Nisam
siguran da li se petak i subota ne podnose onako, iz čista mira ili povremeno
uđu u sukob. Biće da je ovo drugo. Taman te petak jutrom pukne u želudac i
sjuri se svuda po venama, ložeći se na uvek radu subotu, a onda te ta ista naglo dočeka iza ugla, hladna i
mrgudna. Ne vredi da se jadam petku koji je prošao, još manje nedelji koja sve
to ignoriše sa distance. Zato čim otvorim oči i shvatim da je već subota, samo
ih ponovo čvrsto zatvorim i eto me na...Homolju.
-Jel
neko pratio prognozu za danas?
-Jesam
ja. Najavljen je divan kišan dan, sa velikom dozom oblaka i magle i nešto
vetra.
-Nenade,
ti kao da čitaš scenario za neki horor?
-A
ne! Biće to jedan klasični triler - dobaci Bogdan.
-Ok.
Kamere su uključene. Snimaj...
Lepi
se po staklu Homoljska dolina, sveže okrečena zelenom bojom. Jedva se otima
mrkoj navali kumulusa obloženih maglom. Nervozni put za Žagubicu, starim
asfaltnim zakrpama udara kombi po točkovima. Ostaci jutarnjeg čaja prolaze
naglo kroz filtere do bešike. Ako ovako nastavi, biće istrčavanja zbog „poradi
sebe“.
Nepozvani
uđosmo u selo Kamenovo. Čuveno po medu i spomeniku pčelama. Još brže izađosmo.
Ubrzo nas dočeka i sanjivi Petrovac. Kažu da uvek pomalo dremucka pored Mlave i
sanja da je veliki porastao. Valjda je zato spustio krovove skoro do zemlje.
-Hajde,
ne brigaj! Mlad si ti! Ima vremena, porašćeš. Mada, šta ti fali i ovako? Malo
popravi ove puteve i bićeš faca. A!?
Samo
je raširio ulicu prema Banji Ždrelo i pustio nas bez odgovora, da se nosimo
u...Gornjačku klisuru. Eh, suboto, mrka li si!
Valjda
radi neka kafana subotom, kad je magla, hladno i merači se kiša? Čuveno zdanje koje
liči na dvorac zle veštice, nacrtane dečijom rukom, ostade sa desne strane
puta. Malo niz cestu ugledah mačku pred vratima restorana. Garantovano radi!
Zavirih skoro pobožno. Konobar tretira cigaretu. Dim mu češka nakostrešeni brk.
-Jutro!
Ima li kafe i za nas?
-Ima,
ima, sad će Stana. Stano!! Pristavljaj!
Šta
će žena, uzvrti se, pristavlja, ćuti. Ima nas deset. Silno željni kafe. Doduše,
neki su naručili čaj. Šta ćeš! Mora neko i to...
Provirim
kroz prozor. Vukan navukao sivi, vlažni ogrtač, skroz do brade. Samo se nazire
kupola crkve na vrhu sela. Devet sati je prerano za bilo kakvo dešavanje. Iz
crnog LG klima uređaja klizi topao vazduh, grejući hladne ostatke jučerašnjih
misli.
-Pa
da krenemo na taj Vukan?
-Nije
moranje! Što se nas tiče, možemo ovako do popodne - reče Filip.
-A
ne! Rezervisao sam Veliki i Mali Vukan za danas. Moramo do njih. Makar malo za poneti...
Ždrelo je odavno zaspalo u svojim, uskim seoskim
ulicama. Grandiozne kuće su izgrađene od
debelih slojeva znoja , žuljeva i
gastarbajterskih nadanja u povratak kući. Da imaju deca i unuci gde
doći. Ne dolazi niko! Samo se u kraju dvorišta vije dim iz dimnjaka starih
kuća. Neko je još živ i čeka te unuke, koji nikada ne dolaze...
Od
manastira svete Trojice bi se pružio lep pogled na selo, da nije magle. Okrećemo
se planini, gledajući ka zamišljenom
vrhu. Vukane, stižu ti vukovi iz betonske prašume. Raduj se...
Ulazimo
u planinu kao u lonac pun vodene pare. Kuvamo se u hladnom znoju. Staza nas
vuče za nos, malim znakovima ravnog. Šuma peva ptičiju pesmu. Oborena stabla
trunu u zagrljaju živih. Zemlja trpi tragove divljih svinja i vibram đonova.
Vijugavom stazom kroz trnje i jorgovan, ubadamo Veliki Vukan.
-Da
nema magle, videli biste Beljanicu kako skida belu maramu sa svojih vrhova...
-Da,da!
Svaki put ista priča! Da nema magle, videli bi ste i ovo i ono. Ti, ko da si se
pretplatio na maglu!?
-Ti
znaš, Nenade, da ja za lepo vreme uplatim preko info stana. Jbg! Ovaj put,
zakasnio! Zatvorena pošta bila...
-E
pa, drugi put uplaćuj online...
-Ma,
važno je da smo se konektovali. Kad siđemo nazad u selo, sigurno će sunce da
grane.
Od
samog vrha, samo se videlo par oštrih stena. I to malo je ostavilo dobar utisak
na nas. Mi na Veliki Vukan, nismo
nikakav. Hodamo još jedan sat kroz sive tunele do Malog Vukana. Možda nas
prepozna!?
Ma
ne! I on se sav uozbiljio, digao nos od grana, skroz do neba! A nebo sišlo
stenovitim stepenicima do kapuljače. Kreće da silazi i malo kiše. U zavetrini pravi pokretni švedski
sto. Marina ponela za doručak veliku kutiju, punu pečene piletine. Šta li je
ponela za ručak? Bogdan prati partiju sa špilom integralnih kiflica. Igor
otvara kutiju sa gotovim jelom. Pokazuje kuglice graška. Mudro skriva komade
mesa, kao poker kečeva. Izgleda da su svi zadovoljni prvim deljenjem...
Zasićeni
đakonijama sa pokretnog švedskog stola
(kažu da se u Švedskoj tako ne servira), dodadosmo blaženim izrazima lica i
malo poze za fotografiju. Vetar bučno pocepa parče magle. Valjda je i planina
sita...našeg zadovoljnog smeha.
U
povratku čujemo nepoznate glasove. Srećemo još planinara. Iz Novog Sada su.
Rančevi puni fruštuka i još koječega. Usta puna reči. Reči lepe, prijatne,
ljubazne. Glasovi mokri, ne samo od magle. Na raskršću šumskih staza, svako je
otišao svojom...
Valja
nama silaziti. Dok vetar cepa maglu po šavovima, otvara se sve ono čega nismo
bili svesni. Što bi gore, sad je dole! Nekoliko proklizavanja i padova bez
virtuoznosti. Marina je prednjačila u eleganciji. Samo što je zemlju zalepila
pozadinom, skoči kao oparena!
-Nije
to ništa! Moja sestra bi rekla-desilo se jer sam ja tako htela!
Sa
planine snesmo malo blata i par mokrih cipela. U manastiru narušismo ustaljeni mir. Otac
Grigorije nas pozdravi preko čupavih obrva. Naslonjen na štap, predao se svojim
mislima, dok smo razgledali ikone i freske u lepoj, maloj crkvi. U
dvorištu je behar žedno pio sitne kapi
kiše. Magla je prepuštala drugu epizodu oblacima.
Nas je druga epizoda odvela kroz Gornjačku
klisuru, do manastira Gornjak. Ljubazna sestra nam ispriča istoriju.
Sagrađen deset godina pred bitku na
Kosovu, po htenju Cara Lazara. Napolju Mlava klokoće nadošlom vodom, kao da priča
neku vekovnu priču. Red je da je saslušamo, makar i kratko. Zato prošetasmo
uzvodno, gledajući ukrase od kesa i plastičnih flaša, kako krase obale te
lepotice. Kiša je pojačala mlazove! Da nisam greškom uplatio za vodovod!?
Kraj
puta su kokoške mirno kljucale po travi, postavljajući dva petla za kočoperno obezbeđenje. Zavezani pas je
žustrim lavežom kazivao svoju muku. Uz reku
nas je pratila vojska mlade koprive, u dugačkom špaliru. Nekoliko
predstavnika bokvice je pozdravljalo zašiljenim listovima. Vukan se naglo
stresao odbacivši maglu i oblake preko klisure, na siroti Ježevac. Desantne
trupe sunčeve vojske, naglo probiše
opsadu i zaškakljaše zracima
orošeno drveće. U prolazu videh crkvu, na brdu kako blešti. Ili to blešti mir i spokoj iz
očiju oca Grigorija...
-Pa,
gospodo! Kako su vam hodaljke? Hoće biti kakve upale?
-Ma
kakva upala...samo kad smo živu glavu izvukli!!!
Namignu
Filip i raširi veliki osmeh oko glave.
Dopisnik
iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
