U senci široke krošnje ruja, polako ulazim u jutro,
opčinjen cvrkutom pažljivo zaljubljenih ptica.
Svežina ranih časova pravi kratku barijeru nadolazećoj vrelini dana.
Samo sedim i ćutim. Ništa ne mislim. Dopuštam da se svet oko mene sam predstavi i imenuje.
Mirisi se produbljuju. Kroz nos prolazi čisti titraj vazduha.
Tišinu na kratko probija jedan stršljen, slećući kao helikopter na žbun jorgovana.
Imaju neku tajnu vezu.
Pored mojih, Đina proteže leno svoje duge, pseće noge.
Lagano, dan otvara širom svoja vrata...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар