Čekam da prođe

Jašem ovaj goli , jesenji dan, od ranog jutra.

Nije me primio u sedlo sa osmjehom.

Sivo jutro, nekako bezvoljno, kao da se ni njemu ne ulazi u vrijeme.

Pokušavam da zabodem mamuze u taj bezvezni početak trijumfalnog postojanja.

Tuširam se hladnom vodom. Radim vežbe: Pet Tibetanaca.

Otvaram prozore. Puštam hladan vazduh da pogura zavjese.

Dan ostaje ravnodušan na sve moje pokušaje.

Dižem ruke od tog kilavog posla.

Kuvam kafu.

Zatvaram prozore.

Palim TV.

Jutarnje vijesti.

Najnovije vijesti. 

Vijesti što su upravo stigle. 

Vijesti.

Novosti.

Prelistavam jutro, sve do stranica koje pripadaju razbuđenom danu.

Mrzovoljan pogled dobacuje samo do podne.

Ostatak je zamotan u aliminijsku foliju.

Mogu da ga spakujem u frižider. Neka se još malo ohladi. Može zatrebati.

Možda uskoro osvane jedan superblistav dan, kome će zafaliti malo mrzovolje, da postigne radnu tempreraturu.

Danas demoni stižu malo ranije.

Obično se sjate oko pola pet. Spreman sam.

Ukočen od bola, ležim i čekam da podivlja, pa prođe.

Da,da.

Čekam da prođe...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...