Zašto stojiš sama

Glava mi je pod kapom

Nebo se igra bojama

Zašto stojiš sama

Dođi da vidiš 

Šta je to tama

I kuda ide ovaj  svet

Vidiš li put

Bez svetla

Uzmi me za ruku

Lakše ćemo proći

Neka kiša opere 

Tragove naših grešaka

Hajde

Požuri

Idemo

Vreme je

Svi su došli

Pokazuju zube

Ali, šta se to nas tiče

Hajde kreni 

Krupnim koracima

Poželi nešto

Budi skromna

Šapni mi na uvo

Da ti zamotam 

Ceo svet

Da ga poneseš

Da ga odneseš

Negde na sigurno

Negde na neko mesto

Neko tiho mesto

Gde nema

Ničeg osim

Jednog raštimanog klavira

I glasa kojim pozivaš

Ostatak sveta na predaju

Dođi da vidiš

Kako pliva mrak

Okrenut leđima

Dovoljan sam sebi

Nesvestan nas

Gust kao džem

Od šljiva ranjača

Dođi da vidiš

Dođi

Zašto stojiš sama...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Duboko je

Gomila stakla

Na rukama krv

Udavljena usta

Nemo zovu

Potopljeni svet

Koliko još vekova

Koliko godina

Ili dana je ostalo

Da srce pukne

Koliko gnoja, Bože

Jezera bola rastu

Duboko je dole

Vuče za lakomost

Pohlepa diže talase

Orlovi vrište visoko

Znaš li ti

Da li je kraj

Ili je početak

Hvala ti što ne znaš

Tako je bolje

Videćemo se 

Između dva talasa...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Disanje svemira

Pogledah na sat: šest i trideset. Pomislih, još je rano. Mada, za jedno lijepo jutro, upravo kasnim.

Već se odvojio uveliko , taj savršeni dio između svitanja i buđenja svega živog.

Ustadoh naglo, razbuđen mišlju da gubim dragocjene dijelove dana.

Brzo pod tuš. Hladna voda uspostavlja značajan iskorak iz toplih snova.

Volim taj osjećaj jutarnje svježine, koja podstiče životne sokove.

Kuvam čaj od matičnjaka i posle kratkih vježbi za cirkulaciju, izlazim na terasu, okrećući pogled ka suncu.

Već se ustoličilo na horizontu, čekajući odobravajući aplauz.

Poslah mu srdačan pozdrav, dopuštajući koži lica da zablista.

Miris dozrele smokve se tiho šunjao do nosa.

Napuklim stepenicama siđoh u dvorište.

Trava je pila rosu. Ptice su budile dan.

Ispijam malo čaja, stojeći na jednoj nozi.

Tako spojen sa zemljom, vršio sam direktan uvid u disanje svemira.

Duboko udahnuh. 

Veličina svijeta se svela na podnošljivu mjeru.

Još par gutljaja čaja. 

Osjećam se dobro.

Osjećam se vrlo dobro...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Davim tebe u sebi

Davim tebe u sebi

Prateći dan kraju

Popodne već izmiče

Dok kiša plače

Ranjenim kapima

Po užeglom putu

Nije ovo svet koji želim

Niti je dan ispunjen vremenom

Davim te u sebi

Da ne bi vrisnuo

Da ne bi jauk pljuštao

I probio kanale

Zatvorene gomilom straha

Zatrpanog ispod lažne hrabrosti

Rukama negovanih mukama

Davim te u sebi

U ovoj mojoj glavi

Sastavljam komade

Rasutog ega

Psujući mu svašta

Dok on ćuti

Dok se ljuti

Išao sam tamo-vamo

Od nemila do nedraga

Gubio osmeh samo

Vukao za rep vraga

Već je istekao dan

Suton ga negdje vodi

Da se u mraku noć rodi

Da udavi u sebi  san...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

U senci ruja

U senci široke krošnje ruja, polako ulazim u jutro, 

opčinjen cvrkutom pažljivo zaljubljenih ptica. 

Svežina ranih časova pravi kratku barijeru nadolazećoj vrelini dana.

Samo sedim i ćutim. Ništa ne mislim. Dopuštam da se svet oko mene sam predstavi i imenuje.

Mirisi se produbljuju. Kroz nos prolazi čisti titraj vazduha.

Tišinu na kratko probija jedan stršljen, slećući kao helikopter na žbun jorgovana.

Imaju neku tajnu vezu.

Pored mojih, Đina proteže leno svoje duge, pseće noge.

Lagano, dan otvara širom svoja vrata...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Divlji krik

Divlji krik
Jeste bol celog sveta

Mučenički bol
Koji bukti kao plamen

Savladan
Između neba i zemlje

Bezgranično prokletstvo

Samrtni strah

Umreti vrišteći
Ili tiho, šutke

Crno klupko
Ustalasano u tami

Bol u razrogačenim očima

Siluete otvorenih usta
U predelima pod maglom

Gde se svaka stopa
Crveni od prolivene krvi
A brda debljaju
Od narastajućeg groblja

Vatra bukti

Nema izlaza

Osim zakoračiti duboko
I pustiti da gori telo

U rasprsnutoj zemlji
Koja se otvara
Na svaki vapaj
I grčevit stisak

Ili na dnu neke jame

Strahovite slike plivaju
Na porušenim zidovima

Zemlja je besna

Lomi se svetlo preko tame

Istrošen je vazduh

Ne dopire do pluća

Ubijeni smo više puta

Istrgnuti od zemlje
Stršimo do neba... 

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Čovek je nejasno značenje

Svetlost i boje

Slikaju sebe

Ruke menjaju oči

Na rubu sveta
Priroda okreće leđa

Čovek je samo 

Nejasno značenje
Nehajna reč
Opake suštine

Sirova građa besmisla

Prazan mentalni folder

Navala nabubrelih oblika
Kipova po kamenim ogradama
Sa grozdovima ogromnih promašaja

Mekana glina
Oblikovana kandžama
Lakiranim ljubičastim talasima

Otškrinuta vrata
Drugih svetova
Sa hiljadu reka

Bleštavog jutra
Sa zvučnim potpisom ptica
Na drveću isprepletenih grana

Ljudi do neba
Zaneseni lažnim plamenom
Odraza u staklenim školjkama

Osvetljenih predela
U dubokom trenu tihog sutona

Razblaženi mozak zuri
U stvari ispred sna

Razbijene figure
Se kotrljaju po tlu

Magija izmešanih boja
Boji viziju čistih prozora
Na prljavim dušama

Koje su srodstvo
Sa drugim svetom
Skupo platili
Visokim sjajem
Besprizonih odraza... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

U zubima mraka

 

Budimo se jutrima izgubljeno

U svijetu izlizanom kao tepih

Od koraka prodane generacije

Zaglavljene u zubima mraka

U jeku egzistencijalne frustracije

Upadamo u stanje praznine i besmisla

Prekriveno debelim slojem dosade

Koja nas šiba i goni putevima

Naizgled pravim i mekanim

Ispod kojih vreba oštro

I otrovno trnje

Koje stvara privid blizine

Dok vrhovi na horizontu ostaju nedodirljivi

Nikada popeti

Gomila prepreka na putu

Mogla bi da postane put

U neki netaknut svijet

Ili je samo ugažena staza do ambisa...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Budi bilo gdje

Budi bilo gdje

Samo idi

Uradi to brzo
Nestani
Dok sam još tu

Bez glasa
Bez sluha

Konfuzan

U nekom srednjem svijetu

Dok traje praznik unutrašnjeg zvona

Još sam tu
Utišan, miran

Sa otkucajima srca
Dovoljnim da živim

Jer još sam tu
U svom snu

U dubokom porivu
Da zaronim glavu
U sivu zonu
Moj novi dom
Pustinja, stepa i tajga

Znam
Dobro je

Još sam tu

Dovoljan
Pokidan
Sebi stran

Slavljenik prošlih vremena
Prošlih života

Davljenik

Utopljenik
Koji vrišti
Tu sam!

Dobro je

Tu sam

Idi samo
Bilo gdje
I biću dobro

Biću skroz u redu

Kad podignem ruke
I savijem ukočene prste
U polomljenu pesnicu

Udaram u vjetar

U centar oluje
Dok bjesni
U ovom zagađenom tijelu

Dobro je... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Možda još nije kasno!

Uzoraše nam polja smrti,
Iskopaše nam duboke rupe.
Nekada jaki, a sada smo krti,
Dok nestaje svet, milioni trpe.

Sve ovo naše, njihovo je sada.
Gde su oni, što zovu ih ljudi!?
Sa prolivenom krvi ističe li nada?
Ili se neka nova rasa budi?

Šta to radiš, čoveče!?
Ovo je i tvoja majka, planeta!
Ubijaš sve, od jutra doveče,
A gaziš po zemlji koja ti je sveta.

Gde smo to pogrešili juče,
Kad nemamo ni tren od sutra i danas?
Gledamo kako nam šume i reke muče,
I strpljivo čekamo da dođu i po nas.

Životinju zovemo divlja zver,
A oslobođena je u našoj glavi.
I pas je za nas samo prljavi ker,
Jer u kraljevstvu zla, naša krv se plavi.

Ne mogu više da dišem!
Vazduh, biljke, voda, sve je otrov.
I sav drhtim dok ovo pišem!
Da li je opet vreme za rov!?

Da li nas napada zombi,
Ili smo horde zla, prazni i bez duše?
Eksplozija jada, bez atomskih bombi,
Kreteni koji planetu dave i guše!?

U šta si se pretvorio, čoveče!?
U ljigavu, besprizornu masu!
Ćutiš, dok te jašu kao goveče!
Trpiš, zgrušanu krv u glasu! 

Zar si prestao da dišeš!?
Da sanjaš neke lepše snove.
Zar ćeš sam sebe da izbrišeš?
Sa jedine zemlje, a nemaš nove?

Možda još nije kasno!
Podigni glavu, ne gledaj dole!
Učini nešto, vikni bar glasno!
Ugašene vatre bezgranično bole!

Ovo je zemlja  za nas...


Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović 

Živjeti san

Danas budi sopstveni fan,

Skuvaj čaj i  gricni čokoladu.

Nastavi da živiš predivan san,

Ne daj ni parče, da ti ukradu.

Sa nekog brda pusti oči,

Pogledom dodaj ljepotu svijetu.

Sa nekog potoka vode natoči,

Desnim klikom konektuj planetu.

Eto ga i sunce. Istok mu se sviđa,

Sviđaš mu se i ti, zrakom te bije.

Dugo te poznaje, često te viđa,

Pozdravlja ženu, koja umije i smije.

Hajde, zakotrljaj...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Rane

Ne raduj se, svijete,
Kada padnem, ja se dižem.
Čuvaj misli zle, klete,
Dižem se brzo i rane ližem.

Ne raduj se, čoporu vukova,
Kad sam dole, ubrzo sam gore.
Nijedan čekić me ne ukova,
Požara nema, a vječne vatre gore.

Ne raduj se, gomilo prokleta,
Vječnost se živi krvavih koljena.
Padam ,dižem se, idem bez okreta,
Rana mi curi, kao da je soljena.

Ne raduj se, krvožedno krdo,
Kroz padanje, o dizanju učim.
Nejakim nogama pređoh i brdo,
Sa jakim vjetrom, evo me, hučim.

Raduj se uspavani svijete,
Padao si na vrlo niske grane.
Beštije ti i danas prijete,
Ustani i kreni, jutro će da svane.

Padam, dižem se, idem...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Concha Buika

Donosiš  dan u lepršavoj haljini,

Sva nježna, a divlja, kao Hrt.

Prepoznajem te i čujem u  daljini,

Prikradaš se, kroz zapuštene duše vrt.

Ta crna kosa, pa još kovrdža duga!

Obavila ti u očima  topli svijet.

Povezuje nas jedna, virtuelna  pruga,

Kao El Kondor, imaš bešuman let.

Obrvom obloženo, sijeva ti oko,

Trepavicom tjeraš sjene sa lica.

Uvijek si na izvoru, negdje duboko,

Gdje dolijeću samo krila, bez ptica.

Boja glasa pokriva boju kose,

Bijela marama  pada na kožu mahagoni.

Ispod haljine stoje, noge duge i bose,

Neko ti na osmjeh kidiše, neko ga goni.

Obrvom obloženo oko ti sijeva,

Sa lica su već nestale sve sjene.

Dok pjevaš, utrnula mi strana lijeva,

Kad odlaziš, sa tobom ode i dio mene.

Dolazi Cunami--Buika...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

Lutam po životu

U sopstvenom životu stranac,
Lutam kroz lavirint, mračne odaje.
Na leđima uvijek prazan ranac,
Da sam stranac, ranac me odaje.

Iz jedne sobe gledam mutnu sliku svijeta,
Udaljenog par svijetlosnih godina.
Gledam zemlju kako je sa neba snijeta,
Osjećam tog koji je donosi, Gospod-ina.

Lutam životom kao po šumi,
Ne treba mi svijetlo ni dan.
Važno je da u glavi vjetar šumi,
I da ne pravim nikakav plan.

Prešao sam već dobar dio puta,
Po malo umoran, ali osmjeh raste.
Čovjek koji kroz svoj život luta,
Na kraju odlazi dole, na jug, kao i laste.

Pogled nikad nije uperen u prazno,
U svakom ćošku ima nešto da vidi.
Kad ga presretnu dva crna oka, mazno,
Jedan par plavih im mnogo zavidi.

Lutam po životu jer ne znam šta drugo,
Nego zarasle puteve da krčim.
Kad me pozove sa mora jugo,
Ja se izujem i ka njemu bos potrčim.

Kažu mi: iz lavirinta izađi, šta čekaš!?
Uozbilji se, daj više, postani čovjek!
Zar ćeš do kraja tako, baš?
Zar ćeš lutati tako do vijek?

Ozbiljno lutam, a smrt me gleda,
Iz prikrajka se cereka, smije.
Život me toj dami, još uvijek neda,
Jer kraj mom lutanju, nikako nije.

Izujem se i bos potrčim...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Čovjek

Mučno je gledati čovjeka koji propada,

Ali, i to je život,  ne rijetko i boli.

Kao list, kad sa drveta opada,

Neko razumije? Ko li?

Kad ga takvog ugledaš,

Znaj da si u oktobru.

Probaj da mu lošu misao ne daš,

Probaj bar jednu...dobru.

Ako ne, onda ga samo šutni,

Pored puta, u neko žbunje.

Ponesi svoj pogled mutni,

Možda ga odozgo probude munje!

Propada čovjek, ali  i planeta,

Samo još osmjeh živi, ne propada.

Nasmij se i budi sunce ovog svijeta,

Nemoj biti komad ... otpada!

Nasmij se...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

Gladne misli

Sad sam bio u polju zlata, raži,

Malo je vlažno, noge mi hladne.

Samo tvoje lice u sjećanju važi,

Samo su mi misli tebe još gladne.

Izlazim, rosa se cijedi po cesti.

Brišem osmjeh o gustu travu.

Teško da ćemo se opet sresti,

Da li sam se ogriješio o tebe plavu!?

U  obrvi  sjedim namrgođen, crn,

Nemam ništa sa ovim svijetom.

Dok iz oka vadim duboko zabijen  trn,

Srastam sa zemljom, ovom planetom.

 Brišem osmjeh o gustu travu...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenovic

Vino

Vino je crno, na dnu čaše,
Rasipno ga u sebe točim.
Ludujem dok đavo me jaše,
Dodajem gas, jurim, ne kočim.

Vino se cijedi, šećerom slini,
Vidi ga, kako jarca izigrava!?
Na mostu, kao na maloj bini,
Oko mene još đavo obigrava.

Vino gleda u dušu, jadnu, praznu,
Vidi i ovaj svijet, lošeg zdanja.
Iscrpljen i slomljen, čeka kaznu,
Čovjek što cvili i traži opravdanja!

Vino je crnom obojilo jezik,
Duša se odavno davi u toj boji.
Naprslo ogledalo sakuplja lik,
Od ovih slupanih, ja sam...koji?

Vidi ovaj svijet...

Dopisnik iz Džepova  Snova:
Branislav Makljenović

Šta ako

   

Šta  ako ne moraš sve znati,

I nije sve tako bitno, važno.

Ne moraš uopšte lovorike brati,

I ne moraš se predstavljati  lažno.

Šta  ako cijeli  svijet  je na dlanu,

I možeš  da ga zgrabiš u mahu.

Ne moraš  puštati ni  suzu  slanu,

Nikako ne moraš  sve u jednom  dahu.

Šta  ako staneš  pored  rijeke,

A ispod vode  pastrmka pliva.

Ne moraš imati misli prijeke,

Pusti  nek pogled  se u nju sliva.

Šta  ako nešto ti  postane  sveto,

Ne moraš  puno misliti na  to.

Samo pusti  da  rodi se  ljeto,

Brzo će iz srca  nestati  blato.

Samo pusti...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović