Medo

 

Pola pet. Đina je budna. Grebe po vratima. 

-Đina, dobro je! Spavamo još malo.

Petnaest do pet. Đina grebe.

-Đina, dosta! Spavamo!

Pet sati. Medo laje. Komšinica ide na posao. Medo laje. Đina grebe.

Ustajem. Otvaram vrata. Đina istrčava. Idem u toalet. Vraćam se u krevet. Zaspao kratko.

Meda laje besomučno. Neizdrž za uši. Ustajem. Izađem. Medo se provukao i zaglavio ispod ograde. Oslobađam ga i prebacujem preko. Težak. Udebljao se.

Vraćam se i odlazim pod  tuš. Hladna voda rasanjuje. Ok. Nameštam krevet. Provirim napolje. Ne verujem! Meda je opet prešao ispod ograde. Ne laje. Leži i gleda me. Skinem ogrlicu i pustim ga. Odskakutao je prema Đini. Ona ga gleda nezainteresovano. Pravi se nevešta.

Meda protrčao dvorištem. Obišao parohiju. Nešto kasnije videh ga ispred kapije. Leži i čeka. Otvaram. Prebacujem ga. Gleda me nemo. Odlazi u svoju kućicu. Već je jako vruće. 

Đina grebe. Hoće da uđe. Vreme je za doručak. Granule i narezak. 

Kuvam kafu.  Počeo je dan...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Čekam da prođe

Jašem ovaj goli , jesenji dan, od ranog jutra.

Nije me primio u sedlo sa osmjehom.

Sivo jutro, nekako bezvoljno, kao da se ni njemu ne ulazi u vrijeme.

Pokušavam da zabodem mamuze u taj bezvezni početak trijumfalnog postojanja.

Tuširam se hladnom vodom. Radim vežbe: Pet Tibetanaca.

Otvaram prozore. Puštam hladan vazduh da pogura zavjese.

Dan ostaje ravnodušan na sve moje pokušaje.

Dižem ruke od tog kilavog posla.

Kuvam kafu.

Zatvaram prozore.

Palim TV.

Jutarnje vijesti.

Najnovije vijesti. 

Vijesti što su upravo stigle. 

Vijesti.

Novosti.

Prelistavam jutro, sve do stranica koje pripadaju razbuđenom danu.

Mrzovoljan pogled dobacuje samo do podne.

Ostatak je zamotan u aliminijsku foliju.

Mogu da ga spakujem u frižider. Neka se još malo ohladi. Može zatrebati.

Možda uskoro osvane jedan superblistav dan, kome će zafaliti malo mrzovolje, da postigne radnu tempreraturu.

Danas demoni stižu malo ranije.

Obično se sjate oko pola pet. Spreman sam.

Ukočen od bola, ležim i čekam da podivlja, pa prođe.

Da,da.

Čekam da prođe...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Disanje svemira

Pogledah na sat: šest i trideset. Pomislih, još je rano. Mada, za jedno lijepo jutro, upravo kasnim.

Već se odvojio uveliko , taj savršeni dio između svitanja i buđenja svega živog.

Ustadoh naglo, razbuđen mišlju da gubim dragocjene dijelove dana.

Brzo pod tuš. Hladna voda uspostavlja značajan iskorak iz toplih snova.

Volim taj osjećaj jutarnje svježine, koja podstiče životne sokove.

Kuvam čaj od matičnjaka i posle kratkih vježbi za cirkulaciju, izlazim na terasu, okrećući pogled ka suncu.

Već se ustoličilo na horizontu, čekajući odobravajući aplauz.

Poslah mu srdačan pozdrav, dopuštajući koži lica da zablista.

Miris dozrele smokve se tiho šunjao do nosa.

Napuklim stepenicama siđoh u dvorište.

Trava je pila rosu. Ptice su budile dan.

Ispijam malo čaja, stojeći na jednoj nozi.

Tako spojen sa zemljom, vršio sam direktan uvid u disanje svemira.

Duboko udahnuh. 

Veličina svijeta se svela na podnošljivu mjeru.

Još par gutljaja čaja. 

Osjećam se dobro.

Osjećam se vrlo dobro...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović