaju još manji. Crkva svetog Đorđa, spomenik Draži Mihailoviću i zgrada sa restoranom, nemo gledaju jedni u druge, kao da čekaju snimanje nekog filma ili dolazak nekih, boljih vremena...

Napokon akcija! Izlazeći iz auta, napravismo prilično buke u tom zaleđenom svetu tišine. Da, minus je 4c, da duva i vetar. Da, spremni smo.

Kratko obiđosmo pomenuta zdanja, pa se uputismo ka brkatom vrhu, Babina glava. Okružen brkovima nakostrešenih borova, svetluca ogromni krst. Scena irealna. Magla svlači krajeve svog kaputa sa obližnjih vrhova. Suvobor se isteže do Danilovog vrha. Na suprotnu stranu, stidljivo izviruje Maljen. Dole niz greben, naslućuje se selo Koštunići. Vrane se svađaju sa Jastrebom...

Silazimo jednim grebenom, preko zaleđene trave, duboko do potoka. Grgolja voda veselu pesmu života. Slušamo taj zvuk potpuno zaneseni. Mada smrznuto, miriše drveće, trava, sneg, voda. Sve ulazi u dušu, željnu prirode. A priroda je tu, oko nas, prirodna. Ako se otvorimo, biće i u nama...

Ispred nas je sada prilična strmina. Čeka nas kvalitetno češanje tabana. Bogdan odhukuje:

-Dobro je! Idemo gore. Ne moram više da sečem nokte dok silazim.

-Ne brini, uradićemo ti kompletan pedikir na vrhu, dobaci Tanja.

-Važi! Istupila mi se noktarica od tesnih cipela.

Uz malo serpentinisanja izađosmo na drugi greben, prilično zadihani. Lica  su rumena, a nosevi cure kao česmice. Dobro je!

Upijamo okolinu, tako mrtvu, a tako živu. Sunce na jednom mestu pokušava da probije maglu. Borba još traje.

Nakon dva sata pešačenja, opet smo kod auta. Sendviči i limunada, dobar spoj za energiju. Neka i vetar malo odmori od nas.

Još nam ostaje par sati od ovog, ledenog dana. Vozimo se u podnožije Velikog Suvobora. Potpuno spremni, krećemo na uspon. Sneg se zadržao i do desetak centimetara visine. Sve pršti pod đonovima. Vrh se kočoperio spomenikom i vidikovcem sa svojih 866m. Sunce još neuspešno pokušava da probije koridor do zemlje. Ravna Gora se zimogrožljivo skupila na kraju našeg dometa okom. Bogdan i zvanično postaje „drug član“ kluba Džepovi Prirode. Štapom po ramenu ga proglašavam za viteza od Suvobora. Sve zvanice su se odale euforičnom aplauzu. Zvezda je rođena...

U povratku, produžavamo hodanje, lepom stazom kroz šumu. Još malo penjanja. Vrh Šiljak nije bio šiljat, ali je vetar bio oštar! Podarismo vrhu desetak minuta. Dadosmo i sebe nama toliko. A onda dan pođe da preti sopstvenim krajem...

Srebrna šuma je bila glavni lik u ledenoj Suvoborskoj bajci.

Dok ostavljasmo rančeve u gepek,  Vesna reče, pomalo stidljivo:

-Eh, da bi još malo...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović